Ima 11 godina i došao je da uživa u filmu. Tek je stigao, odmah se namestio da mu bude udobno. Pripremio je sve što mu je potrebno i baš je rešio da naredna dva sata provede poluzavaljen i opušten u stolici, dok meditativno ponavlja isti pokret, sve do dna kesice.
Prva reklama je tek počela da nas uvlači u svet iz Doba Jure, a dečak već brzim i uigranim pokretom do usta prinosi, a koncentrisanim kratkim dvodelnim grickanjem, na početku i na sredini, otvara semenku suncokreta, njenu srž ubacuje u usta, a njen hrskavi omotač baca ispred sebe. Film počinje u pola devet. Sada je petnaest do devet, svetla tek što su se ugasila.
Dva sedišta sa dečakove desne strane sedi devojka koja je stigla mnogo pre najavljenog početka filma, vrlo raspložena, ali bez ičega za grickanje. Verovatno je to i podstaklo da mu se okrene i prenaglašeno ljubazno mu kaže: Izvini, da li bi mogao da ostatke suncokreta ne bacaš na pod? Ako imaš neku kesicu bacaj tu, malo je nevaspitano.
Dečak potpuno neprekinuto gleda reklame, koje su sada već o nečemu drugom, klima glavom i kaže: Važi. I dalje nastavlja u istom ritmu. Devojka sad već stoji pored i kaže: Ako tako nastaviš, moraću da pozovem radnika bioskopa. Pored dečaka sede dva momka, koja su možda došla sa njim, verovatno srednjoškolci, od kojih se jedan okrene i kaže:
– A što da ne baca? Pa ima žena kojoj je pos’o da to čisti. Pa nek zaradi platu. Evo, i ja bacam. Idi, idi slobodno me kaži.
– E, svaka ti čast!
Devojka ustaje i odlazi. Momci nogama guraju suncokret ispod svog sedišta. Posle dva minuta, ona se vraća sa krupnim radnikom obezbeđenja koji se obraća momcima sa molbom da ne gađaju ljude semenkama.
Jedan od tinejdžera upita devojku:
– Što lažeš da smo gađali?
– Uopšte to nisam to rekla, nego da bacate na pod.
Oni izignorišu, radnik odlazi, semenke su i dalje na podu, oni i dalje krckaju, svi su mirni i nepomereni, osim devojke koja se vrpolji u sedištu, trese nogom i prelama prste.
