In memoriam

Bora Vitorac
Lat­est posts by Bora Vitorac (see all)

    .

    .

    .

    privred­nikov pitomac

     .

    na starim anzis-kartama

    lako se raspoznaju

    crkveni torn­je­vi

    ukočeni “peu­geot” ispred sinagoge

    stradala jer­men­ska crkva

    otišli tram­va­ji

    tende i por­tali velik­ih radnji

    zatečeni pro­lazni­ci

                života

    na uli­ca­ma novog sada

    sa anzis-kar­ti novog sada

    nika­da se nije slutilo

    šta bi mog­lo biti

    922...vozom je stigao

    jova sa banije

    za šegr­ta u trgovi­ni boja

    sa osme­hom u klopavim ušima

    i tabli­com oko vrata

    pisa­lo je ime oca

    i selo luščani

    u drven­om koferu

    imao je naštirkane čarape

    od poki­danih pesama

    da ih može nas­tavl­jati u snu

    šegr­to­vao je u jevrejskoj

    spavao u mađarskoj ulici

    čis­tio radnju

    u plesnivim cipelama

    pako­vao robu

    i razvozio na kolicima

                            po varoši

    sa ciglom u stomaku

    dok je za tez­gom prodavao

    četke boje i mus­tre za molovanje

    smešio se klopavim ušima

    i pro­gov­o­rio odjednom

    neko­liko novosad­skih jezika

    izučio je za trgovca

    postao kalfa

    slikao se kod foto-manojlovića

    sa brkovi­ma i šeširom u ruci

    hip­no­ti­san

    pored prazne stolice

    pun mirisa boja

    zavlačio se noću

    po igranka­ma bircuzima

                            i bioskopima

    muzi­ka nje­gove mladosti

    vrti se na gramofonu

                            i treperi

    sa anszis-kar­ti novog sada

    nije se slutilo

    šta bi mog­lo biti

    već samosta­lan cen­jen trgovac

    venčan u uspen­skoj crkvi

    ’41. jova dođoš

    pri­moran je da napusti

                            novi sad

    ostavio je otvorenu radnju

    i nes­tao neprimetno

    sa kišo­bra­nom i koferom

    u nje­gov­om odsustvu

    razlivene mrl­je plasavog straha

    dugo su ostale upijene

    u lici­ma preživelih novosađana

    vra­tio se peške

    u cipela­ma vezan­im kanapom

    na tankim nogama

    pocepan nesan­i­com

    tetovi­ran prisil­nim radom

                            u logoru

    ali pot­puno svoj

    pono­vo je otvo­rio farbaru

    punu sno­va i mirisa boja

    blizu kafane “kod bel­og vola”

    sa anzis-kar­ti novog sada

    nije se slutilo

    šta bi mog­lo biti

    došli su predveče

    lju­di iz rajine šume

    i naredili u ime naroda

    da se skine firma

    spustili rolove

    uzeli ključeve vremena

    a nje­ga pustili na ulicu

    da bere noćno cveće

    i pali sveće o sve­tom luki

                            ocu u jasenovcu

    dugo je sedeo na tavanu

    iza odža­ka

    sa izgre­ban­im mislima

    kako da porod­i­ca preživi

    pravio je vodene bojice

    bloke­je za cipele

    šti­paljke za veš

    i sve mu je propalo

    napušten od samog sebe

    zaću­tao je

    više nije znao

    u koji razred mu deca idu

    hodom mesečara

    pro­lazio je varoš

    sa uvenulim šeširom na glavi

    zalazio u bircuz

    kod čika-time

    sedao kod akvarijuma

                            u izlogu

    i prip­it gledao šarane

    kako dan­i­ma gutaju

    dosad­nu vodu

    ponekad je tu u bircuzu

    zat­i­cao gospon-feješa

    u kiselom ćošku

    kako šibi­ca­ma čara

    slike na papiru

    za litru i sodu

    sva­ki dan je svraćao

    kod svog berbera

                            luluša

    čito novine i mrmljao

    dimom cig­a­rete

    ras­terivao je vetrenjače

                            od sebe

    i drhtao do kra­ja života

    sa osme­hom u klopavim ušima

    sa anzis-kar­ti novog sada

    nika­da se nije slutilo

    šta bi mog­lo biti

    potk­lobučeni plafon

    sručio se iza ponoći

    bez odje­ka

    posled­nji put oznojan

    jova više nije drhtao

    bio je van domašaja

                            straha

    dok sam ga nemuš­to brijao

    vide­lo se sve prećutano

    u nje­gov­im žućkas­tim očima

    i osme­hu u klopavim ušima

    kojeg je odneo sa sobom

    potrošio je svo­je vreme

    na anzis-kar­ta­ma

    i poslao posled­nji pozdrav

    iz novog sada

    .

    .

    .

    .

    .