Boli, dakle postojim

Lat­est posts by Neve­na Lukinić (see all)

    .

    .

    .

    (Tan­ja Šlji­var, Gre­ban­je ili kako se ubi­la moja baka, Teatron – časopis za pozorišnu umet­nost, br. 156/157, god. XXXVI, Alfa­graf, Petrovaradin, 2011)

     

    .……Ocen­je­na kao najbol­ja diplom­s­ka dra­ma u gen­eraci­ji i nagradom „Slo­bo­dan Selenić“ afir­misana, Gre­ban­je ili kako se ubi­la moja baka autorke Tan­je Šlji­var aktu­al­izu­je neke od suštin­skih društvenih i egzis­ten­ci­jal­nih tema, te od čitao­ca zahte­va izves­nu angažo­vanost, saučestvo­van­je i promišl­jan­je o prob­lemi­ma koja su pred njim postavl­je­na. Ono se, pre sve­ga, odnosi na pitan­je izbeglišt­va, nasil­ja među decom, ulogu obra­zovnog sis­tema u razvo­ju učeni­ka, kao i na važnost sre­dine, odnos­no porodičnih okol­nos­ti u koji­ma se odrasta.

                Vre­men­s­ki smešte­na u dve­hil­ja­di­tu god­inu, rad­n­ja drame podel­je­na je na dva toka, među­sob­no povezana. S jedne strane, čita­lac prati „human­i­tar­nu škol­sku prired­bu“ u Ban­jalu­ci, orga­ni­zo­vanu povodom izgrad­nje betonske staze za učenike sa inva­lidite­tom, pri čemu se u odred­ni­ci human­i­tar­na kri­je paradoks ili fina ironi­ja, jer su, kako će se kas­ni­je ispostavi­ti, učes­ni­ci pomenute svečanos­ti sve samo ne humani. Dru­gi tok drame odvi­ja se u Nemačkoj, u kojoj junakin­ja Maja pro­da­je mal­oj Nemi­ci video-zapise poje­dinih delo­va priredbe. Na taj način je uspostavl­jen karak­ter­is­tičan odnos pre­ma vre­menu – naime, kako rad­n­ja odmiče, čita­lac shva­ta da su događa­ji u Nemačkoj dati iz per­spek­tive „sada“, dok je škol­s­ka svečanost deo prošlosti. Uvođen­jem video-kamere kao posred­ni­ka stvore­na je mogućnost za nji­ho­vo simul­tano prikazi­van­je. Ono je u tek­stu, koji je svo­jom lin­earnošću i pros­torom ograničen, samo donek­le ost­vareno – dva toka drame među­sob­no se smen­ju­ju iz scene u scenu (odstu­pa se od tradi­cionalne podele na činove, te dra­mu čine šest sce­na i epi­log), usled čega je čita­lac stal­no na relaciji Ban­jalu­ka – Frank­furt, što ujed­no stvara priv­id istovre­menos­ti deša­van­ja. Efekat simul­tanos­ti bi se, među­tim, uspešni­je real­i­zo­vao pri­likom same drama­ti­zaci­je – rec­i­mo, jed­na od mogućnos­ti je da se na scenu postave Maja i mala Nem­i­ca, koje na pro­jek­toru prate škol­sku svečanost. S obzirom na to da se učes­ni­ci priredbe nalaze na pozor­ni­ci koja je naroči­to deko­risana za izvođen­je, te da ih Maja i mala Nem­i­ca gleda­ju preko video-kamere, stiče se uti­sak da učeni­ci igra­ju ne samo za pub­liku već i za njih dve. U tom smis­lu, nave­deni red­iteljs­ki pos­tu­pak bio bi i te kako oprav­dan, ali i umet­nič­ki vrlo efektan.

                Prateći zbi­van­ja u ban­jalučkoj školi, ono što zasig­urno zaoku­pl­ja čitaoče­vu pažn­ju jeste prekomer­nost nasilnog pon­ašan­ja među decom koja, bez ikakvih moral­nih dile­ma, nanose bol jed­ni drugi­ma, ali i sami­ma sebi. Izabravši škol­sko nasil­je kao tem­atsko središte svo­je drame, Tan­ja Šlji­var ost­varu­je efekat „začud­nos­ti“, koji posta­je još veći, kada se ima u vidu da su glavni akteri, zapra­vo, dese­to­godišn­jaci. Bru­tal­nost nji­hovog pon­ašan­ja u čitaocu izazi­va prvo­bi­tan šok, nakon kog ne može a da se ne zapi­ta otkud toli­ka destruk­tivnost još u ranom det­injstvu, te kak­vo je društ­vo koje ne reagu­je na ovakvu pojavu.

                Uzevši u obzir živ­otne priče svakog od juna­ka, stiče se uti­sak da odgov­ore tre­ba traži­ti u okol­nos­ti­ma nji­hovog odras­tan­ja. Naime, određeno trau­matično iskust­vo, usled kog je onemogućen prav­i­lan razvoj, može se primeti­ti kod svakog – odsust­vo fig­ure majke/oca, porodično nasil­je, otac alko­holičar, izbeglišt­vo, inva­liditet koji fiz­ič­ki one­s­posobl­ja­va da se bude kao i dru­gi. Šire gledano, iskust­vo rata, ubist­va i suko­bi na nacional­noj osnovi, narušen sis­tem vred­nos­ti, dehu­man­izaci­ja jesu deo nji­hove svakod­nevice, što svakako ostavl­ja velike posledice, u nji­hovom sluča­ju man­i­festo­vane pojavom nasil­ja. Na taj način, autor­ka pokazu­je kako društ­vo, uključu­jući porod­icu i škol­sku sred­inu, uko­liko je desta­bi­li­zo­vano, neg­a­tivno utiče na izgrad­nju identiteta.

                Kako bi naroči­to istak­la prethod­no izne­tu ide­ju, Tan­ja Šlji­var kran­je nat­u­ral­is­tič­ki i vrlo eksplic­it­no opisu­je scene fiz­ičkog nasil­ja. Želeći da njen­im dru­gov­i­ma ostane neš­to što će ih pod­sećati na nju, Maja, paradok­sal­no, grebe Đorđa, te trag na ruci posta­je znak sećan­ja. Ovaj nasil­ni čin se potom prenosi na Lenku i Slo­bo­danku, dok Kos­ta samog sebe grebe, srećan što je kon­ačno ravno­pra­van sa ostal­i­ma. Pored toga, devo­jčice i dečaci grizu poje­dine delove tela, te ližu rane jed­ni drugi­ma, čime autor­ka pojača­va inten­zitet nasil­ja do grani­ca besti­jal­nos­ti. Bol posta­je ono što sub­jek­tu potvrđu­je da je živ, te bi se Dekar­to­vo „Mis­lim, dak­le pos­to­jim“ mog­lo preinači­ti u „Boli, dak­le pos­to­jim“. Pos­tu­pak sni­man­ja nasil­ja video-kamerom potvrđu­je aktuel­nost drame Gre­ban­je ili kako se ubi­la moja baka (naime, čin­jeni­ca je da su deca vrlo često žrtve škol­skog nasil­ja koje je zabeleženo određen­im ure­đa­jem, te da ono najčešće dospe u javnost).

                Pored fiz­ičkog, tem­ati­zo­vano je i psi­hičko nasil­je čija je žrt­va invalid Kos­ta. Iako se ne može gov­oriti o razvo­ju rad­nje po tradi­cional­no ustanovl­jen­im eta­pa­ma, dram­s­ka pro­gre­si­ja, ipak, pos­to­ji i čini se da vrhunac doživl­ja­va u trenutku kada gru­pa učeni­ka obasi­pa Kos­tu različitim pret­n­ja­ma. Oni jedan za drugim vade poje­dine organe iz plas­tičnog mod­ela ljud­skog tela, zas­trašu­jući prit­om Kos­tu da će te iste nje­gove pojesti, pri čemu nji­ho­vo nasil­je goto­vo da prelazi u kani­bal­izam. Smenom kratk­ih rep­li­ka stvara se naroči­ti ritam koji dopri­nosi napetosti i uza­vrelosti situaci­je. Nji­hovi pos­tup­ci praćeni su izgov­orom fraze­ol­o­giza­ma u čijem su središ­tu pomenu­ti delovi tela – „Za srce si me ugri­zo“, „Jedeš mi džiger­icu“, „Ja ti dam prst, ti hoćeš cijelu šaku“ i slično. Time se metafore doslovno real­izu­ju, što je jed­no od karak­ter­is­tičnih avan­gard­nih dram­skih rešen­ja, a kojim je postignu­ta izrazi­ta uspešnost ove scene. Osim toga, tre­ba imati u vidu da su upotre­bljene rečenice upra­vo one koji­ma roditelji najčešće grde decu kada su neval­jala, što pokazu­je autork­inu istančanost da i na jez­ičko-stil­skom planu prikaže dete­to­vo nesves­no podraža­van­je odraslih, čime biva upot­pun­je­na nje­na ide­ja o uti­ca­ju sre­dine i društ­va na pojedinca.

                Izrazi­ta angažo­vanost drame Tan­je Šlji­var ogle­da se u autorki­nom smelom ukazi­van­ju na neke od posled­i­ca 90-ih god­i­na u Bosni. Iako tem­ats­ki obuh­va­ta aktuel­na deša­van­ja zeml­je iz koje potiče, autor­ka zapra­vo ukazu­je na čin­jenicu da isti prob­le­mi muče i ostale, ratom zah­vaćene, pro­s­tore bivše Jugoslav­i­je, u čemu se ogle­da uni­verzal­nost drame Gre­ban­je ili kako se ubi­la moja baka. Ne dozvo­livši da angažo­vanost potisne lit­er­arnost, na šta i upuću­je Žan Pol Sartr u svom ese­ju „Šta je književnost?“, Tan­ja Šlji­var uspe­va da napravi bal­ans između ove dve kat­e­gori­je, iz čega proi­zlazi umet­nič­ki kvalitet­no šti­vo, vred­no čitan­ja i prouča­van­ja. Ukaza­vši na neke od osobenos­ti koje ovu dra­mu čine izuzetnom, žel­ja nam je da širu javnost upoz­namo sa stvar­alaštvom mlade autorke, te da nje­na dram­s­ka ost­varen­ja pri­zove­mo u reper­toare beograd­skih pozorišta.

    .

    .

    .

    .

    .