Ples prašine
Zazidana vibracija.
Slučaj singularnosti
zarobljen u jasnosti
prašine.
Skok u poznato
oslabljen iznutra.
Pohvala ludosti
Sedim na drvenoj stolici
i ćutim. Ja sam kamen,
beskoristan i usputan.
Mislim o slepim miševima,
pretvaram se da znam Ticijana.
Odlazim do kraja i eto.
Ništa.
U kockanju je sreća
Sreo sam Zevsa u kladionici.
Uvek igra na Nemce
našmrkan i zabrinut zbog
Titana koji nameštaju utakmice.
Otpleši vešticije kolo sa Geteom,
zgutaj tri bensedina, kazah mu
i znaćeš da je Bajern čista dvojka.
Čarobna lampa
Vreme se sakrilo u lampu.
Šetam bronzanim prostorima.
Uveče, kad se vratim, poješću
prošlost što se sakrila u
džep kaputa. Imitiraću
Tintoreta krvavim bojama.
Ulični patuljci gledaće me popreko.
Nesentimentalni spomenar kućnih ljubimca
Nemački ovčar Sokrat
mudar kao rečenica
bez manjka.
Mama kaže da je sve
to nepotrebno jer
nema nikakvu praktičnu
korist u ovom vrtložnom svetu.
Mi ćutimo.
Kanarinci bez imena,
neobeleženih grobova
postojanih krikova u
umornim kutkovima
dana. Mlađi brat im govori
da da jeste ali ga niko
ne razume, smisao je
odlutao na njegovom rođenju.
Ribice uglađenih peraja
sposobne na sve dozivaju
me da poslušam simfoniju
odsutnosti plemenitih
namera kao prikaz
dekadentnosti sveta
bez pretencioznih viškova.
Lebdim u svojoj sujeti.
Nikog nema.
Zec ugojen poput
nekog levantskog vladara
recituje pesmu o nemanju
ličnog odnosa prema
strahu trčanja između
dve tačke u
prostoru punom nabora
bez jasnosti.
Mrtvi otac vrišti.
Ostali prebiru po svojim porazima.
Gledam televiziju i jedem bol.
Nebo pored Berlina
U oblaku nestajanja
klize neke reči.
Znaš o čemu pričam.
