Prva slika: Jedan nemi starac je stavljao levu šaku pod desno pazuho, a zatim bi desnom rukom pritiskao levu šaku. Puštao bi dva glasa, dva vokala, bez smisla, ali bi na taj način zabavljao decu na selu. Dečaka je to veoma zabavljalo, pokušavao je da oponaša ove pokrete i zvuke nemog starca, pokušavao je da ponovi neobičnu „muziku“.
Druga slika: Žene iz obližnjeg sela su pevale, jednoglasno, kad bi se uveče vraćale sa poljskih radova. Dečak bi u kući pokušavao da ponovi njihovu pesmu i dobijao bi pohvale. Pohvale su ga činile srećnim.
Dečak je te dve slike poneo iz najranijeg detinjstva. Na selu bi, leti, provodio dane sa roditeljima koji do devete godine nisu posvećivali pažnju njegovom muzičkom odgoju, ali ispada da je okruženje glasovima već počelo na neobičan način da oblikuje dečakovu svest o muzici. Kao što biva kod darovitih ljudi, ne pritiskaju decu da se nečim bave. Tako ni dečakov otac, iako basist Carske opere, nije pritiskao sina – tek kad je navršio devet godina dečak je dobio časove klavira od nastavnice. Počeo je da čita note sa papira, ali i da improvizuje prstima po dirkama. Zbog tih improvizacija, čestu su ga prekorevali što gubi vreme umesto da vežba note onako kako su zapisane, ali kasnije, kad dečak upozna Rimskog-Korsakova, on neće imati ništa protiv što student komponuje direktno za klavirom, jer mu je lakše da stvara muziku u kontaktu sa zvučnom materijom nego da materiju zamišlja.
Dve najranije slike iz detinjstva u kojima je pamtio zvuke i improvizacije u detinjstvu, smatrao je ključevima svog umetničkog odrastanja – impresija zvucima i mogućnost da se igra zvucima. Dečak tada nije mogao slušati muziku na youtube. Dečak je mogao da čita note i samo čitanje nosilo mu je uživanje, a prva opera koju je gledao i slušao bila je Glinkim „Život za cara“.
„U mom prvom susretu s velikom muzikom, imao sam zaista retku sreću da se sretnem s jednim remek-delom. Eto zašto osećam bezgraničnu zahvalnost prema Glinki“, zapisaće, sada ne dečak nego stari i svetu poznati kompozitor Igor Stravinski.
Dečak gleda i sluša svog oca u Petrogradu, a otac je imao lep glas i dramski talenat, redak kod operskih pevača. Kada je otac pevao u Glinkinoj operi „Ruslan i Ljudmila“ dečak je u parteru opazio figuru Petra Čajkovskog. Tada ga je video prvi i jedini put i zapisaće da mu je to ostalo kao jedna od najdražih uspomena.
A u školi? Kakav je bio Stravinski?
„Odbijao me je školski jaram koji mi je bio nametnut. Mrzeo sam školu i zadatke i bio sam veoma prosečan đak“, reći će i dodati da i nije imao nekog bliskog druga. Roditelji nisu gasili njegove note, ali možda i nisu prepoznali veličinu talenta. Polako su sina usmeravali prema činovničkoj karijeri, upisali ga na Pravni fakultet Petrogradskog univerziteta. To studiranje za Stravinskog je bilo neprijatno, neprivlačno. On je tražio od roditelja da mu angažuju profesora harmonije kako bi nastavio da komponuje. Nije se odricao muzike. I… leta 1902. godine Rimski-Korsakov je provodio raspust u Hajdelbergu, gde je jedan od njegovih sinova studirao, a Igor Stravinski i njegova majka boravili su sa obolelim ocem u Bad-Vildangenu, a napravili su jednu šetnju do Hajdelberga. Igor je želeo da pozdravi prijatelja, sina od Rimskog-Korsakova, ali i da kompozitoru kaže svoju želju da se bavi kompozicijom. Pogledao je prve kompozicije na papiru, i, videvši da je mladić veoma uzbuđen, zatražio je da ga čuje kako svira. Nije pokazao preterano oduševljenje, ali je dao savet mladiću da nastavi studije harmonije i kontrapunkta kod nekog od njegovih učenika, ali nije dao direktan savet da upiše Konzervatorijum. Možda je smatrao da mladić sa dvadeset godina već kasni u odnosu na drugove. Stravinski je očekivao da će Rimski-Korsakov pokazati oduševljenje, ali mu je ipak bilo poznato koliko je stari umetnik bio strog, iskren i smiren.
Ubrzo, Stravinskom umire otac, a on upoznaje mnogo mladih umetnika i naučnika vedrog duha. Djagiljev već publikuje avangardni časopis „Svet umetnosti“ koji je u umetničkim krugovima bio dočekan na nož. Jedan vek se tek okončao, krvav, pun umetnosti, a ukazao se dvadeseti vek, sa nagoveštajima planetarne tuge i nove umetnosti.
Leta 1903. Stravinski komponuje pod uticajem i sa savetima Rimskog-Korsakova, analiziraju oblik i strukturu klasičnih dela, ali mu Rimski-Korskov daje i svoje notne zapise i tako mladić analizira meandriranja ritma i tumači delo pred kompozitorom koji ga pita zašto i kako, zašto baš ovako… Tako iskusni umetnik pokazuje mladom umetniku srž svojih namera i esenciju na kojoj gori talenat. U proleće 1905. Stravinski okončava studije, a ženi se 1906. čime se, kako kaže, okončava period mladalaštva. Ali bitke za lepotu tek se rasplamsavaju… „Simfoniju“ koju je okončao 1907. Stravinski posvećuje Rimskom-Korsakovu od koga je toliko naučio. Ali stari majstor uskoro poboljeva i Stravinski ga posećuje ne znajući da je to njihovo poslednje viđenje.
Na Novodjevičjem groblju i danas leže, nedaleko jedan od drugog, otac Stravinskog i njegov umetnički otac Rimski-Korsakov od koga će se Igor oprostiti komponovanjem „Posmrtne pesme“.
Da bismo razumeli borbu koju je Stravinski vodio tada u ruskom društvu, važno je znati da su mnogi muzičari klasične muzike smatrali balet nižom umetnošću, nečim pratećim, i uglavnom nisu išli da gledaju baletske predstave. Ruski baleti u to doba bili su tehnički perfektni, predstave rasprodate, ali izvođača klasične muzike nije bilo u publici.
Od 1913. godine, kada je „Posvećenje proleća“ izazvalo reakciju koja spada u najveće skandale u istoriji baleta, preko stotinu koreografa dalo je svoju viziju ovog čuvenog dela. Ostala je zagonetka – šta je to u „Posvećenju proleća“ toliko privlačno modernim umetnicima koji s paganskom Rusijom nemaju nikakve veze?
Jedan čovek je tada uticao na svet i na svet muzike više od drugih ljudi, kako kaže Stravinski, „zbog upornosti i izdržljivosti koje je pokazivao u želji da postigne svoj cilj“. Bio je to već pomenuti Sergej Pavlovič Djagiljev. Van Rusije poznat kao Serž, umetnički kritičar, pokrovitelj i osnivač baletske kompanije „Ballets Russes“ iz koje su potekli mnogi poznati igrači i koreografi. Djagiljev je razvio formu baleta sa pozorišnim elementima i privukao je širu publiku, ne samo muzički obrazovane ljude. Najznačajniji partner na putu kojim je balet postao ovo što jeste bio mu je Stravinski. Djagiljev je čuo njegova rana orkestarska dela („Vatromet“ i „Fantastični skerco“) i bio je toliko zadivljen te je zatražio od Stravinskog da prilagodi nekoliko Šopenovih komada za Ballets Russes. Od Stravinskog je 1910. godine naručio prvo delo – „Žar-pticu“. Nedugo nakon toga usledili su baleti „Petruška“ (1912) i „Posvećenje proleća“ (1913), a zajedno su radili i na „Pulčineli“ (1920) i „Svadbama“ (1923).
Pogledajte kako Stravinski govori o Djagiljevu i njihovoj saradnji kojom su milioni ljudi širom sveta videli i čuli balet. „Imao je izvanrednu, neuobičajenu pronicljivost da zapazi svežinu i originalnost neke ideje i da se oduševi njome bez razmišljanja. (…) bio je veoma siguran u rezonovanju, mudra duha, iako je često činio greške, takođe i ludosti. No, to je bilo uzrokovano strašću i temperamentom, dvema silama koje su njime dominirale. U isto vreme, imao je zaista široku i plemenitu dušu, lišenu svakog proračuna. I kada je započinjao da računa, treba jednostavno reći da je to činio onda kada nije imao novaca. I obratno, kada ga je imao, nije škrtario – ni prema sebi ni prema drugima“.
Stravinski će takođe reći da je Djagiljev mrzeo i prezirao budale, ali nije bio zavidan prema uspešnima, a ako bi neko hteo da ga prevari, nije iskazivao mržnju. Taj i takav čovek je najbolje balete u istoriji stavio pred lica svetske publike u ono doba kada nije bilo sadašnjih nosača zvuka i kada je skoro sva muzička elita Evrope smatrala da muzika nije za one koji ne znaju da čitaju note.
U čemu je tajna uspeha koji je svetu ponudio Djagiljev? On je osetio dokle seže talenat Stravinskog. Prvi je bio luk, a drugi strela.
A šta je oblikovalo život Stravinskog i njegove puteve? Možda činjenica da se u jednom trenutku razboleo od tifusne groznice zbog čega je bio u bolnici šest nedelje i sigurno druga činjenica – Stravinski je bio oslobođen služenja vojske. Počeo je rat! 1914. godina! Stravinski nije bio obavezan da se vrati u svoju zemlju, ali ni slutio nije da ona nikada više neće biti onakva kakva je bila.
Dakle, rat je počeo, a kad rat počne svi se promene. Evo jedne crtice za istoriju slikarstva i istoriju muzike. Stravinski je sa sobom nosio portret koji mu je Pikaso nacrtao i poklonio u Rimu. Graničar u Švajcarskoj pitao je Stravinskog šta je to. Stravinski kaže, to je portret koji je nacrtao jedan poznati umetnik. „To nije portret već neki obrisi“, rekao je graničar i zadržao Stravinskog, možda kao sumnjivog. Stravinski je portret poslao u britansku ambasadu u Rim, pa je kasnije lord Berners poslao portret natrag Stravinskom, diplomatskom poštom. Takav je bio stav jednog graničara u osvit Velikog rata! Stravinskom nije verovao da je muzičar, Pikasu nije verovao da je slikar.
Kad su komunisti trijumfovali u Rusiji, Stravinski je ostao bez prihoda iz svoje zemlje. Postao je stranac, bez primanja i trebalo se snaći.
Njegova sreća je bila i u tome što Djagiljev ostaje na Zapadu, i zajedno se bore za pažnju publike i za hleb. Stravinski se iz Švajcarske seli u Francusku, najpre u Pariz. Koko Šanel je njegovoj porodici ponudila da žive u njenom domu iako je bio oženjen i imao četvoro dece. Romansa sa Koko bila je neizbežna, burna i brza. Ali Stravinski nije narušio porodično gnezdo. Potom ide na jug Francuske, pa opet u Pariz gde se sa porodicom smešta u ulicu Fabur Sen-Onore. On će reći da je to najtužnija evropska adresa na kojoj je boravio. Tada je tuberkuloza njegove supruge prešla na njegovu najstariju kći Ljudmilu i na njega samoga. Ljudmila je preminula 1938, a supruga Katerina sledeće godine. Dok je Stravinski boravio u bolnici, gde je lečen pet meseci, preminula mu je i majka.
No, Amerikanci često najbolje znaju kako da dođu do najboljih. Plaćaju mu da radi simfoniju u C-molu za Čikaški simfonijski orkestar i pristaje da na Harvardu predaje tokom školske godine 1939/1940. Potaknut strašnim Drugim svetskim ratom Stravinski će se definitivno preseliti u SAD. Živeo je u Holivudu i u Njujorku, a već 1951. dobio je američki pasoš – i to kako? Umetnik koji je već tada proglašavam jednim od najboljih kompozitora u istoriji muzike obratio se službeniku i izgovorio svoje prezime: Stravinski. Kada je službenik zapisao prezime, nasmešio se i rekao: „Znate, mogli biste i da ga promenite.“ Možda američki službenik nikada nije ni čuo za čuvenog kompozitora, a svakodnevno je imao mnogo zahteva kojim su imigranti uz papire dobijali i nova prezimena.
Stravinski se u početku ponajviše družio sa Rusima, emigrantima, ali je kasnije sve više postajao Amerikanac, okrenut ljudima sa kojima ima zajednička interesovanja ili angažman. Godine 1962. u Ameriku stiže poziv Stravinskom da se vrati u rodnu Rusiju kako bi održao seriju koncerata, ali je ostao emigrant čvrsto baziran na Zapadu.
Ko prošeta Holivudom, uočiće da Stravinski ima zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Preminuo je 6. aprila 1971. u Njujorku u 88. godini života, 42 godine nakon što je umro Sergej Djagiljev, onaj sposobni Djagiljev koji 1917. godine, nakon što je ostao u inostranstvu, od strane komunista biva proglašen podmuklim primerom buržoaske dekadence. Sovjetski kritičari šest decenija nisu pisali o njemu, ali Stravinski je na neki način ostao veran starom drugu. Po izričitoj želji pokopan je na venecijskom groblju San Mikele. Njegov grob nalazi se u blizini groba njegovog dugogodišnjeg saradnika Sergeja Djagiljeva.
Baleti Stravinskog, melodrame i opere izvode se i danas širom sveta. Upamćen je kao čovek niskog rasta, fotogeničan, zaljubljen u suprugu Katerinu, ali i u Veru de Boset. Kao kompozitor, bio je hrabar u korišćenju muzičkih citata, čak je i komponovao dela koja predstavljaju razvoj pojedinih dela prethodnih kompozitora, primer za to je „Pulčinela“ u kojoj je koristio muziku Pergolesija. Citirao je i poigravao se tuđom muzikom baš kao i u baletu „Vilin poljubac“ kada se naslonio na Čajkovskog. Narodne motive stavljao je u srž svojih kompozicija i tako razgovarao sa narodom iz kog je potekao.
Stravinski je 1961. došao u Beograd i priređen mu je doček kakav nijedan kompozitor do tada nije imao. Na aerodromu ga je dočekalo pedesetak kompozitora, muzičara, političara i mnogo novinara. Više puta su istrčali pred pogrešan avion, a kad je konačno sleteo Stravinski – pojavio se… iscrpljen od tolikih putovanja, izašao je u papučama, ali čim se dohvatio tla, počeo je da se šali. Kad mu je mladi dirigent Živojin Zdravković ponosno rekao da je postavio „Posvećenje proleća“, Stravinski reče: „I ja sam, takođe.“
U tekstu koriščeni i podaci iz knjige: „Hronika mog života“, Igor Stravinski
