Kako zamišljam Atos

Lat­est posts by Lazar Buku­mirović (see all)

     

    I

     

    Mla­dosti, prošli smo suviše brzo. Dvade­set leta

    sveli smo čudesno na četvrt, ne u del­jen­ju sa nulom,

    već ras­poređu­jući tu prazn­inu u svaku menu jednako,

    da sva­ka radost samoj sebi bude prestu­pljen zavet.

    Zar tako nije gov­o­rio i onaj mon­ah, porek­lom Rus:

    Obećan­je pre­gaženo kao pešač­ki prelaz na raskrsnici

    večnos­ti i mater­i­je, u sam­rt­noj metafori: poderana

    riza i isto­plje­na sveća trećeg dana od dolaska,

    na odsan­jani praznik, na ponovl­jeno hodočašće –

    Tre­ba najpre mis­li­ti o tome kako se grč­ka vremena

    rimu­ju. Potom bih se mogao ube­di­ti u istinu.

    Na kra­ju mora se neš­to i ura­di­ti – Neka to bude pesma,

    skro­man pri­nos, mali znak pažn­je, sker­let­na zavesa

    za vreme ron­jen­ja po koži. Tako su tek­le i moje misli:

    uspeo sam uz plan­inu, zatim potražio more i nisam

    rešio tajnu, niti sam pron­ašao školjke, a jutro me je

    zva­lo sa svo­je lične oplupine – polovnog ara­p­skog jastuka.

    Kažu da su istočne suze slani­je od naših. I znan­je teče

    kao potok iza trošne let­nje kuće. Mla­dosti, da smo to

    onda znali, crtali bis­mo per­om mladeže po dlanu.

     

     

    II

     

    Mla­dosti, na kom smo to jeziku bro­jali? Raču­ni se

    ne razume­ju za šankom – Mož­da sam preću­tao preranu

    čašu oporosti. Iste me je noći počela boleti glava –

    mamurluk koji tra­je do danas, nei­zlečiv, nestalan

    kao zvuk razbi­jenog tan­ji­ra u posled­njoj grčkoj kafani

    pre moje lirske zamis­li. Jesam li sabrao tu entropiju,

    taj divni zvuk nerešivosti – I ova žena s dairama,

    kada ostari, oporezi­vaće svo­je glasne žice osmehom

    tuđe unuča­di. A šta će mene uteši­ti u ovom snu,

    položenoj jalovosti, prese­can­ju pre­sečene loze –

    Zar nisam već pisao o grožđu? Zar nisam već

    rekao da veru­jem u čudo? I nema smis­la želeti

    rodi­ti se u ovoj šumi masli­na. Pros­tor je isti

    kar­ta­ma i zvezde zna­ju koja te je zeml­ja poželela.

    Dru­gog nači­na nema. Mora se ras­plesti ta vertikalna

    mreža, živ­ot otpe­van unazad, mag­ični kvadrat

    duboko ure­zan u bakar prve nesan­ice, istoriji

    u kojoj na kineskom nebu ne izlaze rome­js­ka sunca.

    Svi zna­ju koliko je del­fi­na bilo. A sada, kada kroče,

    pita­ju: „Gde je man­a­s­tir, mla­dosti? Gde je manastir?“

     

     

    III

     

    Mla­dosti, pamtiš li let­nje večeri? Jutra su ranila

    uvek za nekog dru­gog: U mom je snu odjeki­vala nauče­na ponoć.

    Sa ove litice glas je zvao sebe i niko se nije javljao.

    Toliko sam bio sam. Zak­let prazni­nom, nisam ni znao

    jesam li mlađi od posledice: dvade­se­tog leta, dru­gog ispisanog

    sti­ha, druge mere ispun­jene vinom čiji ukus ne znam

    da upored­im ni sa čim novim – Tum­bale su se noći,

    raspro­sti­rale zore kao peškiri posle večnos­ti u pesku.

    Vre­di li još jed­nom odmori­ti svo­je mladeže na istoj

    plaži? Ili se već natra­ja­lo leto? Sva­ki me budilnik

    voli na dru­gi način: Danas je vreme da se pres­lože sveske –

    Jesam li išta naučio iz tog kli­nas­tog koren­ja konačišta?

    Moj je korak otežao za nadu: Počeo sam zamišl­jati Atos,

    jed­nu kos­tur­nicu i tri nenačete čaše, jedan dan u kom

    se ne plete još jed­na pauči­na u mojoj krvi, dan u kome iz

    moje glave izleće neko­rišće­na ljubav, pre­ruše­na u pismo

    adresir­a­no na krov sa kog sam raz­gledao svet. Dvostruko

    ogleda­lo u ovoj ćeli­ji: San­jam sebe kako se gledam zabrinutog

    za unapred rešeno pitan­je. Toliko je opas­na knji­ga, a mladosti,

    bar smo u junu čitali vetrove, voleli braću, zali­vali hrizanteme.

     

     

    IV

     

    Mla­dosti, jes­mo li odviše žmure­li? Ja sada nemam ništa

    da pone­sem na taj put svo­je majske nesan­ice – ponovljene

    poet­ske groznice. Ni med sa lavan­dom ne može mi pomoći –

    Žao­ka je pro­bi­la kost i ispi­la divno sivo more što je spavalo

    iza uvežbanog vida. Nebo ne vre­di gle­dati. Izlaske ne vredi

    čekati. Tre­ba, veru­jem, otići u ta razuđe­na sećan­ja, opevanu

    obmanu, uporno nadan­je klepis­dre – Tako se raču­na prozračno

    let­nje vreme. Zate­gao sam luk, kazaljka­ma sam cil­jao jedno

    obećano popodne, sasvim mirno, goto­vo nest­varno, na samoj

    grani­ci kapa­ka. Koji bi mi carinik mogao naplati­ti dve

    slane reči od kojih bežim u prasko­zor­je? Jed­na je žena rekla

    da lju­di bez kuće najlakše uče jezike – i ja raz­go­varam sa pčelama,

    pre­vodim svo­ju kofer­sku prazn­inu u sporu reku ćirilice

    koja mi od srca tvori kan­jon sa čije obe strane sto­ji jedan

    raz­mon­ašeni ćutač. A sve­mu, kažu, pos­to­ji pra­vo vreme,

    i ja se puš­tam u tu virovi­tu sum­n­ju: Jednog ću dana reći:

    Niš­ta nisam napisao. Niš­ta nisam ura­dio. Prokockao sam

    to peskovi­to preimućst­vo. Potrošio sam drahme i trep­tao sam

    pred najst­varni­jom ikonom: onim rasadom bosilj­ka. Mladosti,

    gde god da ode­mo, istim ćemo umn­jaci­ma kidati svo­je nokte.

     

     

    V

     

    Mla­dosti, jes­mo li voleli pri­jatel­je? Oproš­ta­ji nam mašu;

    Mi otpoz­dravl­jamo. Sada je vreme da zavolimo sebe, da drugujemo

    s telom, da dočekamo san kao saput­ni­ka koji se vra­tio s Atosa

    i doneo nam uspomenu – ovaj zagrl­jaj, citi­ranu rečenicu,

    mit uvi­jen u hibiskus – Neka je blagosloven pes­nik! Anđeli,

    ako pos­to­je, nas­tavl­ja­ju stvaran­je. Na svo­joj heru­vim­skoj pokretnoj

    sli­ci ja knjižim nezap­mćenu ljubav: per­i­hel nežnos­ti, dodir

    koji se pon­avl­ja u času razbuđen­ja: Ovo je moje oko, ovo su moji

    razlozi za pes­mu. Vodič koga nema obeća­va: Napuš­ta­mo deceniju,

    zasađenu sud­binu u majči­nom nedosta­jan­ju, otkazanom nepovratu –

    Ona će zasig­urno ispeći korice za tor­tu i poz­vati me srećna,

    kao pre tačno dvade­set god­i­na, ako je vreme tačno, ako su precizne

    te tišine koje delimo uprkos pozlaćenom dalji­naru, te klavirske bore

    procve­tale na njenom licu, mojoj prvoj pes­ničkoj sli­ci, jer ona je znala

    da ću na sun­cu samo crven­i­ti. Zato u jed­noj komori našeg kredenca

    čuva flašicu kan­tar­i­onovog ulja. Zato joj svake večeri kažem:

    Hajde me budi ujutru. I nje­na zora počin­je meren­jem moje nesanice.

    Kada joj kažem: Izro­nio sam, sada idem da operem zube; ona opominje:

    Zab­o­ravio si jed­nu knjigu u don­jem dvoriš­tu kuće. I ja joj ćutim

    da je to plan­e­tarni trik: I Zeml­ja je zab­o­rav­i­la jun. Mladosti,