O Aleksandri Jovičić Đinović

 

 

Спонтани побачај  – бескрвни статистички податак и кравава исповест 

(Aleksandra Jovičić Đinović, Dok ne postanem kost, Dom kulture Gračanica, Gračanica, 2025)

 

Александра Јовичић Ђиновић је књижевница чији је уметнички рад током претходне и ове деценије најавио нове тенденције и промену парадигме у српској литератури на Косову. Једна је од првих ауторки која је у својој поезији направила отклон од „косовске епске легенде“. За њено песништво, можда и пре него за поезију других аутора (Бранка Касаловић, Жарко Миленковић), важи констатација да за савремене ауторе са Косова комуникација са наслеђем које подразумева симболички капитал косовске епске легенде није ни нужна ни неизоставна.[1]

Песме из њене прве књиге Лутања (2018) показују намеру ауторке да успостави дијалог са традицијом српског песништва. Лутања подсећају на старозаветна библијска лутања у пустињи које су предводили Мојсије и Арон, а симболика бројева (три, седам, девет, дванаест), као и тематско-мотивски и метрички склоп читаве збирке, својим архетипским значењем призивају усмену традицију и бајку. Ипак, Јовичић Ђиновић уноси у стихове иронију која „у овој постапокалиптичној слици усамљеног субјеката који је осуђен на сећање“[2]  показује да је трагање „за смислом и бесмислом властите егзистенције“, изразито индивидулано, „далеко од пуког преживљавања у уточишту колективног“[3]. У том контексту је посебно значајан доживљај рата, који се, иако је лично проживљен и посматран изблиза, уклапа у свеопшту несрећу човечанства, уз идеју да је она непроменљива, увек иста.

Тај ужас истости још је експлицитније саопштен у другој песничкој књизи Александре Јовичић Ђиновић Наше мале смрти (2020). У меланхолично-носталгичним стиховима антологијске песме „Апатрид“ персона песника поистовећује се са избеглицом, односно „човеком без домовине“, али то само у површинском семантичком слоју упућује на косовско страдање и косовски усуд. Лирски субјекат је странац у егзистенцијалистичком смислу, њему непријатељ није само други човек, него целокупна природа, „себичне крошње“, „злураде травке“, „камење оковано презиром“. Отуда, осуду рата, и осуду прогона, и свеприсутног зла, надјачава лична драма лирског субјекта, уплив у ништавило у себи, у сопствени понор и мрак, из којег искачу авети. Наша мала смрт је, могло би се и тако рећи, наша друга, коначна, смрт (заборав), а то је, чини се, и основни мотив (управо је тако насловљена и кључна песма књиге) читаве збирке. Песмама, које делују као прозно казивање разломљено на стихове, прошарано успелим метафорама, и ретко виђеним песимизмом, Александра Јовичић је именовала савремено доба као бескрај беспућа и безнађа.

Књига Тридесете нису оно што смо замишљали обогаћује песништво Јовичић Ђиновић новим темама и мотивима. Кроз самопосматрање лирског субјекта њена трећа песничка збирка садржи историјат једног меланхоличног осећања тридесетогодишњакиње оптерећене пролазности, неиспуњеним очекивањима и промашеним животом, наглим, турбулентним променама савременог доба које је одбацило или маргинализовало већину вредности на којима су васпитаване генерације осамдесетих. Старо и ново исказано је у Тридесетим углавном контрастом, уз доминантно присуство ироније и реторских питања. Све је у овој књизи постављено наглавачке. Нема више младалачког бунта и жеље за променом, савремени свет пружа уточиште само опортунистима које теже успеху преко ноћи, материјалном благостању, моћи; спектакл и јефтина забава постају мерило културе, књигу процењују они који никада нису написали (а ни прочитали) ниједну; нов ритам живота и конзумеризам разара традиционалну породицу…

Лирски субјекат, међутим, иако разочаран и без спремности да идеализује живот, ипак остаје у све тешњим одајама уметности, смештеним испод разрушеног света хуманистичких вредности у које је некада веровала, сведочећи да „не леже истина и срећа у безусловном прихватању одавно утврђених улога, не леже ни у неприхватању разлика, не леже ни у једној крајности, још мање у новим, строго зацртаним агендама“[4], ни традиционалним, ни модерним.

Тридесете се читају као „женско писмо“, и, више него њене претходне књиге, означавају ауторку и као феминистичку песникињу. Писање Јовичић Ђиновић од Тридесетих постаје наглашено емотивно, субјективно и интимно, полази из женског искуства и телесности, у потпуности разбија „патријархалну“ структуру текста, и на неки начин најављује до сада најзрелију и најбољу њену књигу Док не постанем кост (2025).

 

Књига Док не постанем кост је, како истиче један од рецензената Срђан В. Тешин, „меморијска црна кутија трауматичних искустава: о умирању, о патњама, о прогонима, о кошмарном сазревању, о промашеним приликама, о погрешним изборима, о издаји тела, о томе како не постати свака пета жена, о дамарима и искушењима љубави, о ономе што никне, па увене, о утешним фразама, али најпре о одлуци лирског субјекта да пише без задршке и калкулисања.“

Заиста, последња до сада објављена песничка књига Јовичић Ђиновић садржи многе теме и мотиве који су присутни и у претходне три збирке, сродна им је и по изразито песимистичком тону, атмосфери у којој доминирају меланхолија и носталгија, по фрагментарности и асоцијативности, избегавању метафоричких неодређености, лексичкој огољености и на моменте скоро прозном казивању разломљеном на стихове.

У циклусу „Крхке речи“ подразумева се, у белинама између редова, да на почетку беше реч. Али – на почетку. Овај циклус испеван је на крају. Много пре краја речи су изгубиле моћ, смрт речи одавно је наступила. Зато кроз овај циклус провејава мисао о узалудности, као у песми „Разговори“:

 

требало је говорити док су речи имале смисла

док је имао ко да их пригрли

док је имао ко да их чује

 

Речи, чак и ако дођу, чак и уколико има ко да их чује, долазе прекасно, када више не могу ништа да измене, да утичу на развој догађаја, да спрече трагедију:

 

Речи ће доћи

Бескорисне

Никоме потребне

Лежаће разбацане

Крај разрованих путева

Које су прегазили тенкови

(„Речи“)

 

Персона песника, у немогућности да уметношћу речи промени ужасну свакодневицу, а слутећи како је крај цивилизације близу, поистовећује се у песми „Земља“ са јунаком чувеног романа Бранимира Шћепановића Уста пуна земље, чезне да се стопи са земљом и нестане у тишини:

 

Треба заборавити слова

Речи написане и прочитане

Нарочито оне изречене

Претворити се у жбун

И чекати коначни крај света.

(„Одлазак“)

 

Све је у књизи Док не постанем кост у знаку смрти, изречено много експлицитније, сугестивније и песимистичније него у претходне три збирке Јовичић Ђиновић. Читав циклус „О гробљима и људима“ говори искључиво о смрти. Умире човек, умире река, умире град. У неким стиховима смрт је у директној вези са туробном косовском стварношћу обележеном ратом, страдањима, несталим лицима:

 

Некада сам био човек,

а сада од мене повремено ископају

тек коју кост

Наука је напредовала

ДНК анализом свакој кошчици одреди се

име, презиме

адреса, број стана

и чланови уже породице.

 

Тако мојој несретној жени уручују сваке године комаде мене.

Као медаљу.

Она их се одриче.

Не жели да призна да сам мртав.

 

И даље чека да се вратим,

а ја више нисам човек.

Ја сам прегршт прљавих костију

измешаних са земљом

и разбацаних по различитим локалитетима

(„Кост која говори“)

 

У овом циклусу опевана је и смрт Приштине, места рођења ауторке, у којој, и након две и по деценије, кажу пролазници, све је нормално, иако лирски субјекат зна да није, не само зато што у „недовршену цркву“ „бацају смеће“ или у њој „некад сниме спот“, већ и због тога што „ово је град у којем сам први пут заплакала и у коме сада не могу да се натерам да заплачем“ („Приштина“).

И поред тога што је у песмама „Кост која говори“, „Приштина“, „Шетња православним гробљем“, „Ватра“ (говори о спаљивању књига), присутан, више него раније, национални ангажман песникиње, Јовичић Ђиновић избегава патетику, чак и иронију (њено омиљено стилско изражајно средство), па тако и замку да јој поезија постане тендециозна, да склизне било у националну пропаганду, било у критику патриотизма. Као и у ранијим песмама, и у циклусу „О гробљима и људима“ бол и трагедија универзални су, а зло и злочин немају национални предзнак. Жртве су сви људи, без обзира на националну или верску припадност, као у песми „Поплаве“, која прецизно описује вишедеценијску ситуацију у подељеном граду, Митровици:

 

река се излила на обе стране града

вичемо упомоћ на два различита језика

…

сањамо о слободи

ne ëndërrojmë lirinë.

снови су опасни

снови су опасани

 

бодљикавом жицом са моста

која дели град на пола

жицом која нам се увија око вратова

 

Ипак, ако би Док не постанем кост могла понети епитет песничке књиге године у укупној литератури писаној на српском језику, то би било пре свега због првог циклуса „Ревизија и остали еуфимизми“. Тај циклус је и пре објављивања књиге изазвао значајну пажњу проучавалаца књижевности. Соња Веселиновић издваја Јовичић Ђиновић као песникињу која позиционира теме мајчинства и трудноће. У књизи Док не постанем кост Веселиновић уочава нову, комплексну тему готово неприсутну у српској поезији, поготово из женске перспективе, тему спонтаног побачаја. „Читав први циклус ‘Ревизија и остали еуфемизми’“ – који је настао 2023. и у који је Соња Веселиновић имала увид и пре објављивања ове књиге – „посвећен је овом трауматичном искуству губитка, о којем се врло слабо говори у јавној сфери и игноришу се његове психичке последице. Спонтани побачај је у многим културама табу тема због лиминалности преминулог фетуса и жене која га носи, те због тога што преиспитује драгоцене наративе о природном току индивидуалног развоја и … наше претпоставке о способности биомедицине да осигура да трудноће и бебе остану на овом предвиђеном путу“, запажа Веселиновић, и закључује: „Писање Јовичић Ђиновић тако значи прекидање тишине и саопштавање губитка, тескобе и осећаја кривице.“[5]

Тема мајчинства присутна је још у књизи Тридесете нису оно што смо замишљали („Чекаоница“, „Плажа“), али више као критика друштва која од сваке жене очекује да у датом тренутку постане мајка, и на неки начин покушава да институционализује мајчинство, које постаје јавно добро, не остављајући жени могућност избора, и укидајући приватност. Удруживањем теме мајчинства са темом спонтаног побачаја, као што је случај у циклусу „Ревизија и остали еуфимизми“, критика друштва постаје још силовитија, јер друштвене норме у жени која је, не својом вољом, остала без детета, само појачавају трауму и осећај губитка и бола, додајући јој осећај кривице што није остварила своју примарну функцију, испунила очекивање јавности, родбине, породице. Јавност, истина, тај осећај кривице не изазива директно, осудом, наизглед она разуме и спремна је да утеши, као доктор у песми „Тризомија“ који каже „то се дешава“, „свака пета жена“, али га „не занимају твоје сузе“:

 

он не зна да бројке

никада нису биле на твојој страни

он не зна да су и речи у теби

престале да куцају

 

Посматрајући лицемерје, равнодушност, чак бездушност околине која пред жену која је доживела спонтани побачај просипа „утешне фразе“, персона песника постепено развија самодеструктивност и самопорицање:

 

не желим да будем свака пета жена

некад не желим да будем жена уопште

нарочито сада када ми након утешних речи кажу

да ће те просто усисати из мене

(„Без доброг наслова“)

 

А потом и осећај кривице:

 

вриштим у себи

КРИВА САМ

што сам жена

што сам немајка

што сам себична

што сам ходала

што сам радила

што сам дисала

јела

пила

постојала

 

КРИВА САМ

што се нисам у кладу претворила

лежала непомично

чекајући те да дођеш

да ми узмеш живот

да ме поништиш

па да ме поново родиш

 

Самодеструктивност и осећај кривице градуирају у мржњу, према мушкарцу:

 

ти то не можеш да разумеш

у теби ништа сем срџбе није расло

и не можеш створити живот

 

ти то не можеш да разумеш

кад нешто никне, па увене

кад се нешто зачне, па не закуца

у теби ионако никада ништа није ни куцало

(„Емпатија“)

 

Нерођено дете оживљава, постаје утвара, ноћна мора, прогонитељ:

 

ја сам магловита мисао у глави сетне жене

једна од многих растрзаних мисли

која није успела да се отелотвори

а која има руке очи косу и глас

продоран глас што подрива немирне снове

(„Софија“)

 

Спонтани побачај није омиљена тема у српској књижевности, и поред тога што погађа велики број жена, што је интригантан и са друштвеног, научног становишта, те потенцијално инспиративан за уметничку обраду. Не постоје у српској поезији песме које, као ове у књизи Док не постанем кост, тему спонтаног побачаја описују уз толико монструозне лепоте, тако провокативно, преносећи на папир проживљено искуство, храбро и огољено, без задршке, срамоте и стида. Из перспективе медицине и етике спонтани побачај можда и јесте бескрвни статистички податак који изазива равнодушност; али у поезији Александре Јовичић Ђиновић постаје искрена крвава исповест персоне песника, која у добронамерном читаоцу нужно и неизоставно изазива саосећање, нервозу, узнемиреност, патњу и бес.

Због тога, размислите још једном: да ли заиста желите да прочитате Александру Јовичић Ђиновић? Можда ћете након читања бити згађени – самим собом.

 

 

 

[1] О новим тенденцијама и промени парадигме у српској литератури на Косову прецизно је писао Урош З. Ђурковић, посматрајући савремену српску песничку сцену на Косову у односу на релацију између искуственог и текстуалног, али и у односу на комуникацију са наслеђем српске књижевности: „Поштујући све оно што представља симболички капитал косовске епске легенде, који тешко да може да се прецени, примећујемо да комуникација са тим наслеђем није нужна. То не значи да је непожељна, већ да није неизоставна. Ослобађање рецепције од утабаних путева којима само потврђујемо сопствена (пред)убеђења, допринос је афирмацији отворености књижевности, што је једна од кључних одлика ‘конституисања естетске конкретизације дела’“ (Урош З. Ђурковић: „Променити наслов, Аларм и Свакодневно убијање живота: прилог проучавању савремене српске поезије на Косову и Метохији“, у зборнику Личност у саврменом свету, Институт за српску културу Приштина, Лепосавић 2025, стр. 203-217).

[2] Жељана Вуканац, Дишући организам речи, портал Култивиши се, 9. 1. 2019,  https://kultivisise.rs/disuci-organizam-reci-lutanja-aleksandre-jovicic/

[3] Види и Дијана Хаџизукић, Ми, какви смо били, у: Александра Јовичић Лутања, Удружење грађана „Слово Горчина“, Столац 2018, стр. 7-10.

[4] Слађана Илић, Тридесете нису оно што смо замишљали, портал Новости, 1. 11. 2022,  https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1168722/sladjana-ilic-knjizevna-kritika-tridesete-nisu-ono-sto-smo-zamisljali

[5] Соња Веселиновић, „Матер, материца, материна: репрезентација мајчинства у поезији савремених српских ауторки“, у: У другом смеру: савремено српско песништво у 21. веку, Институт за књижевност и уметност, Београд 2024. Цитирано према: Александра Јовичић Ђиновић, Док не постанем кост, стр. 69-73.