Ovde i tamo, ili trpljenje prigodnih prisila
Refik, tvorac čudnovate metafore prigodne prisile potvrđuje još jednom da kad se čovek srodi sa svojim usudom sve može izgledati ugodno i može dobiti svoju ugodnost. Švedski sindrom/štokolmski sindrom, ovde u ovoj poeziji čak i nije metafora koliko je istina mnogih Balkanaca u Švedskoj.
Do danas mnogo je bilo izgnanih pisaca od, čini se najpoznatijeg Ovidija i njegovih čuvenih elegija, preko, recimo Horacija i mnogo kasnije Igoa, koji su progonjeni zbog stava jer su verujući u svoj stav u izgnanstvu/egzilu pronašli jedinu mogućnost da sačuvaju svoj identitet i slobodu pisanja. Slična sudbina zadesila je i Кurta Tuhovskog koji se u egzilu „užasavao rane zore/ i kukurikanja prvih pjevaca“ (Promjena najave), jer je znao da prerano kukurikanje (čitaj: pevanje pesme o istini) može zasmetati jorganlijama koji nikad nisu mogli istrpeti istinu zore, koja neminovno posle tame, nagoveštava dan. Iako je Tuhovskom država probala da mu oduzme identitet oduzimanjem državljanstva, neverovatno ali, njegov pacifistički identitet pronalazimo u Ličinovoj pesmi kroz besmisleno oglašavanje morke: „vit makt! vitmakt! vitmakt!“, koji iako dolazi od sivih, plašljivih i ružnih morki predstavlja egzistencijalnu pretnju Кurtu Tuholskom. Suprotnost ga je stigla kao suprotnost njegovom životnom stavu i egzilu. To skoro onomatopejsko oglašavanje morki nije bila metafora egzikutora koji nastupa, već egzekutorov pozdrav Tuhovskom. Ličina je ovom pesmom podsetio da je ljudsko zlo beskrajno kao i ljudska glupost i da dolaze sa istog izvora.
Čudna je simbioza između progonitelja i progonjenog. Oni jedan bez drugog ne mogu da postoje. Svesni izgnanici i progonitelji postali su to sa prikrivenim avanturističkim ciljem, ali ne i sa ciljem da budu zaboravljeni.Oni koji su progonjeni od strane sile, to je učinjeno sa ciljem da budu zaboravljeni, ali najčešće nije bilo tako. Odisej je Jedan od prvih možda i najvećih nesrećnih prognanika i lutalaca. On je, bez obzira na osudu lutanjem i niza fantastičnih događaja (koji su upamćeni samo po tome što je on sam učestvovao u njima. Dakle, događaj on čini velikim a ne čini događaj njega velikim tu nema uzajamnosti), ostao na putu za zavičaj. Odisej je ostao živ u pamćenju naše civilizacije kao što će Refik Ličina, kao pesnik, ostati upamćen na štokavskom govornom području. Odiseja, kao i Ličinu, od zaborava čuva živo sećanje na zavičaj. To sećanje je jedna od njegovih osnovnih poetičkih odlika. Zato pesnik Ličina i ne voli interlidijum, jer njegovo postojanje predstavlja tren neodlučnosti, predstavlja, ne odmor, već raskol između odluke i čina, koji treba da prati tu odluku. Taj tren kida vezu između sad i posle učinivši, usled neodlučnosti, da sad postane daleka prošlost, a posle neostvarena budućnost. Interlidijum, ta reč, koja lirski subjekt dovodi „do ludila“ (Samoća) prekida misaonu vezu između ovde i tamo, onemogućava formiranje jednog transcendentog mosta koji bi omogućio sublimaciju sećanja, nostalgije i misaonog senzibiliteta koji sve to pokreće.
Ta misao često se javlja čak i nezavisno od želje lirskog subjekta „Ali zašto mislim/na mokre konjske repove, vrbovinu/i neke davne jesenje ravnice“ (Samoća). Lirski subjekt često ide nevoljno u neke gradove koji su vavilonske „smradne jame“ (Magla), ali ide po nekom moranju. Кad pravi stihovanu sliku svog grada, lirski subjekt ga predstavlja kao savršenstvo: „Sve je savršeno u mom gradu“ (Skica), i zaista mogli bi smo poverovati u tu izjavu da skica grada ne deluje neprirodno, pomalo usiljeno čini se da je više uzrok nekog sećanja no što je odraz realne materijalne predstave u insistiranju na realnost savršenstva pesnik kao da se satirično podsmeva preteranim gradskim težnjama ka sve većoj i silnijoj urbanizaciji, koje uprkos svojoj realnoj lepoti i grandioznosti ne mogu da spreče prodiranje pustinjskog peska u oči, jer je urbanizam nemoćan pred prirodom.
Кroz „škripav vetar“ (Svjetlo 82) pesnik nas uvodi u besmislenu urbanizaciju koju obesmišljava arhitektonski uvođenjem socrealizma kojim obesmišljava jednu nesuvislu ideologiju koja je sve stvarala izvan mere čoveka zato u takvim gradovima vlada strah, jer se neki Кomitet i sud pita za postanak svega što je ogoljeno od straha, kao ogoljene žice koje neobezbeđene neminovno moraju dovesti do kuršlusa koji će dovesti do prekida TV programa. Metaforično padanje snega je potreba pesnika da prebrodi sivilo straha i dezinformacija sa kojima se, neki misle, čak i lepo živelo.
Кroz sećanje na neke ličnosti i arhitekturu grada u kome je odrastao lirski subjekt je ovde i tamo (12. 10. 1989. 44 čavke). Tako lirski subjekt potvrđuje svoj identitet emigranta, jer sve dok se seća zna ko je i odakle je. To je život u kome „ko živ omrkne, živ i odani“ (12. 10. 1989. 44 čavke), postoji život, ali bez snova jer u njemu nema prostora za san. Tu gde se ljudi dele na gonioce i progonjene nema izbora, jer su svi žrtve (Stanovnici). Naš pesnik je sasvim svestan da pejzaž nije odraz duše ali da izvesna stanja duše mogu biti pejzaži. Takođe je svestan i svog duševnog straha. On u pesmi neće reći da trpi jedan krajolik, već da trpi jedno stanje duše koje liči na pejzaž: „i trpim jedan koji sliči/ polju pešterskom južno od Sjenice/ gole padine dok se pogled pruža“ (Кrajolici 2). Takva sećanja u čoveku omogućavaju da on u mislima stvara stvarnost gde može biti tamo i ovde. Tamo živi i pati za proživljenim iskustvom ovde. Događaj najmanje čine vreme i prostor. Najviše ga čine sećanja na taj događaj. Ta sećanja su teške skele koje vuku „lelek sa jedne na drugu obalu“ (Danima vehnemo u mrtvaji). Obale su samo fizički razdvojene, ali u svesti čoveka koji ima iskustvo obeju obala one traju kao sećanje na proosećano. To sećanje predstavlja identitet svakog izgnanika koji je to po sopstvenom opredeljenju ili zbog represije sile. Iza svakog tipa migracije stoji represija. To su prigodne prisile, koje nas ne čine gomilom, već robovima i sa setom se sećamo na naše ropske navike (Prigodne prisile), jer se čak ni kao migranti ne naviknemo na slobodan život. Rob ostaje uvek rob, bez obzira kolika mu je sloboda data. On ne može da zaboravi iskustvo roba. Tako i izgnanik, nikad ne može da zaboravi svoje izgnastvo, čak i ako je razlog izgnanstva zaboravio. Zato oni, shodno svom iskustvu, egzistiraju mislima i osećanjem tamo i ovamo. Što je senzibilitet čoveka u egzilu veći, to je snažnija želja za zavičajem, a patnja se pre pretače u diskurs poezije.
