COSTА, -ae, f.

Nisam slutila da će se iz jedne priče ona izliti u drugu. Ali kada sam ugledala vest da je izbola nožem supruga, bilo je jasno da će ušetati u moje pero, ponovo. Potrajalo je dok ne shvatih samo – kako. I kako svi putevi vode u detinjstvo, i ovoga puta odgovor se našao baš tamo.
Prva uspomena iz detinjstva možda ni nije uspomena, stručno govoreći, već trauma. Posle velike svađe mojih roditelja, jedini put kada je otac ošamario majku, prethodno razbivši staklo na vratima, ne bi li ušao u njenu sobu, uzeo me u naručje i odveo u njihovu kafanu, ulicu niže. Nisam volela to mesto. Možda bi stručnjaci za feng šui ili podzemne vode umeli da objasne njegovu zloslutnu energiju. Ja ne umem drugačije, no slikama.
Sedeći na visokim barskim stolicama s kojih su mi landarale nožice, ispijala sam koka kolu. Tata je to dozvoljavao, čak i bez dodatog i umešanog šećera-ublaživača, dok je on, znatno brže od mene, većim cugom ispijao pivo. I ja sam to njemu dozvoljavala. Nije bilo mame da nam išta brani. To je činilo ovo sumorno i sve više mračno mesto, ipak, prijatnim.
Znatiželjna, kakva sam uvek bila, osvrtala sam se oko sebe, kad na ćošku naše ulice videh brata. Rekoh tati ko dolazi, ne naročito veselo. On ionako nije moj pravi, brat-brat. On je samo kobajagi brat. Veliki brat koji ionako nije nikad tu. Mamin mezimac.
Кretao se brzo i odlučno. Ni sa kim se nije pozdravio. Ne sećam se više kako, ja sam se našla preko puta, ispred kuće njene majke, jedne od tri bake koje su mi obojile detinjstvo.
I onda je nastao prasak. Vreva. Brat je udario mog oca pesnicom u rebra. Onda je tata pao, a ovaj nastavio da ga šuta gde stigne, ali kao da je njegov bes nepogrešivo ciljao u rebra. Nisam više čula nikakav zvuk. Bila je to scena iz nemog filma, najstrašnijeg od svih horora (valjda ih zato ni ne gledam) –scena koju sam stotinama puta premotavala, u snovima, u različitim situacijama, kada mi potpuno neočekivane stvari nekako probude asocijaciju na taj sramni i nemili događaj. Stručnjaci to nazivaju flešbekovi, pretpostavljam.
Želela sam da vrisnem. Da pritrčim i pomognem tati. Da mu bilo ko pomogne. Da se okomotam bratu oko noge i vučem je dok ga ne sapletem ili makar sputam u naumu. Želela sam, čak, da otrčim iza šanka, tamo zasigurno imaju nož i da tim nožem presudim bratu.
Negde sam pročitala da kada se sećamo nekog događaja, ne sećamo se zapravo njega, nego poslednjeg sećanja na taj događaj. Sećamo se, dakle, poslednje kopije; kopije kopijine kopije. Mimezis mimezisa. Tako je, verovatno i taj nož zalutao u moje sećanje. U suprotnom, dete koje je s pet godina u stanju da tako nešto pomisli, na dobrom je putu da izraste u psihopatu.
Znam samo da sam stajala kao kip. Ali razumljivo je da dete od pet godina stoji kao kip. Mrzela sam činjenicu da su odrasli, takođe, stajali. Vlasnik i vlasnica lokala bili su na vratima, kao da gledaju predstavu s najboljeg mesta na balkonu velike sale. Falile su samo kokice! Dok čovek leži i ne miče se. Dok ga drugi, nazovi-čovek krvnički udara.
Ako je vera u ljude ikada postojala u biću rođenom na nevernog Tomu, tog je dana sahranjena. Svi su mi bili krivi.
Gotovo dve decenije kasnije, mediji prenose vest o tragediji u mom gradu. Budući da sam tad već živela u prestonici, uvek mi je bilo zanimljivo da saznam šta se dešava tamo gde sam rođena. Zabezeknula sam se kada videh naziv svog naselja. Na prvo čitanje, nisam mogla da shvatim o kome je reč. Na koga li mi to liči? Da izbode muža nožem. Nakon što im se sin obesio istog prepodneva. Кo bi ta žena mogla biti?
Tada pažljivije pogledah ime. Кad se dete rodi na svetac, kao što smo nas dve, roditelji mu uglavnom daju ime po njemu. Кad sam čula za taj običaj, bila sam zahvalna roditeljima što nikad ni do čega nisu držali. Retko je to ime za ženu. Tako se i setih da znam jedino nju.
Ubrzo me je i mama nazvala da čuje kako sam. Nisam ni ja držala do običaja i nisam stekla naviku da zovem svoje. Retko sam se i javljala na poziv. Živeli su, valjda, pomireni sa tim da ako mi se išta desi, saznaće iz treće ruke ili ovako, kao ja za ovaj slučaj, iz medija. Odmah sam je upitala šta to bi, a ona mi sve, detaljno i potanko objasni. Od nje sam, sasvim sigurno i nasledila dar za pripovedanje. A iz bunta prema njoj, težnju ka sažetosti. Niko kao moja majka ne slaže digresiju na digresiju! Nikad nisam imala strpljenja za to. Ali kako godine idu, učimo se strpljenju, a bunt polagano popušta. Naročito kad u sebi ugledamo roditelje.
Кratki rezime majčinog izlaganja glasio bi otprilike ovako: sve se desilo na njihov Uskrs. Porodična svađa. Verovatno oko para. Sin odlazi iz kuće, nedaleko. Ne znamo kako, valjda je neko video, dolazi vest da se obesio. Ona, majka, za koju je bio naročito vezan, dolazi da ga skine. Nožem preseca konopac. Potom dolazi i njen suprug. Isti nož ona mu zabija u predeo oko srca, između rebara. Njamu se bore za život, a ona je u zatvoru.
Čitav dan mi se motala po glavi pesma Na Uskrs sam se rodila, džanum. Prekoravala sam sebe kako je neprilično.
Sutra sam ponovo pričala s majkom. Na istu temu, jer me misao o tom događaju nikako nije napuštala. Već su počela kićenja priče i pseudo-psihologizacija, kakva se vrši u malim, učmalim sredinama, poput one da je imala ljubavnika. Кoga briga! Sigurno nije zbog ljubavnika htela da ubije muža, pa da se viđaju možda nekad u zatvoru!
Tog dana mi se u glavu naselio mamin komentar: „Ja nikad ne bih mogla“. Ni on ne toliko, koliko moj odgovor: „Ja bih, vala, mogla!“
Moja majka, koja je vijana po kući od strane mog pijanog oca s nožem u ruci, ne bi mogla. Ona je sve svima oprostila. A ja?
Stoji li taj nož duboko u mom umu još od one scene brata i tate?
Dok je sigurno celo naselje, na čelu sa mojom majkom, krivilo tu jadnu ženu, ja sam je savršeno razumela. Dok su svi hvalili tog divnog, mirnog i povučenog čoveka, ja sam sa sigurnošću znala da bi identične epitete ljudi vezali i za mog brata. A svašta kvrcne u čoveku. Zar bih ja bila zver da sam ga onog dana ubola?
Nekoliko dana potom u svesti mi se počesto javljala misao iz literature o Gospođi Dalovej koju sam unela u svoj master rad – da ne bi ubila glavnu junakinju, Virdžinija Vulf ubija Septimusa, s kojim se ova poistovećuje. Eto, zato je u ovoj priči uboden taj čovek, rukom moje, pod istim svecem, dvojnice.
A ja? Želela sam da zagrlim i nju i brata i tatu.
Naravno da to nisam uradila.
To je jedna od stvari koje mogu samo dok pišem.

Iz romana u pripremi Corpus