.
.
Zvonko Karanović je rođen 1959. u Nišu. Piše poeziju i prozu. Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje. Pesme su mu prevedene na šesnaest jezika. Zastupljen je mnogim pesničkim antologijama, najznačajnije u New European Poets (Graywolf Press, USA, Minnesota, 2008). Objavio je knjige pesama: Blitzkrieg (1990), Srebrni Surfer (1991), Mama melanholija (1996), Extravaganza (1997), Tamna magistrala (2001), Svlačenje (2004), Mesečari na izletu (pesme u prozi) (2012, nagrada „Laza Kostić“), Kavezi (2013, nagrada „Biljana Jovanović“), Najbolje godine naših života – izabrane pesme 1991 – 2004 (2014, nagrada „Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“), Zlatno doba (2015, nagrada „Dušan Vasiljev“). Objavio je šest samostalnih knjiga izabranih pesama u inostranstvu, najznačajnije u USA, It Was Easy To Set the Snow On Fire – Selected Poems (Phoneme Media, L.A., USA, 2016). Napisao je trilogiju Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004) Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009). Živi u Beogradu.
.
.
Pamtite li prve pesme iz bukvara?
.
Ne.
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Verovatno A ili Z.
.
.
Vaša svest o pesmi u periodu kad niste pisali poeziju?
.
Počeo sam da pišem poeziju relativno kasno, tek u 21. godini. U gimnaziji sam se opsesivno interesovao za muziku i košarku, mnogo vremena provodio igrajući basket ili slušajući ploče. Poezija je uglavnom bila interesantna našim drugaricama koje su prepisivale pesme poznatih pesnika u svoje dnevnike i leksikone – mahom stihove Desanke Maksimović i Branka Miljkovića. Među dečacima su popularniji bili Kića, Moka i Praja, Džeger i Ričards, Lenon i Mekarti. Kasnije, na prvoj godini studija, upoznao sam društvo koje je bilo „umetnički“ orijentisano, svi su pokušavali nekako da se izraze, kroz muziku, pa i pisanje. Tako sam došao u dodir s poezijom koja nije bila u okviru školskog programa, ponajviše američkom, s bitničkim i andergraund pesnicima, a zatim je došao Džoni Štulić i pokazao još jedan od načina da se poetski uzbudljivo oslika stvarnost. Tek tada sam počeo ozbiljnije da razmišljam o poeziji i mogućnostima da se njome iskažu emocije, stavovi, ali i ispriča priča.
.
.
Može li se reći da ste prišli poeziji kroz vrata muzike?
.
Da, prve stihove, ako se to upšte može nazvati stihovima, napisao sam za potrebe grupe “Spikeri” čiji sam tadašnji član bio.Tada sam prvi put pokušao da artikulišem svoje misli kroz pesmu. Iz grupe sam izašao posle šest meseci, ali dopalo mi se to ritmično nizanje slika, pa sam nastavio da pišem za sebe. I tako je počelo.
.
.
Vaša prva je pesma o…?
.
Putovanju.
.
.
Radne akcije?
.
Bio sam učesnik radne akcije „Sava 78“, u Zagrebu. Te godine roditelji nisu imali novac da me pošalju na letovanje, a leto u Nišu, kada svi odu na selo kod babe i dede, ili na more, usijaju se pločnici i betonske zgrade, prilično je dosadna i depresivna stvar, pa sam se prijavio na radnu akciju. Bilo je to lepo iskustvo, mnogo smo se družili, a malo i radili. Dolazili su poznati rok bendovi da sviraju brigadirima, bilo je i pozorišnih predstava, kao i sportskih događaja. Tamo sam prvi put gledao „Tetar levo“ i Rastibuđulizovane klejbezable, imao priliku da kao član košarkaškog tima „Sava 78“ igram protiv prvog tima „Cibone“, predvođenog Knegom, Nakićem, Gospodnetićem. Njima je to bio sparing meč, a mi smo se trudili da ostavimo što bolji utisak. Izgubili smo s 55 poena razlike, ali postigao sam 12 poena, iako mi je direktan čuvar bio Mihovil Nakić, na šta sam godinama bio veoma ponosan.
.
.
Kada ste prešli iz početnog pisanja poezije u fazu želje da objavite poeziju?
.
Kao i svi početnici želeo sam da objavljujem odmah, ali nisam bio dovoljno dobar, a i mnogo teže se objavljivalo nego danas. Posle dva neuspeha na konkursu za prvu knjigu „Pegaz“, odustao sam od bilo kakvih ambicija i maštarija o publikovanju, a pisao sam ludački, svakodnevno. Kada su pesme postale bolje stvari su same došle na svoje mesto. Lišen bilo čije pomoći, posle sedam godina i tri pocepana rukopisa pronašao sam svoj izraz.
.
.
Ko je najviše uticao na Vas?
.
Ne znam ko je najviše uticao na mene jer vremenom sam sve više čitao, interesovale su me nove stvari, vraćao se i na ono što sam u gimnaziji preskočio. Čitav niz pesnika mi se u različitim periodima dopadao. Mnogi od njih su više ili manje ostavili trag u onome što sam radio, neki kao direktni uticaj, a drugi su činili dragocene čitalačke etape koje su mi pomogle da rasvetlim sopstveni senzibilitet. Većinom, to su bili američki, francuski i poljski pesnici, koje i danas najviše volim.
.
.
Bitnici?
.
Možda prva pesnička ljubav, književni „rokeri“. Do njihove poezije došao sam putevima muzike Boba Dilana, Toma Vejtsa i Peti Smit čiji su tekstovi nastajali pod snažnim uticajem bit poezije. Putovanja u Indiju, Nepal, Maroko, ali i preko unutrašnjih granica, kršenje akademskih i drugih pravila, ukidanje metrike i rime, opisivanje svakodnevnih situacija, društvena angažovanost, džez, druženje, život na putu, neke su od asocijacija koje izaziva pomisao na ovaj nekad subverzivan književni talas, pored reči „sloboda“ koja je pratila mit što su ga stvarali. Više nego dovoljno da ohrabri pesnika na početku svoje književne avanture.
.
.
Breton, Sandrar, Aragon?
.
I to je bila opasna „banda“. Do njih sam došao znatno kasnije tražeći prostor proširenja poetike jer pisanje smatram istraživanjem i u najboljem slučaju, pomeranjem sopstvenih granica. Nadrealisti su mi bili manje važni kao pesnici, osim Sandrara koji je bio bitnik pre bitnika, mnogo više su mi značili njihovi manifesti i književni postupci i metode koje su promovisali, poput automatskog pisanja, logike sna, izjednačavanje značaja pojavnog i nepojavnog . Smatram ih veoma važnim putokazom, bar na sopstvenom književnom putu.
.
.
Aleksandar Vučo, Koča Popović, Dušan Matić? O domaćim nadrealistima.
.
Danas su oni svojevrsni svetionici koji nas podsećaju na vreme kada je domaća poezija išla u korak sa svetskom. Bili su gospoda, govorili strane jezike, putovali, imali prepisku s najvećim francuskim pesnicima toga doba, polemisali. Hrabro su išli u nepoznato, istraživali, izlazeći u susret estetičkim izazovima, nagonu za inovacijom, imajući potpunu veru u poeziju. Takav odvažan (samo)istraživački duh, otvoren za ono što svet ima da kaže, možda nam danas nedostaje.
.
.
Sličnosti i razlike seksa i poezije?
.
Ako je poezija seks, vrhunska poezija je permanentni orgazam.
.
.
Da li prozu skicirate ili pišete tamo gde Vas rečenica vodi?
Iskustva pisanja poezije i proze veoma su različita. Pisanje proze podrazumeva daleko dugotrajniji misaoni proces, ali i veći fizički rad,, pogovo pisanje romana. Tu mora da postoji plan, okidač radnje, motivacija likova, logika uzročno-posledičnih veza, itd… Ponekad možete da zađete u rukavac, ponese vas neka slika ili situacija, počnete da meandrirate, improvizujete, ali sve to je kratkotrajni izlet koji mora da ostane u okviru jasne dramaturgije.
.
.
Postoje li prijateljstva među pesnicima?
.
Naravno, ukoliko su oba pesnika na istom zadatku, iz ljubavi prema poeziji.
.
.
Šta pitati Crnjanskog?
.
Zašto je pisao toliko.
.
.
Vaši saveti mladom pesniku?
.
Prečice ne postoje, za pesnike.
.
.
,
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
