Skiciranje poezije
(Aida Camović, Mikroplastika, Sent, Novi Pazar, 2021.)
Mikroplastika, prva knjiga poezije Aide Camović, objavljena je 2021. godine. Zbirka je izgrađena na neprestanom preplitanju književnosti i likovne umetnosti, njihovom međusobnom povezivanju i osporavanju. Govor je fragmentaran, često dvoslojan: iz pesnikinje često progovara slikarka.
Mikroplastika nije podeljena u cikluse, pa zato raspored pesama na prvi pogled može delovati razbacano, ali to je samo jedna vrsta trika kojim se autorka koristi. Zbirka zapravo liči na sketchbook, slikarski notes u kom su zabeležene ne samo skice i crteži, već i isečci iz dnevnika, beleške sa psihoterapije. I sami naslovi pesama upućuju na još jednu vrstu poigravanja sa formama i mikroformama likovne umetnosti: ,,Beleške”, ,,To do lista”, ,,Perspektiva”, ,,Teorija boja”, ,,Ni jedan dan bez linije”, ,,Papir”, ,,Asimetrija”.
U pesmi ,,Beleške” lirski subjekat pokušava tačno da odredi koordinate svog identiteta: ,,slikarka sam
a pesme pišem u cugu
što nikad nisam rekla
sad izlazi”. (6)
Ovi stihovi predstavljaju i bitan autopoetički moment. Poezija je ono što izlazi, ono nerečeno, poezija je, dakle, neki vid oslobođenosti od slikarskog identiteta. Iako postoji težnja da poetski identitet lirskog subjekta postoji samostalno, on se uvek konstituše u odnosu na slikarski. Postoji kao ,,ostatak“ slikarskog identiteta, on se na njega nastavlja, potvrđujući ga i osporavajući u isto vreme.
Prostor Mikroplastike se pred čitaocima otvara kao prostor sveta koji ima potrebu da sam sebe opiše i iscrta. Iako u prvoj pesmi ,,Lucida” pronalazimo sledeće stihove: ,,i shvatam – nešto uspe iz prve, / nije uvek potrebna skica”, svet u poeziji Aide Camović je u procesu večitog skiciranja. Poslednji stihovi pesme ,,Stala sam ispred platna“ ukazuje na strah koji lirski subjekat oseća pred onim što je zaokruženo ili završeno: „jedna baba je rekla: / teško onom ko je sve završio”. Crtež u pesmi „Perspektive”, završava neko drugi, neko ko briše i popravlja: ,,kada je završio, imali smo dva crteža na jednom papiru”. Dakle, završenost je moguća jedino uz asistenciju, ,,prepravku” nekog drugog. Ali čak ni tada ona ne može biti potpuna, crtež se udvaja i tako ponovo dobija osobine skice.
Odnos prema rečima i poeziji u zbirci Mikroplastika je dvostruk: poetski jezik ima moć da opseda, ali i da omogući samospoznaju. U pesmi „Reči”, reči su one koje uznemiravaju i kontaminiraju biće lirskog subjekta, one su „nagomilane”, „na deponiji”, poput mikroplastike, nemoguće ih je se osloboditi. U pesmi „Poezija nije prostor za psihoterapiju“ pesnikinja se vešto poigrava sa write and cure elementima sopstvene poetike, uvodeći glas „jedne pesnikinje”, dakle, neke druge u odnosu na onu koja piše zbirku, a koja osporava terapeutsku/isceliteljsku moć poezije. Poslednji stihovi „ne znam da mislim, / dok o tome ne pišem“ poeziju predstavljaju kao simulaciju psihoterapije. Poezija postaje mesto na kom sa saznaje o sopstvenom mišljenju.
Drugi se u zbirci Mikroplastika pojavljuju kao nekakva vrsta opasnosti, oni uznemiravaju lirski subjekat. U pesmi „Stala sam ispred platna”, osuda drugih je pounutrašnjena:
,,Ko bi rekao da možeš da se plašiš
drugih
čak i dok te niko ne vidi”. (10)
Osim što izazivaju strah, drugi su poput predmeta, lišeni ljudskih osobina, oni su, kao u pesmi „Na izložbi”, „uokvireni” i „dovršeni”, sve ono što lirski subjekat nije. Ovaj opis drugih može podsetiti na sliku ili platno. Zato se, ukoliko to dovedemo u vezu sa slikarskim delom pesničkog bića ove zbirke, možemo zapitati: ko to sve ugrožava lirsko Ja? Ono je ugroženo od strane drugih, ali i od dela svoje slikarske prirode, bez koje ne može da se do kraja identitetski konstruiše. Platno iz pesme „Stala sam ispred platna” ipak ima antropomorfne osobine, ono staje ispred pesnikinje plašeći je i donoseći glasove drugih.
Zbirka Mikroplastika Aide Camović vredna je i interesantna književna tvorevina. Poigravajući se dinamikom koju uspostavlja odnos lirskog pesničkog i lirskog slikarskog glasa odnosno izraza, autorka stvara jedinstven poetski svet koji teži večitom skiciranju i rasterećenju i oslobađanju od završenosti.
