***
Život je bit poezije, smrt se u prozu broji.
Napola ožalošćena banda kraj odra stoji.
Pola oblaka visi nad glavama. U grob telo
spuštaju – blesak – i obnovljeno je čelo
koje su mu u ofisu razbili armaturom.
Stojim, uznemiren jambom i cezurom.
***
Anđelu se lice ozarilo
Kad je maleni plamen zapalio,
Lampu jačine deset vati –
I poželeo natrag da se vrati.
Spavaju inženjeri i bankari siti.
Čak i pajkani znani –
Zar je umesno dečake loviti
U takvoj tami?
Zar svaki crtež prava nema
Da ga osvetli svetlost sama?
Samo ubica svoj nož sprema!
Samo pesnik ne spava:
Reči provlači kroz gusti vrt.
Noć, kao ljubav sija.
Tri su činioca života: smrt,
Zvezda i poezija.
***
Rusijo, šalom!
Rođena, pasja, Rusijo!
Ljubio bih – možda,
pisao, kako i valja, krvlju.
Ja stvarno nisam fin,
ja sam, prosto, bespomoćan.
Voleti te treba
Ogromnom, životnom ljubavlju.
Ja sam te otvorio, kao
kutiju konzerve i usne sam posekao.
Zvede kao ribe,
plivaju u barici – lovi ih rukama.
I plivala su sazvežđa.
Ali, ti si samo odraz;
ljudi, psi, pesnici
i braća sa neprijateljima.
Kako često snegovi odnose,
klizeći u beskonačnost,
tebe, poput čaršava
sinoć nepojedene večere.
Meni doručak ne treba.
Kako često pernato jato
tamo odleće.
I on mi je do bola nepotreban.
Ti si sva iz kontrasta.
Medaljini vratovi buldoga.
Kod šugavih džukela
nema dlake za kapu. Strašno bih
želeo biti
poluzaspali vodič pasa –
puštati presne suze
niz padine obraza.
Šalom ti, Rusijo!
Carice, razbojnici, trojke.
Kao kaput – naopačke
prevrni zarđale daljine.
Gledaj, udavili su štenad
na raskošnom smetlištu.
Nas suze ne guše.
I nas dvoje sutra neće biti.
***
Kao i svi sam živeo – u snu, u košmaru.
U bolju sudbinu nisam verovao.
U sivoj košulji na bazaru
ja nisam patikama trgovao,
i nisam u nekom božanskom licu,
nego u liku nakaza i prodavačica
našao povoda za muziku
svoju – za šuštanje stranica.
Ni slave, mili moji, ni pare,
ne htedoh iz vaših ruku, ni dug…
Savremenik sam svake fukare,
poslednjoj propalici brat i drug.
***
Vek je na izmaku. Uskoro će kalendar
Sići na nulu. Kô taksimetar da je.
Po sobi jurcati ne prestaješ
Kao da si mlad a ne star.
Stani. Hajde da otpraznujemo,
Da se opustimo lenjo,
Kroz blato i vazduh kao žrtve.
Sto ćemo postaviti. I pozvati sve mrtve.
Mnogo je duša odneo vek. Nek, jednostavno,
Budu stolice prazne. Sedi. Čemu jad na licu?
Sipaj vino i misli da su već odavno
Pali pod sto, ne dočekavši zdravicu.
7.novembar
Do bola je snežno i lomno
Ovo jutro, a srce tako pomno
Osluškuje, posvećeno svakom zvuku.
Belo prostranstvo kroz prozor gleda,
Ja dete bih da se dokopam do njega,
U bundici navučenoj na brzu ruku.
U plavom šalu kog moljci su načeli,
Duvam u balon šareni, veseli,
Gomila reči-parole ređa…
Gde li su sada pesme vaše, zvuci jasni,
I vi sami gde ste – pijani i prekrasni,
Što me na svoja dižete leđa.
***
Nosić, sa gogoljevskim licem,
Žana, ručice, Žana, nožice…
Na našem skveru lišćem
sve su već zasute stazice.
Lutam po njima, duh ukleti,
bez tebe meni kraj je sveta
tako ćemo, čekajući, osedeti,
Žana, Žanječka, Žaneta.
Govorim, gotovo kao Prust,
samo što to ne liči na prozu,
bez voljene i grm crni, pust,
može izazvati suze i nervozu.
Vadim, gledajući nekud pravo,
iz džepa paklicu duvana –
Žana, Žana, kako mi je žao,
kako mi je bolno, Žana, Žana.
***
Mi besmo poslednji pioniri.
Mi komsomolci postali nismo.
Napunili četrnaest –
Marame skinuli
I postali ništa: zvezde, pahuljice.
Iskrice što lete sa cigareta,
Laki poljubac na mrazu,
Ali ne i pesme one, što grmele su
Sa zvučnika, naročito prvog maja.
***
Potonulo sunce nad zavodima,
i breza namah crnu boju uze.
Živeh tu, koristeći se pravima
na smrt, na jesen i na suze.
Ludnice, zatvori, zajednički stanovi,
hruščovke crvene, barake nemoguće,
teški slučajevi, događanja, klanovi,
ubistva, huliganstva, razne tuče.
Dobiju po rebrima armaturom
i, izašavši sa reanimacije,
do same smrti koračaju tmurno,
i piju votku u hladu akacije.
Kakavi su to ljudi, dragi moj bože!
Sede pred ulazima, mrgudni, tmasti.
Ništa pravilnije na svetu ne može
biti od njihovog shvatanja časti.
I bolno je na skveru, pred svima,
čuti iznenada dijalog opominjući:
„Sergu-kvrgu, sa drugovima,
ubili u Tuli, u strašnoj tuči.“
***
Osamdesete, brkate,
Repate i grlate.
Tramvaje jurimo besplatne.
Padaju pahulje neverovatne.
Šipak smo živeli među ljudima.
Tako ti je to, pa ipak, Vovka,
Pogledaj, kakvim je čudima
Ispisana moja vertrovka.
Na leđima Levi’s ušiveno,
West Island na rukavu prikačeno.
Petorubljovka sva iskidana,
Sergeju Žilinu konfiskovana.
13. godina. Stojim u ringu.
Uzbek blista pocrneo na pripeci.
Gubim meč, al’ ne beri brigu,
Ja ću pobediti u diskoteci.
U klubu ćemo se lepo družiti,
Gusar sam, vetropir od značaja.
Mene će na mostu srediti
Tri huligana iz drugog kraja.
Jutro će sâmo da mi se javi,
Budi me s glavom na šinama:
Po utorbi mi gaze trmavaji,
Tramvaji zvone na krivinama.
Jurimo tramvaje besplatne.
Padaju pahulje neverovatne.
Preveo s ruskog Svetislav Travica
Izbor sačinila Danijela Jovanović
Iz zbirke: B. Rižij, Dok spavao sam svuda je padao sneg, Presing, Mladenovac, 2019.
