Blog
Preobrazba
Geneza jednog propadanja
Scena prva – Rođenje – Poverenje/nepoverenje
Scena druga – Detinjstvo – Autonomija i inicijativa
Scena treća – Pubertet – Marljivost
Scena četvrta – Adolescencija – Konfuzija identiteta
Scena peta – Pozna mladost – Konfuzija identiteta
Scena šesta – Pozna mladost – Konfuzija identiteta
Scena sedma – Zrelo doba – Izolacija
Scena osma – Starost – Stagnacija
* Podele ovih scena, zasnivaju se na podelama koje je u biologiji struktuisao Gregor Mendel, a u psihologiji Erik Erikson. Smatraju se obaveznim u životu zdrave jedinke.
„Popisao sam sve ideje. Odlučio formom podražavati traumu. Kažu da je sjećanje kod traumatizovanih ljudi fragmentirano. Tako se, valjda, naš um trudi istisnuti traumatska iskustva iz životne cjeline“.
Marko Tomaš – Knjiga za Maju
Scena prva
Tamo gde ne možeš da zamisliš život. Ali možeš da kažeš da su nekada bili ljudi. U krevetu ni nalik ovom danas, ili u štali, ili na hladnoj zemlji, ili svuda gde bi moglo da postoji nešto toliko daleko od tebe. Ono za šta smo se borile da se ne ponovi, a ipak se uvek ponavlja.
Ta majka stoji uplašena. Isto onako kao ja, i kao ti, svakog meseca u kom smo se podsećale da uživanje nije za nas, ako se dobro ne čuvamo od njega.
Suđaje/Majka/Ona
MAJKA
Teče, teče
Sluz bela
Krvi nema
Teče, teče
Grudi rastu
Krvi nema
U stomaku vrtlog
Nešto malo
Sluz bela
Krvi nema
– Kad je bilo?
– Šta?
– To sa njim.
– Ne znam.
– Ne znaš ili nećeš da kažeš?.
– Al’ opet bih.
– Jednom?
– Mnogo puta.
– Glupačo.
– Ovo u meni. Naše je.
– Tvoje je. Tvoj krst. Tvoja rana. Doživotna.
– To je ljubav.
– Zar se tako zove nešto što tako kratko traje?
– Tako i nikako.
MAJKA
Krvi nema
Al’ ima mleka
Opet nešto teče
U meni, dete
A ja još čekam
Da se javi, da mi kaže
Biće sve u redu
Neka teče
Biće u redu
SUĐAJE
Glupačo!
Ima svega
Samo nema
Meke postelje
Ima svega
Samo nema
Para za oboje
Ima svega
Samo nema
Mladosti više
Dete kad se rodi
Za tebe nema više
– Šta vi znate?! I đavola bi od sebe oterale.
– To što si ti i mi smo nekad, ovo što smo mi i ti ćeš…
– Nikad.
– Pst!
– Raste. Brzo.
– Ko će takvu da te gleda?
– Ne treba mi niko.
– Smejaće ti se.
– Šta me briga. Samo on da se vrati.
– Neće.
– Hoće.
– Neće.
– Zavidna si.
– Ni najmanje.
– Rodiću.
– Sramota si.
– Neka.
– Glupačo!
– A ti sve znaš?
– To je teret koji ide s godinama. Uvek znaš kako će dalje.
MAJKA
Mokro moje
Telo boli
Krvi svuda
Njega nema
Ruku da mi stisne
Usne da poljubi
Grudi da mi pritisne
Neću dete
Hoću njega
Noć onu
Hoću telo
Znoj na koži
Hoću telo
Mlade usne
Crnu kosu
Jake ruke
Hoću njega
Pa nek umrem
– Hladi se.
– Raspori je.
– Nema krvi.
– Spasi dete.
– Umreće svakako.
– Ja ću.
– Nemoj.
– Čega te je strah?
– Zakopaćemo ih.
– Nemoj!
– Nisam.
– Spasi dete.
– U nesvesti je, neće ni osetiti kad je rasečeš.
– Otežavaš.
– Uradi kako sam rekla.
– Devojčica je.
MAJKA
Eno njega
Stiže lako
Ruku pruža
Kao da je znao
Bol je stao
Mrak je pao
– Posteljicu zakopaj, kletva da se skine.
– Šta vredi, kad ona nema nigde.
– Ja ću je uzeti. Dece nemam.
– Kopile, zar?
– Čak ni to. Nego siroče.
– Bitno li je?
– A rodbina?
– Majka joj naša nije.
– Pobegla.
– A šta bi ti?
– Noge skupila.
– Ne bude uvek tako.
– Ti se sećaš?!
– Ne mogu drugačije.
– To u tvom slučaju nije bila ljubav. Radila si to s kim si htela.
– Onda je to bila ljubav prema sebi.
– Jednom kurvetina uvek kurvetina.
– Na… Pa nek tebi plače.
SUĐAJA
A posle toga
Suzu nije pustila
I uz mene se skupila
Sisu nije tražila
Mirno noću spavala
Godine prolazile
Dete raslo
I postalo
Ona
Scena druga
Nekada davno, u zemlji kakvu si želeo/la za sebe, u zemlji gde stalno sija sunce ili stalno pada sneg. U zemlji gde hodaju samo oni koje voliš ili gde se jede tvoja omiljena hrana ili sluša tvoja omiljena muzika. Negde, gde se osećaš sigurno i gde sve ima smisla. Tamo gde jedino možemo da kažemo da je život lep. Jer sve drugo kasnije, samo je pokušaj da se vratimo u taj trenutak.
Nekom je to manje dozvoljeno, nekom više. Ali o tome će biti reči kasnije. Sada je vreme za maštanje. Zato se sve što Ona sada poželi stvara pred njom.
ONA / MAJKA
ONA
More
Sojenica
U njoj
Vodeni krevet
Ispred sojenice
Gliser
Na gliseru
Šlauf
Tečnost je tako lepa
Ljudi piju svuda oko mene
Kad popiju sipaju ponovo
Ta voda je tako lepa
– Ali ti nikada nisi bila na moru, niti si ikada vozila gliser, niti je neko tebe vozio gliserom. Otkud ti znaš šta je to? I ovde nema nikakvih sojenica. Jer je ovde uvek suša. Od guma si videla samo traktorske. Stvarno odakle ti to sve? Da li si opet čitala?
– Možda jesam, malo.
– Malo?
– Malo više. Pa šta?
ONA
Tu na plaži
Ležimo
On i ja
Sunce jako sija
Toliko jako da ne možemo da gledamo jedno u drugo
I on kaže
Ti si najlepša žena koju sam ikada video
Ti si sve ono što mi treba u životu
TI si moja, a ja tvoj
I dugo se grlimo
I ništa ne postoji izvan tih talasa i tog sunca i ispucale kože
– Mama, jeste ti i tata nekad bili na moru?
MAJKA
Isprva ćutim.
Odlučujem da kažem ono što bi ona volela da čuje
Imam još malo vremena da tako rešavam stvari
To je fer
S obzirom na ono što je čeka
– Jesmo, mnogo puta.
– Volela bih da moj muž živi na moru, da se tamo upoznamo.
– Dobro, valjda ima još nešto što bi volela?
ONA
Postoji ceo spisak stvari
Znaš, mislim da ću biti
Glumica
I svi će me obožavati
On će biti slikar
I imaćemo mnogo para
I nemoj da mi je neko rekao
Suprotno
Jer ću imati mnogo para
Jer kad radiš ono što voliš
Onda od te ljubavi živiš
I imaću mnogo dece
Mislim da ću bar dvoje da usvojim
I ti ćeš živeti sa nama
Voleću te isto kao sad, mama
Je l’ mi veruješ?
Nikada neću da te zapostavim
Nikad
– Verujem ti.
– A u to da ću biti glumica?
– Ja ne znam ni kako se to postaje.
– Ali mi veruješ?
– Verujem ti.
– Dobro, mama. To je bitno.
ONA
I znaš šta još
Baš će me biti briga šta drugi pričaju
Biću svoja
Jer ja znam najbolje za sebe
I oblačiću šta ja volim
I čitaću šta ja želim
I niko neće uspeti da me natera na nešto loše
I niko neće biti bolestan
Ako i bude
Brzo će ozdraviti
A ako umre
Onda ne znam šta ću
Jer niko moj još nije umro
– Vreme je za spavanje.
– Molim te da mi pročitaš nešto. Neku priču.
– Kasno je.
– Molim te.
– Ali posle toga moraš da spavaš.
– Lezi pored mene. Tako se manje plašim.
– Preteruješ. Ne radimo to već neko vreme.
– Samo večeras. Tako je lepo kad ti se ispunjavaju želje.
MAJKA
Kad sam bila beba, beba, jedan, dva i tri,
Cucla ‘vamo, cucla tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila klinka, klinka, jedan, dva i tri,
Igra ‘vamo, igra tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila cura, cura, jedan, dva i tri,
Škola ‘vamo, škola tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila žena, žena, jedan, dva i tri,
Šminka ‘vamo, šminka tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila mama, mama, jedan, dva i tri,
Kuvaj ‘vamo, kuvaj tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila baba, baba, jedan, dva i tri,
Pleti ‘vamo, pleti tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila mrtva, mrtva, jedan, dva i tri,
Spavaj ‘vamo, spavaj tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila prašina, prašina, jedan, dva i tri,
Praši ‘vamo, praši tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila ništa, ništa, jedan, dva i tri,
Ništa ‘vamo, ništa tamo, jedan, dva i tri,
Scena treća
Nepoznato, zastrašujuće, deformisano, a ujedno poletno, uzbuđujuće i odvažno. Korak bliže svetu koji svi poznajemo, ali još uvek iskrivljeno i nejasno.
Onda kad verujemo da radimo sve dobro i da niko drugi ne zna bolje od nas. Bez svesti o problemima, bez svesti o odgovornosti, ali sa svešću da želimo pažnju onih oko nas i da ćemo uraditi sve da istu zadobijemo.
Ona / Majka / Trophy boy / Drugarice / Suđaje
ONA
Kad sam bila cura, cura, jedan, dva i tri,
Selfi ‘vamo, selfi tamo, jedan, dva i tri
DRUGARICE
Još usne napući
Dupe će ih dotući
Sise su ti premale
Ugoji se kilu ili dve
Više će da balave
Rukav slučajno skini
Naročito kad si u njihovoj blizini
Pogledaj ih nežno
Kroz kosu prstima prođi
Reci mu nemo – Hajde, meni dođi
– Gde ćeš?
– Spavam kod drugarice.
– Dođi da te poljubim.
– Žurim.
– Dođi.
– Mama…
– Gde si krenula takva?
– Žurim!
– Je l’ vidiš na šta ličiš?
– Smaraš.
– Presvuci se.
– Neću.
– Šta si rekla?
– Rekla sam da neću.
– E sad ne ideš nigde.
– Ali…
– Vrati se u sobu.
ONA
Oh, kako je tužan život moj
Godine su ove samo broj
Uskoro trinaest punim
A sa vešticom život gubim
Večeras trophy boy
Utakmicu ima
Na tribinama će
Poljupce obožavateljki da prima
One će pre do njega doći
A ja ću život svoj provesti
U samoći
DRUGARICE
Trophy boy, trophy boy
Pomalo miriše na znoj
Košarka mu je ceo svet
Iz jednog predmeta ima samo pet
Na fizičkom sutra
Budi žustra, budi vatra
Nek te za lukavicu smatra
Kad čučnjeve radiš
Pokaži mu kako dupe gradiš
Onda lagano na kolena klekni
Mačjeg se skleka na pola odrekni
Zamoli ga za pomoć
U njegove se veštine pouzdaj
Svoje nagone zbog njega zauzdaj
Kad vidi da si hladna
A možda i jadna
Alatka će njegova da bude gladna
– Hajde, kasniš u školu.
– Koliko je sati?
– Sad će osam.
– Je l’ stvarno nikad ne osetiš kad treba da dobiješ?
– Šta?!
– Pogledaj krevet.
– Ne, ne… Ne danas.
– Šta ti je?
– Izađi iz sobe.
– Šta se dešava?
– Izađi!
ONA
Oh, živote gorki
Dubokim gaćama dupe pokri
Opet sam šansu s njim izgubila
A još se ni sa kim nisam poljubila
Helanke uske
Drugoj ću da prepustim
A da stomak uvučem
Pre nego mu pogled privučem
To mogu
Ali bubuljica na sred čela
Samo je mom bolu doprinela
Menstruacija kleta
Njega mi uze
Tuga me strašna obuze
Da jedem ne mogu
U školu neću
Krevet će moj
Doneti mi sreću
– Ustaj!
– Ne mogu… Boli me stomak.
– Ako me lažeš…
– Ne lažem!
– Je l’ se desilo nešto?
– Nije se desilo ništa… Hoću da budem sama, pusti me.
– Zašto više ne pričaš sa mnom?
– Spava mi se…
– Dobro. Ako si gladna…
SUĐAJE
Nije gladna
Školu ne uči
Sasvim je jasno šta je muči
Zauzdaj je
Dok ne bude kasno
Đavo ako u nju uđe
Ponoviće greške tuđe
– Mala je još.
– Kukovi se šire, grudi rastu, već uveliko krvari… Dokazi postoje.
– Šta Ona zna…
– Iz neznanja se to i dešava. Dakle, zauzdaj.
– Kako?
SUĐAJE
Reci joj
To je tako strašno
Bol se tad oseća samo
Ljubavi tu nema
A najviše ispašta žena
Čuvaj se za pravog
Mani se balavog
Stvarima što više pokrij
Pa se mužu jednog dana
U krevetu otkrij
Majku slušaj
Ona će ti istinu reći
Niko na put stati neće
Tvojoj sreći
– Šta ti znaš? Kad tate nema od kako sam se rodila.
– I ja sam bila to što si ti.
– Dobro, neprijatno mi je da pričam s tobom o tome.
– Ja ti želim najbolje.
– A ja želim da ne pričamo o tome.
– Nemoj biti glupa.
– Mogu i sama da razmislim o nekim stvarima.
DRUGARICE
I razmislila je
Pao je mrak
Muzika je bila glasna
Veza njihova strasna
Ona i Trophy boy
Iza kuća nekih
Skrili su se od pogleda ponekih
Dok je žurka bila u punom jeku
Poljupci njihovi
Preselili su se u postelju meku
Trophy boy
Radio je ovo već nekoliko puta
Dok Ona sa rukama svojim
Ipak nespretno luta
Uživanje stvarno nije bilo neko
Čak je opet malo krvi poteklo
Trophy boy se na žurku brzo vratio
Možda je malo i od alkohola povratio
Ona ostade na krevetu da leži
Od drugarica svojih
Od trenutka tog beži
– Kako se ljubi?
– Koliki mu je?
– Je l’ dobro jebe?
– Znaš, ako to nije dobro, ni veza neće biti dobra.
– Je l’ ugasio svetlo?
– Nosio je čarape…
– Čula sam da ne pere ruke redovno…
– Ja sam čula da mu je mali.
– Džabe mu sve kad je glup.
ONA
U poruci kaže
Pošalji mi sliku neku
Ali otkrij malo više
Telefon drži odviše
Kamera nek uhvati sve što treba
Volim te odavde do neba
Da li me stvarno voli
Čak me ni ne primeti
Kad smo u školi
Signale mi šalje
Samo kad se drugi udalje
Ipak slikaću se dok ležim
Zavodnica je ono čemu težim
– Jesi ovo ti na slici?
– Fuuuuuj. Koliko celulita…
– Opa, nije loše…
– Brate, drk’o bi na nju.
– Mislila sam da ima veće sise.
– Sto posto se nije obrijala.
– To nije bitno za jebanje.
– Meni se ne diže ako nije glatko.
– Ko zna kome je sve slala slike.
– Klasična drolja.
ONA
Ispisaću se iz škole
Svakog dana je sve gore
Niko ovako ljubav
Predstavio nije
U njihovim rečima
Nije bilo agonije
O nekakvom princu
O sreći večnoj
Do sad je bilo reči
A sad samo tuga
U mom srcu ječi
Da li ću ikad drugog voleti
Ili će ova rana zauvek boleti
Sve je bilo lepše
Dok su glumci i pevači
Bili moje sudbine kovači
Sa njima sam išla u zemlje daleke
Dok trophy boy samo pravi spletke
Sada da nestanem želim
U grad ću novi da se odselim
– Sloboda nikad ne donosi dobro.
– Šta da radim?
– Sada ništa. Gotovo je.
– Recite kako da joj pomognem.
– Mislile smo da si bolja majka.
– Ali… Nešto mora da postoji.
– Postoje glasine da ti je ćerka kurva.
– Slika se kome stigne.
– Nije tako.
– Nego?
– Zaljubila se.
– Žena nikada ne treba to sebi da dozvoli.
– Dovoljno u životu pati i bez toga.
– Zaista čudno kako, iako nije tvoja krv…
– Podseća na tebe.
– Ja znam kako je to kad se zaljubiš.
– Postoji nešto…
– Šta? Govori…
SUĐAJE
Na brdu van sela
Tamo gde puta nema
Živi Pošten seljak
Sa majkom starom
Rođen je s jednim darom
Da o kući brine
Novac zaradi časno
Devojci ma kojoj
A naročito ćerki tvojoj
Sve bi bilo jasno
Dobra bi prilika bio
Od nje ništa ne bi krio
Sutra već idi k njemu
Brzo će je on
Uzeti za ženu
Četvrta scena
Onda kada počinjemo da živimo posledice svojih odluka. Kada ne znamo šta je dobro, a šta loše, ali znamo da nešto moramo da uradimo, jer u mestu ne možemo. Onda kada u sebi imamo toliko snage, ali se brzo setimo da nemamo novca da svoje želje platimo.
Neispunjene želje vode u destruktivnost, a destruktivnost uvek ima svoje žrtve. Žrtva je nužna da bi želje bile ostvarive.
Ona / Majka / Drugarice / Suđaje / Pošten seljak / Trophy boy / Putujući glumci
ONA
Na krevetu
Posteljina zvezdana leži
Album sa slikama
Sve je teži
Da ne pripadam bogatima
Rupa na vratima
Kaže
O životu dobrom
Neće niko da me laže
Tu na polici
Naslov jedne knjige
Oslikava sve moje brige
Stakleno zvono
Napustiti moram
Život ću nov da isprobam
– Gde si krenula? Imamo gosta…
– Nama niko nikad ne dolazi.
– Obuci nešto lepše.
– Šta se događa?
– Hajde, doteraj se. Ručaćemo zajedno.
– Neću da se sređujem ni za koga.
– Taj momak je sjajna prilika…
– Prilika za šta?
– Videćeš. Hajde.
POŠTEN SELJAK
Oprostite ako
Prekidam vas
U nečem bitnom
Strašna me želja
Dovede po postupku hitnom
Ćerka Vaša za lepoticu
Odveć važi
Moje je srce Ona
Zapljusnula s mnogo draži
Tek se nekoliko sekundi znamo
A već bismo ruku jedno drugom
Mogli da damo
ONA
Ta pričajte u ime svoje
Mnogi su pre Vas
Pokušali da me osvoje
Za pohvalu
Vaša smelost jeste
Ali do mog srca
S njom ne dopreste
Udaljte se onda
Od mene
Molim
Samoću svoju
Ja neizmerno volim
– Kakve su to reči?
– Zar ćeš ti muža da mi nalaziš?!
– Bolje i to nego da te drugi koristi.
– A šta ako ja tog drugog volim?
– Osramotio te je pred svima.
– Pa si ti odlučila nakazi da me daš?
– Zauzdaj se.
– Ti si mi bar uvek verovala.
– Pruži mu šansu.
– Izdala si me.
POŠTEN SELJAK
Trenutak svoj čekaću
Verno
Kad Ona poželi
Sve će biti spremno
Dom i ljubav
Uvek ću da pružim
Nikad nju
Ja neću da rastužim
U mom životu
Prva će uvek biti
Svakog ću dana
Samo nju ljubiti
Prenesite joj reči ove
A već Izjutra ću joj
Poslati darove
– Mladić je zaljubljen.
– O životu mom je ovde reč…
– Ne budi luda! Svaka ljubav jednom mora da nestane.
– Kao i moja prema tebi.
– Ja ti želim najbolje.
– To nije ono što ja želim.
SUĐAJE
Želje njene
Sa sudbinom se kose
Kletvi sa rođenja
One neumorno prkose
Ko majci svojoj
Na porodu život uze
Doživotno će
Zbog ljubavi
Da roni suze
O rečima njenim
Brigu ne vodi
Nego Poštenog seljaka
U kuću dovodi
– Dugo te nije bilo.
– Niste me ni zvale.
– Priča se da Trophy boy ima novu devojku.
– Šta me se tiče…
– Nedostajala si nam.
– Pa imaš i ti nekog novog, zar ne?
– Ne lupaj.
– Svi pričaju o tvojoj svadbi.
– Za Poštenog seljaka.
– To nije istina.
– Majku su ti danas videli kako zajmi venčanicu.
– To je gotova stvar.
– Ja ni ne znam ko je on.
POŠTEN SELJAK
Da li je to Ona
Što uzdahe mi krade
A još mi za ljubav
Dozvolu ne dade
Pred ljudima ovim
Glasno ću da vičem
Da volim te krasno
Nek im to svima
Sada bude jasno
TROPHY BOY
A ja ću za nju
Poginuti časno
Zato prvi koji
Do suprotne obale dođe
Dobiće priliku da Ona
Za njega pođe
Čija je ljubav veća
Pokazaće igra sledeća
– Stanite!
– Pusti ih. Nek se bore za tebe.
– Mrak će sakriti put.
– Hoćeš li oprostiti Trophy boy-u?
– Ne mogu da gledam ovo.
– Moraš za nekog da navijaš.
– Evo skidaju se…
– Ostavite me.
DRUGARICE
Voda mutna
Brzo teče
Dva muškarca
Ljubav jedna peče
Pošten seljak
Snagu bezumno troši
Al’ uprkos tome
Rezultati su mu loši
Trophy boy
Ka cilju svome hita
Za Poštenog seljaka
Ni ne pita
Kad na suprotnu obalu dođe
Proglasi sebe za ovu igru vođe
Gomila povika da on je taj
Ali tu mukama nije kraj
Avaj
Poštenog seljaka
Više niko vid’o nije
Vir ga od tad crni krije
– Gde je Ona?
– Nek neko pozove hitnu pomoć.
– Udaljite se od obale.
– Ajde šta gledate.
– Brzo!
ONA
Pošten seljak
Dolaskom svojim
Izazva mržnju
U grudima mojim
Trophy boy
Ne dade ništa bolje
Pre Poštenog seljaka
Za ljubav našu
Nemaše volje
Zašto pravilo glasi
Da muškarci
Dobijaju snagu tek kad
Postoji šansa da
Izgube osobu dragu
U daljini
Zvuk sirena čujem
Razlog tome
Ne želim da ispitujem
Ako je nešto po zlu
Krenulo zbog mene
Selo će ovo
Na stub srama
Staviti me
– Šta radiš sama u ovo doba? Hej, je l’ me čuješ? Jesi se izgubila?
– Nisam.
– Pa gde ćeš?
– Al’ si ti neka čudna… Samo ćutiš.
– Ko ste vi?
– Putujući glumci. Igrali smo predstavu, sad se vraćamo kući.
– Živite u gradu?
– Aha. U gradu većem od ovog sela stotinu puta.
– Hoćeš da te vratimo kući?
– Hoću sa vama u grad.
Peta scena
Onda kada imamo najmanje vremena da maštamo, a to bi nas možda jedino spasilo od učmalosti ovog trenutka.
Ti sada moraš toliko stvari, a ako ih ne ispuniš na vreme, ispadaš iz igre.
Neko je rekao tad i tad sve mora da se desi. Zato je mnogo lakše da slušaš i izvršavaš, nego da se buniš. I mnogo je lakše da zaboraviš snove koje si imala, jer oni samo otežavaju put. Dakle – „Ćuti i trpi“
Ona / Glumica / On / Suđaje / Majka
– Sedmoro. Da… Šest glumaca i ja. Uveče radim u kafiću, danju idem na predavanja.
– Ne bi ti ni ovde bilo loše. Bar se ne bi se tol’ko mučila.
– Koliko puta smo pričale o tome?
– A šta možeš posle toga?
– Ne razmišljam mnogo… Naći će se već neki posao.
– Tako znači?
– Tako.
– Kada ćeš kući?
– Ovde mi je dobro.
– Znaš li nešto o smrti onog malog?
– Ne znam.
– Tragedija.
– Kako si ti?
– Brinem. Eto kako sam. Ko su ti ljudi uopšte?
– Glumci, rekla sam ti.
– Da li su dobri prema tebi?
– Jesu.
GLUMICA
Tako se često čuješ sa njom.
ONA
Nemaš pojma koliko me to nekad umara.
GLUMICA
Večeras će doći par novih ljudi. Volela bih da ih upoznaš.
ONA
Imam da učim…
GLUMICA
To je jedno veče! Ajde, znaš kako lepih likova ima.
ONA
Super, hoće oni da mi polože ispit?
GLUMICA
Mnogo si počela da me smaraš. Pre su postojali neki drugi planovi…
ONA
A sad postoje ovi.
GLUMICA
Napeta si.
ONA
Daj, pusti me.
GLUMICA
Tako si lepa. I tako lepo mirišeš. Al’ si jedno dosadno, zastrašujuće dosadno stvorenje.
– Izuzetno brzo napredujete. Poslednji esej koji ste predali, zaista zaslužuje da se nađe u nekom naučnom časopisu.
– O, hvala Vam. Nisam… Nisam to očekivala… Sve što napišem, često mi se čini veoma glupo. Ali, ako Vi tako kažete… I radila sam, stvarno sam radila danima na ovome. Stalo mi je da svaka stvar bude što bolje napisana. Da li možete da mi prosledite neki kontakt? Mislim broj nekog izdavača… Volela bih da ponudim nekome tekst, uz Vašu preporuku, naravno.
– Ja se ipak ne bih mešao. To je Vaš posao, Vaš rad. Nudite se, budite dosadni, sedite im na kičmi svakog dana i neka vrata će se već otvoriti.
– Ali ja ne poznajem nikog u ovom gradu.
– Pa upoznajte! Niste toliko mali da Vam treba neko da Vas vodi za ruku.
– Da, razumem. Možete li da mi date još neki savet?
– Mladi ste, izuzetno mladi. Sad je vreme da radite. I nek Vam ništa drugo ne bude bitno.
ONA
Neumorno ću raditi. Čitaću i pisaću po ceo dan. Tako sam glupa i toliko toga još ne znam, a ako ne budem radila, ubrzo će neko pokazati mnogo veći talenat od mene. Ne smem da se zaljubim. Zaljubljenost će me samo odaljiti od onoga što želim. Izlaske svodim na minimum. Sve ću uraditi tačno na vreme, nigde neću kasniti, potrudiću se da znam odgovor na svako pitanje, a ako ga ne budem znala, još više ću se potruditi da to neznanje sakrijem. Ne smem da se vratim u onu rupu. Rupa mi želi loše. U rupi me niko ne razume. Tamo su ljudi isti celog života. Poražavajuća konstanta propadanja. Pisaću, dok telo ne signalizira da je vreme da stanem. Samo dok sam bolesna, misliću o novim radovima, a čim ozdravim, krenuću da pišem opet i opet. Donosiću profesoru svake nedelje nešto novo, nešto bolje, nešto mnogo smislenije od prethodnog.
– Pročitao sam Vaš rad, ali trenutno nemam mnogo vremena za analizu… Ukratko… Možete Vi to mnogo bolje.
– Ali… Sada sam se fokusirala na stil…
– Molim Vas, pustite stil. Stil su izmislili oni koji ne znaju da napišu jasnu rečenicu. Rečenicu sa podjednakom dozom racija i emocija. A Vi… Vi u ovom radu nemate nijedno ni drugo. Sve deluje kao neka zbrka, da, velika, nejasna zbrka. Sledeći put pročitajte šta ste napisali, pre nego mi to donesete.
– Ali jesam… Nekoliko puta.
– Jednostavno nije dobro. Nastavićemo razgovor neki drugi put.
GLUMICA
Pij!
ONA
I onda mi je rekao da ćemo nastaviti razgovor neki drugi put. Je l’ razumeš? Nije više hteo ni da razgovara sa mnom. Kao da sam mu se zgadila.
GLUMICA
Pij!
ONA
Kao da mu se zgadilo sve to što je pročitao… Ne znam jesam li stvarno za ovo… Ne znam mogu li više da verujem u to što pišem.
GLUMICA
Treba ti promena. Kreni sa nama na turneju.
ONA
U Ameriku?
GLUMICA
U jebenu Ameriku. Par dana igramo predstave, par dana se sunčamo na plaži. Ti faktički ne radiš ništa, ali ako ti baš, baš bude dosadno, možeš da nađeš neku privremenu šljaku.
ONA
Ne mogu… Neću da pustim sve ovo. Toliko toga želim da postignem. Toliko toga želim da napišem. I kako sad… Mislim da mi je malo muka…
GLUMICA
Je l’ ti se manta? Ajde, smiri se. Izbori su svuda pred tobom. Za početak vodka ili džin?
ONA
Džin. Čekaj… Nemoj. Bolje da stanem.
GLUMICA
Izabrala si, gotovo.
– Mrzim sebe kada pijem džin. Mislim da sam tad napravio najviše sranja.
– Jesmo se mi upoznali?
– Možda jesmo, a možda i nismo.
– Nisam sad u baš najsjajnijem izdanju.
– Pišeš nešto?
– Da… Mada ni to više nema smisla. Jebote… Ništa više nema smisla. Oni će da odu, ja ću da tražim novu gajbu. Više neću imati nikoga! Ako ne nađem neku gajbu, vratiću se u rupu. A možda i bolje, jer ovo što sam napisala kurcu ne vredi. Je l’ misliš ti da neka klinka može da napiše nešto što vredi? A? Šta misliš? I šta hoćeš?
– Malo sam umoran. A kod tebe je tiho.
– Da… Tiho je, ali zato što pišem. Ja moram da napišem nešto savršeno jasno i novo, nešto na šta će profa da odlepi. Kapiraš? I nemoj da ležeš na moj krevet. Moram da pišem, rekla sam ti, moram. I ne znam zašto mi ljudi konstantno donose alkohol… Sve me ovo izluđuje. Ajde izađi, ajde, je l’ me čuješ? Ej… Što si legao?
GLUMICA
Pusti ga nek spava. Neće ti ništa. Ajde, pij.
ONA
Neću da neko bleji ovde dok radim. Ja sam ozbiljna. Ja stvaram, jebote.
GLUMICA
Probudićemo ga kad ovi njegovi krenu kući.
ONA
Mislim da sam se malo napila…
GLUMICA
Možda ipak da ne pišeš više ništa večeras…
ONA
Ne znam… Ne… Ne mogu… Da ne pišem…
– Koliko je sati? Je l’ me čuješ? Zakasniću na ispit… Ustani brzo.
– Dobro, odvešću te ja. Polako.
– Šta polako? Ne smem da zakasnim… A ne smem da odem ni čupava i izgužvana. I izađi iz sobe, moram da se presvučem. Ustani…
– Evo…
– Jebote… Je l’ se desilo nešto? Nešto između nas…
– Pa…
– Šta pa?
– Možda…
– Šta?
– Ništa. Ložim te.
– Izađi ajde.
– Je l’ možemo na kafu posle ispita?
– Je l’ možeš da izađeš iz sobe, budalo?
ONA
Budala me je još nekoliko puta pozvala na kafu. Ali stvari nisu baš išle adekvatnim redosledom. Moji cimeri su, posle nekoliko dana, ponovo organizovali žurku. Pili smo mnogo više džina, a ja sam položila ispit i stvarno sam odlučila da ću to veče uživati u svemu što mi se ponudi. Dakle, i u neobaveznom seksu. On je ipak malo drugačije protumačio situaciju. Narednih dana je uporno zvao, seks je bio dobar i nekako sam počela da se navikavam da je povremeno tu. Ne znam šta me je tačno privuklo. Zgodno telo ili sirovo ponašanje ili možda sasvim malo zainteresovanosti za sve stvari koje čine život običnog čoveka… Moji cimeri su ubrzo otišli u Ameriku i ja sam ostala sama. Ponudio je da pređem kod njega. To je ispalo idealno, s obzirom da su se stvari dešavale u sred ispitnog roka, kad nisam smela da dozvolim sebi da mi bilo šta odvuče pažnju od učenja. A i baš me je mrzelo da tražim novi stan…
Ako vam ovde nedostaje romantično-patetični segment njihovog odnosa, pročitajte moj prethodni dramski tekst, „O ljubavi“. Ne mogu da se ponavljam.
– Skloni ovo.
– Pola ovih stvari je tvoje.
– Ja te molim da se ne svađaš.
– Kako da se ne svađam kad si zauzela svaki mogući centimetar. Samo slažeš jebote. Skloniš moje stvari da bi stavila svoje. Sad me teraš da sklanjam tvoj krš.
– Moj krš?
– Da, tvoj. I osećam se kao uljez u sopstvenom stanu. Neću to. Nemam više vremena ni za sebe. Tebi se sve podrazumeva. Ako smo oboje u stanu, jebi ga, tebi se podrazumeva da ćemo provoditi vreme zajedno.
– A sad ti smeta i vreme sa mnom je l’?
– Ne smeta mi. Samo eto mogli bi malo da se odvojimo jedno od drugog.
– Dobro, može i drugačije da se kaže:“Idi iz stana, smorila si me“.
– Nemoj da si bezobrazna…
– Šta? Je l’ nisi to rekao?
– Nisam. Samo eto, mogli bi malo da se uželimo jedno drugog.
– E znaš šta… Baš mi ne trebaju ova sranja.
– Gde ćeš?
– Nosi se…
ONA
Ovo je usledilo posle nekoliko meseci života u kojem smo verovali da je idila održiva. Ili dok sam ja ubeđivala sebe da volim tog čoveka takvog kakav je. Iz dana u dan osećala sam sve veću dozu gađenja prema njegovoj lenjosti, pasivnosti i nemanju bilo kakvog plana u životu. Moja karijera je vrtoglavo rasla. Izdala sam zbirku poezije, zaposlila sam se u jednoj privatnoj školi, profesori su nagoveštavali da me čeka mesto asistentkinje. Nekako je sve išlo u moju korist, a ja nisam mogla da uživam u tome. Mehanički sam izvršavala zadate radnje – ustani, skuvaj ručak, piši, idi na posao, sačekaj ga kod kuće, dok ga čekaš obrij se, namaži mleko za telo, obuci one čarape koje On voli, zauzmi odgovarajuću pozu na krevetu, ne budi previše napadna, ipak On voli da zadaje pravila igre, nakon dugog i dobrog seksa, obuci se u nešto što će odati utisak da si ga celog dana čekala, spremna da saslušaš o njegovim strahovima, o njegovim problemima na poslu… Vapi za tim da ti kaže da si lepa, da nikada nikog nije voleo kao što je tebe, umri od sreće što je pojeo sve što si spremila, a onda ga pusti da gleda utakmicu dok ti pereš sudove, pa opet pereš sebe i onda ga maziš sve dok se ne uspava. A ti? Šta je s tobom? I ko si ti uopšte?
SUĐAJE
U rupu se vratila
Život u gradu skupo platila
Majčin zagrljaj utehu joj pruža
Ni ne sluti Ona
Da bol će njena biti još duža
U stomaku se opet
Prokletstvo rađa
Mladosti njene
Ovo postaje krađa
Kletvi našoj
Još niko umakao nije
Od nas ne vredi da se krije
– Da li momak ženidbu pominje?
– Šta On to radi?
– Hoćeš li se s njegovim novcem usrećiti?
– Zar se u brak ulazi zbog toga?
– Nego zbog čega.
– A ako ja zaradim više? Je li to sve njegovo?
– Ti ne smeš da zaradiš više. Najbolje bi bilo da ne zaradiš ništa.
– Pokaži slabost. To održava stvari u balansu.
– Možemo li o nečem drugom? Studije, posao, prijatelji? Dugo se nismo videle.
– Čule smo da je tu sve dobro. Pa nam to nije zanimljivo.
– Planirate li decu?
– Zašto me to pitaš?
– Onako… Da nisam možda ubola?
– Ništa nisi ubola. Čak razmišljam i da ga napustim.
– Tako?
– Da… A vi?
– Ništa. Čekamo.
DRUGARICE
Od one noći
Više te videle nismo
Ostale smo same
U sred te velike drame
Poštenog seljaka nikada nisu našli
A policajci su
U našu privatnost zašli
Kriva za to
Znamo svi da ti si
Sad dolazi ovde
Da nas svojim bezobrazlukom bode
I uskrati nam opet
Put naše slobode
Vrati se u grad
I sa sobom odnesi taj jad
– Je l’ ti se javljao?
– Jeste… Pitao me je kad ću da se vratim.
– I?
– Ne znam… Mislim da ga više ne volim onako kako bi trebalo.
– Šta ti želiš?
– Ni to ne znam.
– Ako se vratiš ovde…
– Neću se vratiti ovde. I nemoj to uopšte da postavljaš kao opciju.
– Možda bi ti nekad bilo bolje da saslušaš nekog. Možda nisi najpametnija za sve.
– Guši me sve ovo… Ne znam više gde bih, a potrebno mi je nešto novo. Nešto smislenije…
– Onda kreni ispočetka.
– Dokle tako?
– Do kraja.
ONA
Teče, teče
Sluz bela
Krvi nema
Teče, teče
Grudi rastu
Krvi nema
U stomaku vrtlog
Nešto malo
Sluz bela
Krvi nema
– Nedostajala si mi.
– Trudna sam.
– Ajmo odavde… Ajmo kući.
– Više ne znam šta je moja kuća.
– Udaj se za mene.
– Nešto mora da se promeni.
– Promeniće se. Biće kako ti želiš. Samo se vrati.
– Obećavaš?
– Obećavam.
SUĐAJE
Ne nadaj se srećnim stvarima
Život tvoj se ne zasniva na čarima
Glupača postaješ još gora
Nego što je bila majka tvoja
Ti prokletstvo nosiš
Lepim životom nemoj da se zanosiš
Uskoro ćeš ostati sama
Nesmotreno veruješ
Njegovim bajkama
Sat otkucava
Stomak raste
Dete će brzo
U ženu novu
Da izraste
Scena šesta
Zajednica – oblik udruživanja ljudi unutar nekog, manje ili više, ograničenog prostora.
Brak – društena, verska i zakonska zajednica između dve ili više osoba.
Osobnost – ukupnost odlika koje čine izuzetnost i neponovljivost osobe, karakteristični način na koji osoba razmišlja, oseća i ponaša se i koji čine vlastiti stil života i način življenja; ličnost.
Razvod – prestanak bračne zajednice u trenutku kada su oba bračna druga živa.
Rastava – označava stvarni prekid zajedničkog života dvoje supružnika uz istovremeni formalni ostanak u braku.
Usamljenost – neprijatan emocionalni odgovor na percipiranu izolaciju. Opisuje se kao socijalni bol, psihološki mehanizam koji motiviše pojedince da traže društvene veze.
Ona / On / Glumica / Suđaje
ON
Ovo traje već predugo.
ONA
A ti onda idi.
ON ONA
Hoćeš da kažeš… Rekla sam da ideš.
Da možeš da slušaš ovo? Moje je, pa mogu.
I moje je. Ti se ne ponašaš tako.
Šta ti znaš? Teraj se.
Hoće li stati? Neće.
Pustićeš je da plače? Hoću.
ONA
Danas očigledno želi mnogo da plače.
ON
– Je l’ me zajebavaš?
ONA
Je l’ ti mene zajebavaš? Ceo jebeni dan pokušavam da je umirim. Temperatura ne spada, neće da jede, ne može da se uspava… A tebi najviše smeta što plače.
ON
– Dobro šta da radim… Evo reci mi…
ONA
Možda najbolje da se skloniš.
ON
– Iz svoje kuće?
ONA
Da.
ON ONA
Hoćeš da se iselim? Možda bi to bilo najbolje za sve nas.
ON
– Možda, pošto si zaboravila da imaš muža.
ONA
– A ti zaboravljaš da si dobio ćerku i da nisi više centar jebenog sveta.
ON
– Ja ću sebi uvek biti centar sveta, kapiraš? Jer ako sam ja dobro, biće i dete dobro. I neću da se odričem svojih rituala, svojih planova i poslova. Pogledaj u šta si se pretvorila… Po ceo dan si samo sa njom, umorna i prljava… Plačljiva. Ne ličiš više na ženu.
ONA
– Pa da vratimo onda ovo dete, a? Šta misliš? Ili bi ti još malo da sereš o meni…
ON
– Neću da serem po tebi,
samo se nisam u ovo
zaljubio… I moram da idem
negde da se
iskuliram… Stvari su tako ONA
proste… Ti ih komplikuješ… Ko komplikuje? Ne možeš samo
tek tako da odeš… Je l’ me čuješ? Vrati se.
– Može.
– On odlazi.
– On sigurno odlazi.
ONA
I što ti sad opet plačeš? Nemoj, ajde nemoj, molim te… Jer ako nastaviš, opet ću početi da zamišljam kakav je bio život pre tebe. I ako ti nisi na mojoj strani, ko će onda da bude? Je l’ On u pravu? Je l’ plačeš zato što sam ružna mama? Šta ako tata prestane da nas voli? Možda je već prestao, a možda nas nikada i nije…
– Možda…
– Možda i ne.
– Plači lepše.
– Lepše je kad plačete zajedno.
ONA
Ne sećam se kad smo poslednji put imali seks… Ne sećam se ni kada sam poslednji put to radila sama… Kao da više nemam nagon za bilo čim. Pretvaram se u davanje… U proizvodnju mleka i brige. I ne znam da li ću ikada više moći da nosim one crne čarape i da li ću ikada nekome biti privlačna ponovo…
– Stomak ne spada.
– A i ako spadne, ostaće taj ožiljak.
– Nepravilan, rogobatan ožiljak.
– Od carskog.
ONA
I to sam zbog tebe uradila, a ti i dalje plačeš… Možda nisam sposobna da budem majka. Možda nikada nije trebalo da prihvatim tu ulogu. Možda ja ne znam kako da umirim dete… Možda sam ja samo sposobna da dajem… Mleko, brigu, stranice teksta, ručak, suze… Šta je kome potrebno…
– Mama, otkud ti? Izvini… Nešto mi smeta…
– Daj mi je… Trebala si da zoveš ranije…
– Nisam htela da te mučim… A i mislila sam da mogu sama… Ovih dana baš često mislim da mogu sama… Kako kod tebe… Konačno ćuti…
– Idi, odmori…
ONA
Tako je dugo plakala. Mislila sam da ću je ugušiti. Možda me i moje dete odbacuje. Možda ne želi mene za mamu… A možda ne želim ni ja nju za ćerku. Eto, baš sam mislila…
– Moje dete će da spava redovno.
– Moje dete će da jede redovno.
– Moje dete će se mnogo više smejati.
– I mnogo manje će ličiti na svog oca.
ONA
Mislila sam i da moja karijera neće stati… To jest, da će se neko setiti da me pozove za neki posao. Jer, eto, još uvek imam dve ruke, kao što imam i jedno dete… Mada, mozak mi je nešto nalik kaši, toliko dugo nisam spavala da su mi u mozgu ostale samo automatizovane rečenice poput
- je l’ jela
- ugrej mleko
- kakve joj je boje stolica
- daj mi pelenu
- …
ONA
Kako bih uopšte pisala nešto drugo od onoga što trenutno imam u svom mozgu?!
– Tu su mlađe koleginice.
– One ne žele decu.
– One nemaju taj odvratni poriv za razmnožavanjem…
– Za ljubavlju prema deci.
ONA
Poriv koji je nesumnjivo uništio sve o čemu sam maštala…
– Budna si?
– Ne mogu da shvatim da konačno mogu mirno da spavam.
– O bebi konačno brine neko drugi.
– To je opet nečija majka.
– To definitivno nije On.
– A gde je On bio?
– Tu u kraju, popio neko piće.
– Jesam ti stvarno ružna?
– Nisi. On samo ne zna kako da usreći nekog.
– Samo kad se ljutiš.
– Baš si kreten…
– Šalim se… Dođi.
– Nemoj da dođeš.
– Je l’ ti prija ovo?
– Stani… Ne mogu večeras.
– On već dugo ne može…
– Da podnese tvoje telo na svom.
– Nisi ni pokušala da uradiš nešto novo. Napamet znam kako počinje svaka naša predigra, u kojoj smo pozi, kakva ti je faca dok svršavaš, šta voliš da ti se priča…
– Znači pored toga što si ružna, sad si i dosadna.
– Samo ti kažem da te ne gledam više tako…
– Sad si nakaza.
– Sad si mi žena…
ONA
Od kad se to tačno postaje žena? Koliko puta ti neko u tvom životu kaže da si postala žena?
Dobiješ prvu menstruaciju
– čestitam postala si žena.
Imaš seks prvi put
– čestitam postala si žena.
Udaš se
– čestitam postala si žena.
Ako me to definiše kao ženu, onda je sve jedno ozbiljno sranje.
Hvala, ali ne bih da krvarim svaki mesec i umirem od bolova.
Hvala, ali ne bih da krvarim ni tokom seksa.
Hvala, ali ne bih da me odnos sa drugim čovekom označava kao ženu.
Prestanite da lažete da brakovi traju večno, da se ljudi menjaju i da ako mnogo radiš, mnogo ti se i vrati.
– Tvoj brak se definitivno raspada.
– Tvoj muž drka na druge žene.
– Tvoj muž, u najboljem slučaju, drka na druge žene.
– Njegov sebičluk se nije smanjio.
– Njegov sebičluk se nije smanjio, čak ni kada ste dobili dete.
– A tvoja karijera…
– Tvoja karijera više ne postoji.
– Jer se nekako sve ipak završi.
– Jer se nekako sve ipak završi, na ulozi mame.
ONA
On je zaspao, brže nego beba. Beba spava već neko vreme. Konačno imam vremena da razmišljam o sebi. Ali ja to ne želim.
– Samo jedno piće.
– Toliko ti treba.
– Da zaboraviš koliko je sve otišlo…
– U kurac.
ONA
Muzika, toliko glasna, da ne mogu da čujem svoje misli. To je jedino što me spašava kada stvari postanu totalno sranje. Ne znam kako, ne znam odakle, ali moje telo ima snage da igra i peva kao nikad do sad. To me čini živom.
U jednom trenutku čujem glas, glas dovoljno poznat, glas koji je uvek želim da slušam. Staje ispred mene. Gotovo ista kao i pre tri godine. Njene grudi su čvrste, koža tako preplanula i glatka. Oči krupne, lice sveže.
– Pored nje si niko i ništa.
– Ti više nikada nećeš tako izgledati.
– Tvoje telo je zauvek uništeno.
GLUMICA
Ne mogu da verujem… Došla sam pre nekoliko dana. U stanu gde smo nekad bili, sada živi neka petočlana porodica… Mislila sam da si možda ti ostala. Mada sam onda shvatila da je glupo što tako mislim… Izvini što se nisam javljala. Isključila sam sve mreže i super mi je, znaš… I opet mnogo pričam.
ONA
Ne seri, zanima me šta ti se dešava… Šta je sa ostalima iz grupe…
GLUMICA
Par nas se vratilo, većina je ostala… Tamo uvek imaš posla od kojeg možeš da živiš. Mene uhvatila neka nostalgija… Ali možda odem opet. Hoćemo da pijemo?
ONA
Ne bih trebala dugo da ostajem…
GLUMICA
Živeli!
SUĐAJE
Od konačnosti sudbine
Niko pobeg’o nije
Počinje Ona sve više da pije
Lice i telo gube joj toplinu
S glumicom samo oseća milinu
Krvlju njenom greh teče
Počeće ta rana sve jače da peče
Iz sela još davno
Pretkinje su joj proterane
Razuzdane konje jahale
Svakome u krilu njihale
Od udaje se vešto skrivale
To je njen krst
Njen put kojim mora poći
Prava ljubav joj nikad neće doći
Sa venčanja bežaše
Žene u porodici njenoj
Ili po tri braka osnovaše odjednom
Zato ni Ona
Bolju sudbu spoznati neće
Godine će proći
Dok se porodica njena
Ponovo nađe u čistoći
– Kuća je u haosu. Ne znam odakle ovoliki krš…
– Pospremi, ako ti smeta. Ne mogu da postignem sve.
– I ja radim po ceo dan. Nemam baš snage…
– Nemam ni ja.
– Zašto pričaš tako sa mnom?
– Kako?
– Samo ti kažem da je kuća u haosu.
– A ja tebi kažem da me boli kurac za to.
– Ovo više ne liči ni na šta.
– Slažem se. Nisam očekivala da ću biti samohrana majka.
– A od čijih para živimo? Od tvoje profesorske plate?
– Sigurno je njegova plata.
– Jer novac drži ovaj svet i svet bez njega ne funkcioniše.
– A svet bez ljubavi?
– Dete ostaje sa tobom večeras. Otići ću da se vidim sa prijateljima.
– Glumcima?
– Da, to su nekada bili i tvoji prijatelji.
– O da, bili su tvoji prijatelji, ali ti si sebičan. I ti zaista ne znaš da brineš o drugima…
– Briga te umara…
– Ne znam kako da je uspavam ako ti nisi tu.
– Snađi se, nauči.
– Nauči da tata radi iste stvari kao i mama.
– Jer i tata je pravio bebu.
– I mama mora da zaradi pare.
– Mama nije samo briga i čuvanje.
– Ona je ono što je bila i pre deteta.
ONA
Dve godine kako sve stoji u istom mestu. Dve godine se sve vrti oko tebe, Mala. Oko tebe koju sam toliko želela, ali koja još uvek nema svest o mojim potrebama. Kada sam srela glumce u klubu, to je bio prvi put da sam posle nekog vremena osetila onu drugu vrstu sreće, nešto slično ponovnom buđenju mene i mojih potreba. Niko nije nekontrolisano razvlačio moje bradavice, niti isflekao svaku stvar koju obučem, niti me gledao tako kao da od mene očekuje sve na ovom svetu.. Sve što ne mogu da pružim. Konačno mi je neko ponovo rekao da mogu i imam vremena za sve. Konačno sam nekom bila dobra, takva kakva jesam. I neko mi je konačno dao snagu da se borim ponovo.
– Treba ti promena.
– Ogromna promena.
– Dođi da živiš sa nama, ponovo.
– Našli smo novi stan.
– Bolji od prošlog.
– Povedi i Malu.
– On te je pretvorio u nešto što nisi.
– Smejala si se.
– Nekad si se smejala.
– Zaista, nekad si se tako lepo smejala.
ON
Ti stvarno ideš?
ONA
Idemo. Obe.
ON
To nije bio plan, kad smo krenuli u sve ovo, to jebeno nije bio plan. Da samo odeš jednog dana…
– Nije bio plan ni da prestane da te jebe.
– Niti da mu postaneš gadna i neprivlačna.
– Niti da zaboravlja važne datume.
– O putovanjima, da ne govorimo.
ONA
Mnogo toga nije bilo u planu.
– Ali jebi ga, desilo se…
– Bolje da se to prekine na vreme.
– Dok još možeš da započneš nešto novo.
– Nešto bolje.
ON
Imaš dete sa mnom. Ovo nije neka klinačka stvar…
ONA
A vidiš, ja baš mislim da jeste. Pošto ljudi kad se odluče da vole nekog ceo život, odluče se i da ne prave sranja i da budu tu i kad nije lepo… Odluče se da će da menjaju sebe svakog dana, svakog jebenog dana, dok taj odnos ne dobije smisao… Ne dobije sigurnost i utehu od ovog usranog sveta oko nas. Eto, to je onda prava stvar.
– Dovoljno si mu rekla, ne zovi ga opet.
– Strah me je.
– Strah me je da ću ostati sama sa njom.
– Imaš nas.
– Mi imamo tako mnogo toga što može da te usreći.
– Ne želim to.
– Treba mi smisao. Treba mi da znam zašto sam ovde.
– Ne muči glavu sa onim što niko ne zna.
– Pij!
– Brinućemo o vama.
– Vrati se na posao.
– Počni da misliš na sebe.
– Pij!
– Ma-ma.
– Rekla je…
– Ma-ma.
Scena sedma
To je trajalo dugo. I koštalo mnogo.
Ona voli, Ona pati, Ona se vraća, Ona ostvaruje.
Ona sada, konačno, zna šta hoće.
Ona / On / Profesor / Majka / Suđaje / Mala
PROFESOR
Novi tekst je izuzetan.
– Kakav bi tek bio da nisi otišla na trudničko…
PROFESOR
Izuzetno ste daroviti.
ONA
Hvala. Toliko toga sam naučila od Vas. Ovaj… Htela sam da Vas pitam… Pominjali ste mi… Ono slobodno mesto, u arhivu… Postoji li šansa, da me možda primite? Znate, potrebna su mi veća primanja…
PROFESOR
Potrebna su Vam veća primanja?
ONA
Da, znate… Mala je sve starija, teško nam je…
– Ovo je prvi članak koji si objavila posle 4 godine…
– I ti tražiš mesto u arhivu?
– Nezahvalnice…
PROFESOR
Da ne bi trebalo da Vas stvarno tamo zaposlim, a Vi opet dobijete dete?
ONA
Ne, sa rađanjem je gotovo. Nastaviću da pišem…
PROFESOR
Da, moj savet je da pišete. I ne bavite se stvarima koje su tako daleke Vama.
ONA
Razumem… Ali… Neću.
PROFESOR
Šta nećete?
ONA
Neću da me ucenjujete, da me godinama držite na istom mestu. Treba mi napredak. Želim nešto više od ovoga. Od ovog ustajalog kabineta i razgovora u kojem već znam pitanja i odgovore… Želim veći smisao, želim da ostavim trag. Želim da napišem nešto toliko vredno, da nikada više ne moram da kročim ovde.
– Tužno je sanjati u ovakvom svetu. Ti si svedok genocida, totalitarnih režima i suverenog individualizma kakvu istorija ne poznaje…
– A ti i dalje uspevaš da sanjaš?
– Kakav se trag može ostaviti u svetu koji se više ne obazire ni na rat?
ONA
Izlazim na ulicu. Moja leva ruka se na momente zatrese, a onda vrati u normalan položaj. Držim desnu ruku čvrsto oko leve, tako da se trzaji što manje vide. Ne znam čega me je stid… Ali imam odvratan osećaj u telu. Ako odsečem jednu ruku, biću 50% manje sposobna da pišem, znači da ću sporije kucati svaku svoju ideju, a šansa da odustanem od nekog posla, postaće 50% veća. Ljudi će se onda sigurno sažaliti… On će češće dolaziti da vidi Malu. Mada, On verovatno ni tada neće mnogo misliti o meni. Prilazim pekari u mojoj ulici, već neko vreme traže radnicu. Uđem i pitam
– Kakvi su uslovi za rad?
– Šta te se tiče? Ti si književnica…
– Intelektualka.
– Hoću da radim. Nemam posla.
– Nek radi muž, ti čuvaj ono lepo dete.
– Nemam muža. Molim vas, treba mi posao.
– Ti si ozbiljna?
– Ozbiljna… U pogledu joj vidim.
ONA
Ozbiljna kao nikad do sad. Osećam se očajno. Ne zato što tražim posao u pekari, već zato što ništa više od onoga što sam sanjala, ne postaje ostvarljivo. Neću štampati svoje knjige, prodavaću jebeni hleb, ovom drhtavom levom rukom, koja nikako da se smiri, koja živi život za sebe, naročito onda kada se naspram mene pojavi ogromni, maljavi šef. Odmeri me kratko, okrene leđa i kaže
– Izdržaćeš najviše dva meseca.
– Ipak joj dajte kecelju.
– Pokazaću ti posao.
– Nije ovo toliko strašno.
ONA
Uzimam kecelju i obećavam da ću doći sutra u 05:00. Blizu sam kuće. Raduje me što ću videti svoje dete. To je, zapravo, jedino što me raduje u poslednje vreme. Čak je poslednjih meseci počela da liči na mene… To me teši… To postojanje, bar jednog traga koje ostavljam za sobom. Nećemo moći još dugo da budemo s glumcima… Sloboda je poprimila svoj pun kapacitet.
– Da se talimo za koks?
– Aj ti lepo plati sad sve… Pukao si na opkladi još pre mesec dana.
– Zarađuješ više od svih nas, a tražiš da se talimo…
– Dobro, platiću…
– Nemojte večeras. Ustajem rano, krećem da radim, tu dole, u pekari. Neko mora da čuva Malu sutra.
– Čuvaću je ja.
– Šta ti sad hejtuješ?
– Ne hejtujem, hoću da joj učinim.
– E aj odjebite svi…
– Neko zvoni…
– Zvoni tebi u glavi.
ONA
Otkud ti?
– O, ko nas se to setio?
– Zaboravio si na stare ortake.
– Košuljica, kravatica, ni ćao glumcima a?
ON
Moramo da idemo. Spakuj sebe i Malu… Tvoja majka nas čeka.
ONA
Gde?
– U rupi.
– U strašnoj rupi iz koje si otišla.
– U strašnoj rupi iz koje si otišla, leži tvoja bolesna mama.
ONA
Ma – ma.
MALA
Mama!
SUĐAJE
Dugo ovde bila nisi
Od života tvoga
Ostali su samo obrisi
U kući sama
Već dugo živi
Uspehu se tvom
Godinama divi
Zabluda joj strana nije
Veruje da ćerka njena
Živi bezbrižnije
Nama dugo taji
Kakvu izraslinu
U sebi gaji
Mesecima to se širi
Zato se
Bolesti njenoj
Ne opiri
Nađi joj se
U danima teškim
Radost joj donesi ponašanjem viteškim
Lakše se sreća
Deli u dvoje
Nije majka kriva
Za grehe tvoje
– Zašto me nisi zvala ranije?
– Baba, vidi. Nova lutka, baba.
– Neću sad pred detetom. Svako mora jednom…
– Ideš li na neke terapije?
– Zašto se On vraća večeras?
– Da se igramo, baba.
– Ajde u sobu kod tate.
– Hoću sa babom.
– Neka je…
– Trebala si da me zoveš, našli bismo doktore…
– Imaš posteljinu u ostavi, namesti mu da legne.
– Tata ne spava sa nama.
– On se vraća kući. I ne znam zašto si njega zvala…
– Bilo mi je lakše njemu prvo da kažem.
– On i ja više ne živimo zajedno.
-Tata… Ne spava sa nama.
ONA
I dok umire
Mama brine
O muškarcu nekom
Časti ga posteljom mekom
Da iz kreveta ustati može
Zetu bi se već podvukla
Ispod kože
Trpeza bi spremljena bila
Sve bi potrebe svoje
Zbog njega suzbila
Unuku svoju
Kuvanju bi učila
Da se ne bi kao ja
Previše u životu mučila
Ali mama
Toliko je bleda
Sve me odsutnije ona gleda
Da li je to trenutak
Koji čekala sam dugo
Smrt pored mene
Stoji i guta
Majka mislima svojim
Sve više luta
Nepovezano govori
Stakleno gleda
Odlučuje mraku svom da se preda
– Vodi Malu. Da ne gleda.
– Zovi nekog.
– Mogu sama. Pusti me.
– Ba – ba, budi se… Ba – ba.
– Skloni je, šta stojiš tu?
– Jesi sigurna da je…
– Jesam.
– Proveri.
– Rekla sam da skloniš Malu.
ONA
Dok kupam te
K’o što ti si mene
Mozak me Na tren
Opomene
Desila se smrt
I nekog mog više nema
A za nešto više
Ipak nisam spremna
Pažnju ne dajem
Ranama na tvom telu
Haljinu na tebe
Oblačim belu
I tako si od mene lepša
Ne dam nikom da se
U vezu našu više umeša
Iako krv tvoja
Mojim venama ne teče
Ljubav će naša
Dušmane zauvek da peče
SUĐAJE
Sve bi drugačije bilo
Da nisi napustila majčino krilo
Ovako smrt njenu
Na leđima nosiš
A za malo sreće
Moraćeš da prosiš
Samoća sve teža
Postaće ti muka
Za život u rupi
Shvataš da si neuka
Bolje opet beži
U gradove daleke
Inače će ovde
Samo da ti prave spletke
– Napolje!
– Šta joj je?
– Napolje! Je l’ ste čule?
– Zar tako sa rođakama svojim?
– Kućni prag ti više preći nećemo.
– I ne treba.
– Demon je u tebi još dok si u stomaku bila.
– Onda bežite dok ne bude kasno!
– Kajaćeš se…
– Šta misliš ko ti je bolesnu majku gledao?
– Pusti, otišla u grad, pa je sad nešto drugo.
– Živa te rana izela!
ONA
I On odlazi brzo
Muku tuđu
Da trpi ne može
Srce se njegovo
Već samo sa sobom bori
Ne bi da ga još neka
Briga mori
Zato ide
Što dalje od nas
I više nikada
Neću čuti njegov glas
Ovaj put ne bežim
Sve ponovo živim
Novim stvarima
Počinjem da se divim
Mala u rupi
Decu sebi sličnoj nalazi
Sreća se
Na licu njenom
Sada pronalazi
Narednih godina
Školu otvaram svoju
I tu su sva seoska deca
Na broju
– Promenila se.
– Na bolje.
– Mislila sam da će se vratiti da živi sa nama.
– Nedostaje mi, Mala.
– Mogla je da ima veliku karijeru…
– Šta će joj sva ta deca… K’o da joj nije dovoljno ovo jedno.
– Šta misliš? Je l’ se ljuti što nismo došli na sahranu?
– Možda… Mada je već prošlo par godina.
– Volela bih da sam kao Ona.
– Ona lako zaboravi stvari.
– Ona tako lako može da se menja.
– Ona uvek može da zaboravi. Ona uvek može da se menja.
MALA
Dvadeset dana do kraja škole
Mama je obećala
Da ćemo ići na more
Razmišljam o vodi, suncu i plaži
Dani mi nekako postaju draži
U poslednje vreme
Malo se ljutim
Što mama decu tuđu
U svet naš
Pušta da uđu
Ipak, Ona uči ih svemu
I konačno
Dobar glas bije je u selu
– Jesi jela?
– Nisam gladna…
– Ne možeš iz kuće, ako ne jedeš.
– Mama…
– Sedi da jedeš.
– Koliko je daleko to more?
– Celu jednu noć. Koju ćeš ti da prespavaš…
– Neću spavati. Moram da vidim svaki deo puta. I kada stignemo tamo, pusti me da se odmah okupam…
– Polako, nismo još ni stigle.
ONA
Kad se desi
Misliš izlaska nema
Smrt će zauvek biti
Ono što te vreba
Ipak, brzo potisneš
Sve što je bilo
Nove životne radosti
Pustiš u krilo
Mladi ljudi sada od mene uče
O knjigama bitnim, rečima velikim
Koje svakom utehu
Pružiti mogu
Spoznaju da mladost nije
Samo ono što se desi
U rupi, u određenom mestu i dobu
Želje moje
Bivaju veće od muškarca jednog
Znanje, misli i ideje
Prenositi dalje
To je jedino što večno traje
Ovo telo brzo će
Mehaniku svoju da menja
Krv će ređe teći
Koža bore dobiti
Telo sve više
Ka zemlji voditi
Zato reči ostavljam
Da u njima utehu nađu
I barataju njima vešto
Sve dok vole, misle i traže
Život će im pokazivati
Nove staze
– Da li je ovo more?
– Jeste.
– Toliko je veliko da se ne nazire kraj. Volela bih da plivam sve dok ne ugledam drugu obalu.
– Ako naučiš dobro da plivaš, stiće ćeš do druge obale.
– Čini joj se da bi tu mogla da ostane zauvek.
– Ona je maštala o kući pored mora.
– I o njemu i njoj, u toj kući.
– Voda tako ujednačeno udara o kamenje.
– Njene misli nisu ujednačene.
– Ona je baš na toj obali zamišljala sreću.
– Da li je sada srećna?
– On će doći, kada sunce zađe.
– Ili kad se more umiri.
– Ili kada Ona prestane da želi da On dođe.
– Ali će doći…
– Neko uvek dođe.
– Neko te uvek natera da pomisliš da ima nešto.
– Da nisi sam.
– Da ima smisla.
– Jer ljudi spašavaju i uništavaju jedni druge.
– A more stoji…
– Čeka.
– Čeka da nešto dođe…
– Da nešto prođe.
Scena osma
U svetu sličnom današnjem, ali za nju neuhvatljivom.
Onda kada se bližiš onome od čega si celog života mislila da ćeš pobeći.
Trenutak nepažnje i sve kreće po zlu.
Ona i niko drugi.
Jer tako ovaj svet kaže da je gotovo.
ONA (monolog)
ONA
Koji je ovo dan kako…
Kako šta?
Nešto sigurno ima…
Nešto ili ništa?
Samo se u junu ovako jako oseća lipa.
Koža bi mu se isprištila svako proleće i lepota koju je imao…
Nestala bi.
Lepota da,
mada,
ja ga nikada nisam videla skroz starog,
usahlog,
tromog,
iznuždenog…
Ili kakvog god…
Nisam.
Samo taj jak miris lipe,
strašno me nervira…
Kao da sam i ja postala…
Zatvoriću prozor.
Velika je to milost,
moći zatvoriti prozor,
u ovim godinama.
Ruke me još nisu izdale,
ali zato teško da mogu da napravim više od pet koraka…
da ne zastanem…
da ne pogledam po sobi tražeći nekog…
Taj neko me stalno gleda.
Ne pušta me da na miru radim sve te uobičajene stvari.
Ustani,
piški,
umij se,
operi zube,
skuvaj kafu,
doručkuj,
kaki,
presvuci se,
idi u prodavnicu,
piški,
skuvaj ručak,
pusti televizor,
dobro se najedi,
operi sudove,
piški,
prošetaj,
okupaj se,
operi zube,
lezi…
Možda još jednom piški,
i onda lezi.
Da, onda konačno lezi.
Jednom ti je neko tu pričao priče.
Jednom si zamišljala nečije telo.
Jednom je jedno telo bilo na tebi.
Jednom si…
Jer to telo pored sebe,
nisi mogla da podneseš.
To telo je jednog dana nestalo.
A ti si ostala sama.
O tome tako malo može da se kaže…
Ne gledaj me,
idi.
Doći ćeš i ti na moju stranu.
Ovaj stomak je bio ravan
Bokovi široki
A grudi čvrste
Da li mi veruješ?
Ah…
Kako bi mu se koža isprištila od lipe…
Obično nije trajalo duže od dve nedelje
Cvetanje,
Ali prištevi…
Oni bi se tako dugo zadržali na njegovom vratu
Zašto od svega
samo to?
Zaborav je tužna čovekova sposobnost
Toliko sam toga izgubila
Mama,
Više ne mogu da zamislim tvoj glas
Ostali su samo obrisi, mamice
Često sanjam kako smo na istoj strani
Čudno da si mi sad pala na pamet
Da sam se baš tebe setila
Sve je ovo čudno…
Neko me i dalje gleda.
I neće da ode.
Usta mi se prebrzo suše
Toliko su tanka ta usta
Da nekad mislim da su
potpuno izgubila oblik
Da su jedan bezlični deo kože
Koji nikada ništa pametno nije rekao
Koji nikada nikoga nije zaveo
Koji nikada nikog nije poljubio
Niti zapevao pesmu
A pesme se moraju pevati
Je l’ me čuješ?
Pesme se moraju pevati!
To je ono što ja smatram da je divno
Pesma, da
To me je spašavalo
Tih dana kada sam sasvim pravo mogla da držim ova leđa
Kada mi je koža bila glatka
A bore jedva primetne
Tih dana kada me niko nije voleo
Pevala sam
Kad sam ostavila njega
Kad sam upoznala nju
Kad su me odveli neki drugi ljudi
Pevala sam iz sveg glasa
A ti me tad nisi gledao
Još uvek ti nisam bila zanimljiva
Bilo je nade
A ti nadu prezireš, je l’ tako?
Znam da je tako.
Sad ne mogu da se setim pesme.
Zaborav, da, mora da je to.
Izgleda da se nešto dogodilo.
Samo od sebe.
Nisam shvatila kad,
Ali nešto se zasigurno dogodilo.
Nadam se da si nešto zapamtio
Bilo bi mi žao da nisi.
Tuga me neprestano obuzima
Lepe stvari su u haosu
Lepe stvari tako brzo nestanu
Zaborav tako brzo odnese lepe stvari
Mogla bih da se setim nečeg
Što bih mogla da nazovem lepom stvari
Pretpostavljam da bih mogla
Lepa stvar je što sam pobegla iz one rupe
Ona bi me progutala
Kao što je onog dečka progutao vir
Tako mi je teško kad se setim njega
Za mene niko nikada nije uradio ništa
Tako veliko i spasonosno
A pogotovo ne
On
Kojeg zaborav nikako da proguta
Taj je pričao tako ružne stvari o meni
I često me je skidao bez moje volje
Ali sad samo lepe stvari
A lepa stvar sa njim
To je valjda
dete.
Da, to sigurno mora da je dete.
Dete je sad odrasla žena
Odrasla žena beži od ovoga što sam ja.
Ne bi bilo dobro da se ljutim na nju
Ja koja se još uvek krećem
Ja koja još uvek govorim
Ja koja još uvek želim da se sećam lepog.
I prestani da me gledaš tako zbunjeno…
Zapevaćemo uskoro
Pesma će odzvanjati daleko…
Ona će ostati
Kad ja…
Lepo.
Da li sam ja ikada bila vredna ljubavi?
I zašto i sada
I zašto ću i posle
I pre
Isto to da se pitam…
Ko može da mi da odgovor na to?
Je li sve ovo bilo uzaludno
Ili me je neko ipak voleo duže od početne ideje ljubavi
U kojoj imam savršenu kožu, savršen osmeh i savršen smisao za humor
U ideji u kojoj sam pametna toliko
Da odgovorim na svako pitanje najboljim mogućim odgovorom
Ili da imam toliko snage da se borim
Da nikada ne zatražim oslonac
Toliko čvrst i s jasnom porukom –
Vrediš.
Da li mi to zaista niko nikada nije rekao?
Ili je i to uzeo zaborav…
Uskoro ćemo krenuti
Ali mi je bitno da me sada konačno čuješ
Zamisli kako je uzaludno buljiti u prazno
Čitavog dana
Gledati lipu i sećati se prišteva
Na vratu onog
Zbog kog sam odustala od snova
nisi kao oni umetnici, zar ne?
Nećeš me odvesti u neki novi grad
Ovo nije početak?
Dosta me dugo čekaš za nekog poput…
Umirem… da…
Zato pesma uvek ide na kraju
Kako izgledam?
Negde sam ostavila
Šta sam ostavila?
Čudno kako opet ne mogu da se setim.
Znaš li da lipa nekad ne procveta?
Ipak On je i tad imao prišteve…
Više ne osećam da mogu da se pomerim
Samo me nervira
Strašno me nervira
Što ovo
u mojoj glavi
i dalje radi
A pesma…
Kako beše ide?
Tako mi je teško da se setim
Ne požuruj me
Potrebno mi je
Potrebna mi je
Reč
Adekvatna reč
Od koje se počinje
Koja znači…
Kad sam bila žena, žena, jedan, dva i tri,
Pati ‘vamo, pati tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila mama, mama, jedan, dva i tri,
Brini ‘vamo, brini tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila baba, baba, jedan, dva i tri,
Boluj ‘vamo, boluj tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila mrtva, mrtva, jedan, dva i tri,
Pevaj ‘vamo, pevaj tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila prašina, prašina, jedan, dva i tri,
Leti ‘vamo, leti tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila ništa, ništa, jedan, dva i tri,
Ništa ‘vamo, ništa tamo, jedan, dva i tri,
Kad sam bila beba, beba, jedan, dva i tri,
Kad sam bila cura, cura,
Kad sam bila dete,
Jedan, dva i tri…
Ništa vamo
Ništa tamo
Jedan, dva i tri.
KRAJ
Za Tanju, Luku, Davida, Keti, Anu, Đoleta i Saru, jer su me ubedili da se pesme moraju pevati!
April 2024.
