La notte

To the center of the city in the night, waiting for you.
To the center of the city in the night, waiting for you.

Joy Division, Shadowplay

Osvetljena svečana sala. Gužva, žamor. Pisac, laureat, 60 godina, sasvim pristojnog izgleda.
Klinka novinarka. Bezvezna. Naduvana.

I..? Šta ćete sad? Nagrada za životno delo i komemoracija ne razlikuju se baš mnogo…
Otimam se, šta ću… Sa svakom nagradom umirem pomalo.
Ovo je vaša treća uzastopna nagrada. Čemu ta glad?
Prva i druga ove godine povezane su imenima pisaca s kojima ne delim baš ništa. Ovu treću
dobio sam za minuli rad. Kao da večeras sve završava…
Šta ste očekivali, imate skoro 60 godina.
Nekada su ljudi u mojim godinama bili na vrhuncu moći.
Kada ćete umreti?
Ne znam. To je pitanje za moju literaturu. Ona odlučuje.
Da li ste napisali svoje poslednje delo? Ili će vaša smrt biti kraj nedovršenog dela?
Sva moja dela su, od mladosti naovamo, oproštaji od sveta.
Koga biste izabrali da govori na vašoj komemoraciji?
Edečkog.
On je mrtav.
Kako? Eno ga tamo, priča viceve…
Rakoh, on je mrtav. Kao mrtav jezik.
Ne poznajem nikog drugog. Lovič koji je večeras govorio o mom životu i radu, mislim da nije
pogodio ono glavno…
Jedino glavno je kada ćete umreti.
Iskreno, ne razmišljam o tome…
To nije vaša najbolja osobina…
Moja mladost je…
Koga je briga za vašu mladost…
Ne zanima vas ova nagrada? To je poklapanje života i dela, zastarela ali korisna prilika da se
nekih stvari prisetimo i da ih, ovom naknadnom pameću, nekako povežemo u smislenu celinu. Ili
celine…
Iskreno, kada ćete već umreti? Ima li nade?
Pijani menadžer, 60, debeo i firmiran.
Ne može to svako. Ajde briši mala!

Prosinuće. Jedno od mnogih. Naoko bitno, brzo se zaboravlja.

Ne može svako umreti?! To je tačno! To je sasvim tačno! Nisam nikada razmišljao na takav
način…
Mislio sam: ne može svako da te intervjuiše. Ona mala je moron!
Ne, ne, ne! Problem s ovim svetom je što ljudi ne znaju kako i kada da umru. Na kraju ni ne
umru…
Ma nemoj! Pa šta rade? Pretvore se u zombije?
Ne. Samo prestanu… Umiranje je veština. Pisane su u Srednjem veku knjige o tome. Ars
moriendi… Tu su etape, pažljivi koraci da se nešto ne propusti… Najvažnije je to da je smrt
dobra stvar i da se nje ne treba plašiti…
Uh, gde ode! I to baš na zabavi u čast tvoje nagrade! Izgleda, ona mala bezobraznica ipak nije
bila tek tako večeras ovde…
Nije. Da, sinulo mi je zašto me je sve vreme pitala o mojoj smrti. Ja zapravo ništa nisam uradio
da se pripremim za nju, tu moju smrt. Tačno! Tačno! Ova nagrada je čist promašaj…
A ti je vrati i idi dođavola! Znaš li koliko mi je trebalo da ubedim ove mrtvace…
Oni nisu mrtvaci. Lepo si rekao: zombi!

Prilazi oniži snažni momak, 25, sa masnicama na licu.

Dobro veče. Izvinite što vas prekidam.
Ništa, ništa… Primetio sam da me posmatrate.
Da, ja sam S.S, vaš rođak…
E, zaista? Drago mi je! Kako ste?
Dobro, malo još u podlivima.
Imali ste neku nesreću?

Smeje se.

Može se i tako reći. Ja sam šampion u mešovitim borilačkim veštinama. Da li ste čuli za taj sport
ili, možda, za mene?
Nažalost, ne pratim. To je neka vrsta boksa?
I još ponečega…
Starogrčki pankration?
Molim?
Filozof Platon bio je dvostruki olimpijski šampion u nečem sličnom, takođe mešovitom.
Ja baš ne čitam mnogo. Žao mi je što moram da kažem, ništa vaše nisam pročitao.
Ne brinite, dragi moj rođače. Mnogi na ovoj svetkovini takođe ništa ne čitaju, ponajmanje moje
stvari, ali to ne bi priznali ni pod kineskim mučenjem.
…
Znate šta, ovde se zahuktala gužva najobičnije pijanke. Niko neće ni primetiti da sam otišao.
Hajdemo negde, samo nas dvojica, na piće. Ako imate vremena.
Jeste li sigurni? Zbog vas je ova svetkovina. Tako velika i značajna nagrada…

Pokazuje plaketu i koverat.

Sve je tu, dodela je obavljena, sada možemo kako hoćemo.
Onda… Pa hajdemo…
Odlično!

Kafana, žamor.

Hajde da pređemo na ti.
Važi.
Imaš li porodicu?
Ne, imam 25. Još sam mlad za obaveze. Ti?
Razveden. Dvoje odrasle dece koje čujem samo za praznike.
Niko od tvojih nije bio na dodeli?
Ne. Ali ti jesi. Ti si, u neku ruku, neko moj…
To mi je drago. Odistinski. Ipak, tužno je to…
Jeste. Nije. Navikao sam. Hajdemo nešto veselije. Ti si šampion?
Da. Preksinoć je bila borba za naslov. Unakazio sam protivnika. Bilo mi ga je žao.
Kako to ide? Ne mrzite se posle borbe?
Ne. Sve je strogo profesionalno. Čak, brinemo jedni o drugima. Ko bi drugi pa i brinuo… Mi
smo kao neka malo čudnija porodica…
Ima i čudnijih…
Pretpostavljam. Ipak volim da zadajem surove, tačne udarce u protivnikovu glavu. To me iznutra
obajsava. Veseli. Više od seksa!

Smeje se.

Seks je pecenjen. Kao i nagrade za životno delo.

Smeju se obojica.

Kako podnosiš udarce?
Šta reći… Kad bih ti rekao da ne boli, lagao bih kao pas. Svaki udarac u glavu i telo boli do
ludila. I onaj od prekjuče mlatio me je kao životinju. Onda sam ga sapleo, skočio na njega dok je
bio na podu i nisam stao; obema rukama tukao sam ga po jednoj i drugoj strani lica. Nos i usta je
zagnjurio u šake. Sudija je skočio na mene da me odvoji od njega. Da sam nastavio, ubio bih ga.
Golim rukama.
To je tako – lepo… Slast od zadavanja udaraca nadomešćuje bol koju trpiš od primanja.
Da. Dok sam ga mlatio na podu nisam osećao ništa. Možda mala utrnuća u šakama. Rukavice su
tanke, nisu kao bokserske. Najviše stradaju ruke. Pogledaj. Šta misliš o ovim rukama?
Imaš neobično male šake. Ipak, one su kvrgave, kompaktne, brze i strašne. Mogao bi jednim
udarcem da me oboriš sa stolice.
Jednim posebnim udarcem mogao bih i da te ubijem.
Samo jednim?
Jednim jedinim.
Gde bi završio taj udarac? U glavu?
Ima mnogo mesta. Slepoočnica, vrat… Negde gde bi ti prsnuo krvni sud. Pao bi na mestu mrtav.
Bio bi leš i pre nego što bi popio patos.
Od jednog jedinog udarca?
Da. Od jednog jedinog.
To je kao kada bi neko pucao pištoljem u mene.
Pištolj ume za zakaže, promaši, rani… Moje šake garantuju brzu i sigurnu smrt.
Ako bih se odlučio na samoubistvo, tvoje šake bi bile najefikasniji način?
Sigurno. Samo ti nemaš razloga da se ubiješ. Mogao bih tvoju znatiželju da zadovoljim nečim
blažim. Šljivom na oku, na primer.
Mogao bi na oba, da budem kao rakun.
Da. Bila bi oba u istom, tamnoljubičastom tonu. Kao da nosiš naočare za sunce. I to šik!
Nestrpljiv sam. To zvuči tako dobro!
Idemo u klozet?
Naravno.

Slabo osvetljena pusta ulica, nailazi žena u tridesetim. Privlačna.

Dobro veče.
Dobro veče.
Ja vas poznajem. Vi ste onaj… Veličina!
Preterujete. Ja sam samo glas u noći.
Ja vas znam!
Onda znate više od mene…
Imate podlive na očima? Neko vas je napao?
Da. Moj rođak.
Svojta je najgora.
Mislite?
Ubeđena sam. Najgori skotovi koje sam ikada upoznala su moji roditelji i brat. Posle muža,
razume se. Ali on se ne računa…
Mladi ste. Biće prilike da upoznate izrazitije specimene tih, kako velite, skotova.
Verujem da ima još skotova na svetu, ali takvih – teško.
Kako su vas to uvredili?
Prvo vi, kako vas je to taj rođak udesio. U stvari, znam! Vi ste veoma važna ličnost. Ljubomora
svojte. To je to.
Ne. Moj rođak kog nisam poznavao do večeras je dobar momak. Sportista, vrlo uspešan…Bio je
sa mnom na dodeli nagrade za životno delo…
O, pa čestitam!
Iskreno, nema na čemu… U nužniku obližnjeg kafea napravio mi je ove šljive. Mislio sam da
preteruje u svom samohvalisanju…
Bogme, majstorski rad, nema šta.
Bogme, jeste. A sad vi.
Muž me je napustio… Dosta mu je… Dobili smo autistično dete i do sada je kojekako izdržao.
Uz opijanja, svađe, optuživanja… Ali bio je tu… Sada je prevršilo i otišao je…
Šta ćete sada?..
Ne znam… Izašla sam da razmislim: da li da se ubijem, da ubijem prvog prolaznika na kog
naiđem ili da mu se podam. Ovo dvoje poslednje odnosi se i na muškarce i na žene… Imate li
predlog?
Ubijte se. Na mestu. Sada i ovde.
Bila sam saradnik uticajnog programa “Hegesija”.
Filozof koji je od hedonizma došao do apsurda i počeo da nagovara ljude na samoubistvo?
Da, program, za razliku od onih koji odvraćaju ljude od suicida, pomaže onima koji su nesigurni
da ipak… Odu… Stvari se neće popraviti… Svet će biti gori a patnja samo veća…
Onda sve znate…
Oterala sam ih u smrt u priličnom broju.
Moram da priznam nešto. Čuo sam za taj program. I za vas.
Zar?
Da. Setio sam se da vas zovu, ili su vas zvali, Sigurica.
I bila sam… Sigurica sto odsto!
Moje kumče, devojka od 19, ubila se prošlog leta.
Rekla bih čestitam, ali kažem: veoma mi je žao…
Verujem da se ne bi ubila da nije naletela na vas…
Ja sam profesionalka… Samo radim svoj posao…

Nešto bešumno prolete i razbi ženinu glavu. Odlazeći devojački glasovi i smeh.

Ovo ti je za Isidoru, Sigurice!
Crkni, skote!
…

Oronuli smetlar, liči na klošara, 60. Možda pripit.

U, je… Rascopaše joj glavu… O, File! Otkud ti u ovom mraku?
Od osnovne me niko nije zvao File.
Ja sam, ako se sećaš, Spale. Spale-Ponavljač!
A.
Zvali smo te File zato što si stalno nešto filozofirao.
U prevodu: jeo govna. Taj prevod važi samo kod nas.
To si ti rekao… Pošteno, to mu dođe baš tako.
Rekao sam. Izgleda da nisam prestao s tim posle škole.
O, ne. sada je nešto drugo. Slavan si, File, svi te znaju i poštuju. Imaš love i nagrade. Kažem
svojoj Stoji, eno ga File na televiziji. Da, taj važni naočarac…
Dobro, dobro… Šta ti radiš?
Ja?
Da. U ovom mraku, kako kažeš.
Ja sam biće mraka, File. Smetlar. Radim svoj posao. Ček, ček, crni File, ko te tako udesi? Ovi
podlivi! Ko ti je kupio naočare za sunce?!
Rođak. Taman što sam ih stavio. Sviđaju ti se?
Da, baš, kako ono kažu, fenseraj. Ručni rad?
Naravno. Precizna mehanika. Naručio sam i dobio ono što sam tražio. Još od rođaka.
E da, rođe znaju znanje. Radio ti je kao za sebe.
I džabe.
Džabe?! Pa ti si srećković na kub!
Da, i sve to… Hej, šta je ovo?! Sajla posred puta! Nisam je ni video!
He, he, he… Ako je ti nisi video koji ideš peške, neće je videti ni šišmiši.
Šišmiši?
Ili sove, svejedno.
Sove? O čemu pričaš, Spale?
Vidi, File, neki obesni klinci terorišu sve u kraju. Projure na onim bešumnim i neosvetljenim
skuterima, kao šišmiši i sove. Neretko udare ili opsuju ili gađaju nečim… Video si šta su uradili
Sigurici. Majku im! Od Okučana imam slabe živce, a ti skuteri me bukvalno izluđuju. Projure
niotkuda…
Čekaj, Spale, nećeš valjda…
Da, File, da hoću. Dosta mi je te nesrećne omladine i njihovih razonoda….

Uto iz mraka projuri skuter s dve devočice, sajla se zategnu, devojke poleteše unazad do zida i
kanti za otpatke. Skuter, položen po zemlji, otkliza nekih deset metara dalje. Jedna devojka je
nepomična. Druga bolno ječi i leži.

Oooh, ooooh, čiko… Čiko…. Pomozi…
A? Šta kažeš? Ne čujem.
Pomozi…
Vidi… Ta tvoja drugarica je dibidus mrtva. Slomljen vratić. Ni ti nećeš dugo, dušice. Sva si
isečena, vidi koliko krvi…

Spale mirno skida sajlu, mota je i sprema u torbu. Nestaje na skuteru oborenih devojčica.

Ajd uzdravlje! Vidimo se, File.
Čiko… Čiko… Zovi, molim te, hitnu, policiju… Zovi… Moju mamu…
Vidi, dete… Onaj smetlar, Spale… On je u pravu, znaš. Nećeš još dugo… Gadno si pala na neko
staklo. Spale je baš sve namestio kako treba… Sva si iskasapljena… Vide ti se creva, pola lica
nemaš…

Plače.

Molim te, preklinjem, čiko… Zovi moju mamu, u džepu mi je mobilni…
Smiri se, dete…
Zovem se Mira…
Miro, šta sada vidiš. Baš sada… U ovom mraku…
Mrak… Hladnoću… Jako mi je hladno… Čiko… Zovi mamu…
Biće kasno… Umireš, dete moje. Važno je šta sada vidiš…
Vidim mamu… Da si je odmah pozvao, već bi bila tu… Živim u blizini…
Nećeš dugo, veruj mi. Samo što nisi… kao ova tvoja drugarica…
To je moja sestra… Lena… Čiko… Zovi, zovi moju mamu… Molim te…
Još malo, malkice… Uskoro će… je li vidiš nešto? Neki tunel, svetlo, put? Nešto?
S…Skote!!! Skotino, zovi moju majku! Iseći ću te! Zovi muriju! Ubiću te!!!
Samo još malo…
…
Malo…
…
Gotovo…

Sve se utišalo i smračilo.
…
Osoba obučena kao muškarac, 25. Nacrtani brkovi. Našminkano lice. Osmeh kao u klovna.

Hajde, bežite odavde. Još ćete morati da objašnjavate sav ovaj… nered… Koliko leševa!
Ja…
Hej, znam ko ste… Uh, kakvi podlivi! To su vam uradile ove cure?
Ne, neki rođak. Bokser.
A znam! Šampion! Prekjuče. Bolju makljažu nisam skoro videlo.
Video ili videla?
Ni jedno ni drugo. Ja sam TO.
It?
Shit.
Eat shit?
Baš to! Šta mu bi?
Kome?
Rođaku. Šampionu.
Ma ništa. Moja radoznalost.
Da ste gledali meč, ne bi vam palo na pamet da budete radoznali.
Neiskustvo u očitim stvarima. Plaća se na očit način.
Na-očit, svakako… Volim da gledam kako se ljudi telesno povređuju…
Ja baš i ne…
Ko vas pita… Moglo bi da vas ovde natenane izreckam… Vidite ovaj skalpel…
Zašto baš mene?..
Slavni ste. Niko me neće uhvatiti jer do sada tako nešto nisam radilo. Kasnije, kada mi sve
dosadi otkriću svoj identitet vašeg ubice i majstorskog sekača… Evo, prvo malo po licu…
Nisam zainteresovan.
Zašto? Ulična plastična hirurgija. Nastaviću tamo gde je šampion započeo.
Imate velika usta.
Da vas lakše progutam.
Neko vas je isekao?
Još kao tinejdžerku. Glazgovski osmeh. To se tako zove. Vaše lice traži drukčiji kroj.
Moje lice me je od svega najmanje izdalo. Noge su mi katastrofa.
Za njih pronađite nekog fudbalera. Ili ih odsecite. Obe do kukova.
Šta će vam ta igla?
Anestezija. Kad se probudite bićete neko drugi.

Pucanj iz pištolja s prigušivačem. TO pada bez glasa. Menadžer.

Gde si se izgubio? Tražim te pola sata… Ajde, imamo super zanimaciju. Neće više biti onako
dosadno.. Uuuu, kakvi podlivi! Evo stavi naočare.
Ne treba, zato sam i naručio masnice.

Početna scena. Gužva, kikot, žamor. Zabava.

Idemo na safari! Jupi!!!
Da, ulovili smo šišmiša!
Šišmiša?
Da, šišmiša ili sovu, svejedno!
To je neki smetlar!
Vozikao se na neosvetljenom skuteru. Naleteo je na Loviča kom je pušila ona mala novinarka…
Lovič ga je namlatio i pustio.
Okačio mu je čip.
Pip-pip. Ovo crveno što trepće, to je taj skot.
Da bude zanimljivije, isključićemo struju u celom gradu. Možda polomimo još nekog ili nešto.
Sjajna ideja!
Još koliko?
Za 15 minuta.
Smanjite!
Za 10?
Za pet!!!
I onda lov.
Samo sečiva i strele.
Šurikeni i cikuski bodeži.
Ono što se baca i ubija!
Laureat ima prednost. Koje oružje birate, molim?
Sablju sa Kajmakčalana!
Sjajno!
U tradiciji i svetlim primerima čojstva i junaštva!
Zapevajmo himnu!
Čiju?
Nebitno.
Dosta sa odugovlačenjem.
Hajde da iskasapimo skota!
URA!!!!
Između “ura” i “ua” samo je jedan glas.
Ako stojimo previsoko i predaleko, nećemo jasno čuti šta rulja izvikuje i moguće je da ćemo
postupiti pogrešno.
To je rizik svake veličine.