Šest nedelja pošto su snage SAD raspoređene, Irak je bio pod vojnom okupacijom. Da bi označio kraj operacije, Džordž Buš je održao govor na nosaču aviona u Kaliforniji. Njegovom govoru je prethodio televizijski spektakl u kojem je u borbenom avionu sleteo na nosač aviona “Abraham Linkoln”. Ispred raširenog banera na kome je napisano “Misija ispunjena” održan je govor za istoriju.
Bio je to jedan od najjačih melodramskih momenata u ratu protiv terora, klimaks nacionalnog trijumfa vrline i slobode. Takav trenutak je očekivala publika koja je gledala Daglas Sirkove melodrame: zaključak koji demonstrira pobedu suverenog junaka koji se bori za slobodu protiv snaga koje ograničavaju njegovo delovanje. Ipak, kao i u Sirkovom filmu Sve što nebo dopusti, Misija ispunjena istovremeno i poriče ovaj trijumfalni završetak.
Američki odgovor na napade od 11. septembra 2001. bio je rat protiv terora koji je imao nameru da prevlada iskustvo građanske neslobode moralno ispravnom odlukom države da porazi zlo i osigura trijumf slobode. Trebalo je da SAD, na početku preplavljene osećanjem straha i ugroženosti, kroz vojnu, ekonomsku i političku strategiju donesu slobodu naciji i svetu.
Za pojedinačne građane ova melodramska akcija ponudila je relaciono i implicitno obećanje: pomoć ponovog uspostavljanja smisla individualne moći u vremenu bespomoćnosti i paralisane aktivnosti. Melodrama je sugerisala da će se, onog trenutka kada SAD eliminišu zlo iz globalnog poretka, ostvariti želja građana da žive život neopterećen strahovima.
Trenutak kada je izrečen govor Misija ispunjena trebalo je da predstavlja kulminaciju melodrame posle 11. septembra. Namera je bila da se ovim govorom istovremeno demonstira trijumf ispravnosti globalne moći koji ima SAD i preporod individualne slobode, kako je to otelovljeno u manevru vojnog aviona kojim je pilotirao Džorž Buš.
Inscenirana predstava za glavnu ličnost je imala prvog američkog predsednika koji je pilotirao vojnim avionom iznad Tihog okeana, koji je tako bio označitelj nesputane lične i državne delatnosti. U poslednjoj sceni melodrame, Buš doleće avionom visoke tehnologije, sa štampanim monogramom ispod prozora, dok elektonski mediji pokrivaju sletanje.
Posle dramatičnog sletanja, Buš je izašao iz aviona praćen frenetičnim odobravanjem članova posade, obukao civilno odelo i, pod ogromnim banerom s natpisom “Misija ispunjena”, održao je govor kojim objavljuje kraj velike vojne operacije u Iraku i kraj pravednog rata.. Ova priča je široko cirkulisala u društvenim medijima kao dokaz Bušovog muževnog i agresivnog individualizma.
Misija ispunjena je u dramskom spektaklu najavila novu eru slobode za svet na čelu sa Sjedinjenim državama, uključujući potpunu tehnološku, vojnu, ekonomsku i političku moć. Buš je na ličnom i državnom nivou bio pojedinačni junak moći SAD, živa potvrda uspešnog sprovođenja suvereniteta i slobode. Jedan od novinskih komentatora je otkrio: “Mislim da nam se dopada da imamo heroja za našeg predsednika”. Buš bio izvođač državno organizovane neokonzervativne verzije liberalnog individualizma, koju je u Sirkovom filmu Sve što nebo dopušta (1955.) oličavao harizmatični glumac Rok Hadson.
Film Daglasa Sirka Sve što nebo dopušta se zasniva na obećanju srećnog porodičnog kraja. Priča filma prati ljubavni odnos bogate udovice Keri i njenog baštovana Rona koga igra Rok Hadson. Hadson je ikonička figura junaka pedesetih godina prošlog veka, koji ohrabruje nadu da je pobeda na horizontu. Međutim, za ovaj film je, u odnosu na konvencije melodrame, iznenađujuć sam kraj: očekivanje da će se u njemu ostvariti individualno ispunjenje – bilo kroz ličnu pobedu nad nepravdom ili ljubavni odnos – završava grubim odlaskom Keri iz kuće u kojoj živi Ron i njegovim iznenadnim padom s litice.
U završnoj sceni teško povređeni Ron se nalazi u zagrljaju Keri. Mi ne znamo da li će on uspeti da ustane ili će se ona do kraja života brinuti o njemu. Film sugeriše, a zatim poništava mogućnosti intimnosti i individualizma koje će moći da povežu prekinute veze između likova, izleče rane ili deluju na buduće aktivnosti.
Sve što nebo dopušta trasira lažno obećanje hermetične porodične sreće koje dvosmisleni kraj obesnažuje: ličnosti ne mogu da se izbore protiv društvenog okruženja. Filmska melodrama nudi moćno doživljajno iskustvo patosa, koje, međutim, nije organski preseljeno u lično zadovoljstvo. Umesto toga, ono se preobražava u poraz i nemogućnost ostvarenja bilo čega što bi moglo da bude utešno.
Slično je uradila i melodrama Misija ispunjena. Ništa nije ispunjeno: to nije bio kraj rata protiv terora nego samo kraj njegovog početka: irački rat je potrajao narednih osam godina, podrazumevao je američku okupaciju Iraka koja je bila produžena i nakon oficijelnog kraja rata, a on je dalje nastavljen u Avganistanu, Pakistanu, Jemenu, Sudanu…
Ova ratnička melodrama nije okončana scenom herojskog trijumfa, kako je očekivano, nego slikom osujećene težnje ka slobodi. Misija ispunjena nikada nije mogla da bude herojska melodramska akcija iako je brižljivo orkestrirana i planirana. Umesto toga, postala je srceparatelna scena neispunjene želje.
Od samog trenutka kada je Misija ispunjena završila, glavne vesti i vodeće političke ličnosti beležile su naprsline unutar željenog narativa o moći vrline, muškom heroizmu i slobodi koja pobeđuje.Tako je, umesto da bude slavljena, ismejana je kao lažna, inscenirana i hiperbolična: postala je opšte mesto u političkim diskusijama u kojima je rat u Iraku dešifrovan kao mijazma moralnog terora i užasavajućeg nasilja.
Hitno sprovedena akcija pronalaženja Sadamovog oružja za masovno uništenje nikada nije dala rezultate. Nasilje, nadzor i kontrola uzrokovali su još veća krvoprolića i pokrenuli talas masovne emigracije. Operacija Iračka sloboda izazvala je smrt desetina hiljada ljudi i službeno je završena u ruševinama razorene države. Sledila je privatizacija nacionalne industrije koja je koristila samo manjinskoj eliti, sprovedeni su slobodni izbori koji su teško mogli da služe slobodnom i demokratskom narodu.
Propali pokušaji SAD postali su deo standarda koji danas koristimo kao Misiju ispunjena. Bivši američki predsednik Tramp je, prilikom američkih avionskih udara u Siriji, upotrebio ovaj termin i odmah se pravdao što ga koristi. Jer, ovaj termin se danas primenjuje kao ironični epitet za svaki propali pokušaj. Fantazija Misija ispunjena kao predstava državne suverenosti ostala je neispunjena u okviru sopstvenog narativa.
Barak Obama je prilkom obraćanja povodom Bin Ladenove smrti priznao da “uzrok nebezbednosti naše zemlje nije okončan”. Ubrzo je njegovo priznanje ranjivosti države zamenjeno politički dobitnim idealom po kome čovek može da prevaziđe ranjivost spektakularnim činom heroizma koji istovremeno suvereno gospodari pojedincem i štiti ga od strukturnog nasilja.
Zašto se u predvorju katastrofe koja preti civilizovanom svetu vraćamo konzerviranoj prirodi melodramske predstave Misija ispunjena? Verovatno zato što u ratu u kojem ratuje svako sa svakim nije dovoljno dobro držati se činjenica koje su nam pred očima. Jer, sve što nebo dopušta, nije zabranjeno čoveku, zar ne?