Dve priče

Rupa

Otkrio je slučajno, praveći nov razmeštaj u sobi. Rupa na dnu zida, bliže podu, bila je veličine većeg oraha i verovatno, mišja. – Кo zna kad su je napravili i koliko ih je unutra – pomislio je, čudeći se kako uopšte nije čuo ono tipično grebuckanje koje je ukazivalo na postojanje neželjenih podstanara.

Кanabe je odmaknuo od zida, tako da je rupa ostala slobodna. Nekoliko dana se ništa nije dešavalo; nije bilo cijukanja, niti je primećivao mrvice hrane i tragove mišjeg izmeta na podu. Prestao je da nadgleda rupu; veću brigu su mu zadavali golubovi koji su u jatu opsedali njegovu terasu i bespoštedno je neredili. – Jedni gmižu, drugi lete – nervirajući se što su štetočine, od tolikih stanova u sivoj, masivnoj starogradnji, okupirale baš njegov. Oniži, sitnije građe, izduženog lica, sitnih očiju i sivo-smeđe kose, uvek oborenog pogleda, nije imao puno radosti u svom samačkom životu. Od malena glavoboljnog, žmirkajućeg na svetlo i kenjkavog, mati ga je vukla sa sobom štiteći ga i od onog što je mogao i trebao sam da uradi, te je slabunjavo dete izraslo u emotivno nezrelog i telesno neuglednog mladića. Svoju opsesivnu zaštitničku potrebu majka je sa sina prenela na neudomljene mačke oko zgrade a naročito na golubove koje je okupljala i hranila na terasi, uprkos ljutnji drugih stanara i sinovljevoj zgađenosti neredom koji su ostavljali. – Nezahvalna gamad – pomislio bi terajući nezvane goste sa terase – naime, majku je, nema ni godinu, neočekivano pokosio ptičji grip a njega činjenica da je o svemu (pa i o sebi) od tada morao brinuti isključivo sam. Nepoverljiv i nesiguran, zazirao je od svih, najviše čije ga je prisustvo činilo nervoznim, te bi već pri samom pozdravljanju počinjao da crveni i zamuckuje. Najbolje se osećao u svom stančiću; sigurnoj zoni bez eventualnih iznenađenja i neprijatnosti, u kojoj je napamet znao svaki milimetar. Svaki, osim te rupe.

… Probudio se nenaspavan, skoro mamuran. Celu noć mu se činilo da nešto kucka, struže, grebe, tapka; zvukovi su svaki put dopirali iz različitih delova sobe, kao da se to nešto stalno kreće. Čim se razdanilo, prišao je zidu na kojem je otkrio rupu; u njenoj blizini nije bilo tragova glodara, ali je rupa izgledala veća nego kada je otkrio. Svašta – pomisli – Ma samo mi se čini. Ubedivši sebe da je utisak o veličini rupe posledica neispavanosti a ne stvarnog stanja, legao je posle ručka da odrema, kako bi nadoknadio propušteno. Dovoljno sna, tri obroka, uobičajeni televizijski program, novine, izlasci iz stana radi popune kućnih zaliha i kupovine novina i njegovo malo, opsesivno zadovoljstvo – potajne opservacije prolaznika i dešavanja oko zgrade, noću, sa terase – činili su sav sadržaj njegovog života, pa je svako, i najmanje odstupanje od uobičajene rutine izazivalo u njemu nesigurnost i paniku.

Zvuk koji ga je odjednom prenuo, ličio je kao na neko rastezanje i dolazio od zida na kojem je primetio rupu. Prišunjao se u nameri da zaskoči uljeza, ali, njemu ni traga! Sad već ozbiljno ljut na neželjenog sustanara, rešio se na zasedu; privukao je stolicu i seo ispred rupe, držeći u rukama tresač za tepihe – Ma, spljeskaću ga k’o muvu – grozio se u sebi, zavrćući rukave košulje i manžete pantalona – Neće se izvući, gad mali! Nije se odmicao ni časka; nije čak ni glavu okrenuo u bojazni da napast, baš u tom trenutku, ne protrči pored njega. Napregnuto je zurio u zid, spreman na skok i udarac, ali – miša nije bilo! U jednom trenutku je zadremao, da bi se trgnuo i opet zagledao u rupu, koja je, ovog puta, bila vidno veća, da je u nju mogla čak i mačka da se zavuče. – Nemoguće! – jeknuo je i poskočio, ustrašen i preneražen, zapevši o zavrnutu nogavicu pantalona. Zurio je u svoje ruke koje su držale tresač i zadrhtao; preko šaka je landaralo orukavlje košulje. – Šta je ovo? – sevnu mu pred očima. Nije bio siguran da li mu je odeća odjednom postala prevelika, ili se on to smanjio? Nešto neprirodno se dešavalo sa njegovim telom; bilo je kosmatije, pognutije, nekako bliže tlu. Pogledao je u ogledalo i vrisnuo; uši su mu se izdužile i ušiljile, ispod nosa se levo i desno pružalo nekoliko dužih dlaka poput proređenih brkova; ruke i noge su se izjednačile i umesto prstima završavale kandžicama, a podugačak rep mu je, sad već u četvoronožnom položaju, obezbeđivao ravnotežu. – Čudovište! – vrisnuo je u sebi, shvativši da iako izgleda kao glodar, i dalje je, u stvari, čovek. Tako preobražen stajao je pred rupom čije su dimenzije potpuno odgovarale njegovom novom, transformisanom obliku.

Zaokupljen preobražajem, nije ni primetio pernatu opsadu balkona, dok o prozorsko okno nije lupnulo ptičje telo u brišućem letu – jednom, pa drugi put, treći; u njega su se besomučno zaletali golubovi koje je prethodnih meseci srčano terao sa terase, zatičući ih u bezobzirnom šepurenju njegovom terasom. Novostečenim instiktom je osećao da je njihova invazija isprovocirana neobičnim dešavanjima u malom stanu sive predratne starogradnje. Užasnut najezdom letećih pacova, koja je pretila da sruši brižljivo podizan zid između spoljnog sveta i onog unutra, zavapio je – O moj Bože! – i uradio ono što je jedino znao. Šmugnuo u rupu.

Putovanja

Bili su drugovi iz detinjstva; ispisnici, rođeni iste godine, u dva susedna grada; upoznali se na književnoj večeri u trećem; u četvrtom će se, u međuvremenu, obojica školovati i zaposliti, pronaće žene svog života i zasnovati porodice. Stanovali su u blizini, u stanovima čiji su prozori gledali jedni u druge. Živeli su za knjige i od književnog rada. Obojica su pisali poeziju za decu; jedan, najčešće, o pticama, drugi o cveću; čitali ih deci na priredbama, u školama i bibliotekama; najređe svojoj. Predani književnom životu, obojica su često (i zajedno) putovali u udaljena mesta, gostovali na književnim promocijama, u kulturnim centrima i na pesničkim festivalima, povremeno svraćajući u svoje tople domove u kojima su ih čekale strpljive supruge i sve odraslija deca. Posle hladnih hotelskih soba, sala prepunih ljubitelja književnosti i daljina merenih desetinama kilometara vraćali su se punog i zagrejanog srca kućama u kojima su ih sve manje trebali oni kojima su godinama nedostajali i koje su, vremenom, počele da se prazne.

Jednog dana, posle višednevnog književnog susreta u udaljenom gradu, na pragovima su ih dočekale samo supruge. Sinovi i kćerke su otišli putevima kojima idu odrasli; osnovali su svoje porodice i u dalekim zemljama pronašli novi dom. Dok su za ranijih odsustvovanja retko razgovarali sa svojom decom, sada su čeznuli da ih vide, bar da im čuju glasove. U početku je ta potreba bila obostrana, pa su češće pričali, istina, telefonom, ali je to trajalo mnogo duže nego dok su živeli pod istim krovom. Prilika za gostovanja bilo je sve manje; putovanja su bila kraća, pa su se prijatelji sve duže zadržavali kod kuće. U početku su im falili književni događaji, staro društvo i nova poznanstva, ali su im, onda, počela najviše nedostajati deca. Iz priča njihovih supruga, shvatili su da im iz kolaža sećanja o njihovom odrastanju nedostaju važna i neponovljiva saznanja: o najdražoj bajci pred spavanje i omiljenom položaju za spavanje; o prvim rečima, poreklu ogrebotina i čvoruga, operaciji trećeg krajnika; ispadanju mlečnih zuba i polasku u školu; prvom zaljubljivanju i prvom razočaranju. Imali su utisak da su svoju decu upoznali tek kao odrasle ljude. Zato je između njih bilo sve manje bliskosti a sve više čežnje. Ona je bila mera za razmak između dva telefonska razgovora; završivši jedan poziv, već su se radovali budućem, ali su razmaci između njih bili sve veći, a razgovori sve ređi. Vreme koje su nekada nemilice trošili sad im se činilo kao velika, tek zagrižena jabuka. Dani su se vukli, jedan za drugim, kao teretni voz iz njihovog zavičaja, kojem bi, gledajući kako se sporo razvlači ulazeći u stanicu, jedva izbrojali vagone. Iščekivanje dolazaka najdražih ili njihovih poziva, prekraćivali su brinući se, jedan za kanarinca, a drugi o tek rascvetaloj orhideji.

Godine su, međutim, letele. Supruge su se, jedna za drugom, preselile na onaj svet. Deca su imala svoje živote negde u dalekom svetu, a deca njihove dece – svoje svetove. Putovanja su se svela na odlazak do pijace, kod lekara i po penziju; književne večeri bile su sve ređe, bar one, na koje su pozivani. Njihov fizički svet, do juče bezgraničan, pa u konturama, počeo je da dobija međe, ograde, zidove, a radijus kretanja se smanjio na prostor između sobe, kupatila i kuhinje. Rastojanja između prostorija, merena koracima, postajala su teško dostižna, dah kraći, vidici skučeniji. Njihovi prozori u svet postali su balkoni, sa kojih bi, povremeno, mahnuli jedan drugom, izlazeći da udahnu svežeg vazduha, zaliju cveće, progovore sa pticama ili oslušnu eventualno brujanje automobila kojim bi se dovezli iznenadni i dragi gosti. Ti izlasci su postali njihove šetnje, a mahanja, susreti i razgovori. U njima su bila sadržana pitanja o zdravlju, neodigrane partije šaha; knjige, književnici i književni život; žalopojke na tegobe u kolenima i sa pritiskom; nevoljna priznanja sopstvenih grešaka i nemogućnosti da ih isprave; stidljiva poveravanja o samoći i strahovima; saznanje, da su u svojim bogatim i ispunjenim životima propustili možda baš ono najvažnije i najvrednije.

U novoj stvarnosti, na čijoj kapiji je stražarila starost, uistinu su razgovarali još samo sa pticama i cvećem.