Za antologiju

Smrt, zvezda i poezija

 

 

***

 

Život je bit poezije, smrt se u prozu broji.

Napola ožalošćena banda kraj odra stoji.

Pola oblaka visi nad glavama. U grob telo

spuštaju – blesak – i obnovljeno je čelo

koje su mu u ofisu razbili armaturom.

Stojim, uznemiren jambom i cezurom.

 

 

***

 

Anđelu se lice ozarilo

Kad je maleni plamen zapalio,

Lampu jačine deset vati –

I poželeo natrag da se vrati.

Spavaju inženjeri i bankari siti.

Čak i pajkani znani –

Zar je umesno dečake loviti

U takvoj tami?

Zar svaki crtež prava nema

Da ga osvetli svetlost sama?

Samo ubica svoj nož sprema!

Samo pesnik ne spava:

Reči provlači kroz gusti vrt.

Noć, kao ljubav sija.

Tri su činioca života: smrt,

Zvezda i poezija.

 

 

***

 

Rusijo, šalom!

Rođena, pasja, Rusijo!

Ljubio bih – možda,

pisao, kako i valja, krvlju.

Ja stvarno nisam fin,

ja sam, prosto, bespomoćan.

Voleti te treba

Ogromnom, životnom ljubavlju.

Ja sam te otvorio, kao

kutiju konzerve i usne sam posekao.

Zvede kao ribe,

plivaju u barici – lovi ih rukama.

I plivala su sazvežđa.

Ali, ti si samo odraz;

ljudi, psi, pesnici

i braća sa neprijateljima.

Kako često snegovi odnose,

klizeći u beskonačnost,

tebe, poput čaršava

sinoć nepojedene večere.

Meni doručak ne treba.

Kako često pernato jato

tamo odleće.

I on mi je do bola nepotreban.

Ti si sva iz kontrasta.

Medaljini vratovi buldoga.

Kod šugavih džukela

nema dlake za kapu. Strašno bih

želeo biti

poluzaspali vodič pasa –

puštati presne suze

niz padine obraza.

Šalom ti, Rusijo!

Carice, razbojnici, trojke.

Kao kaput – naopačke

prevrni zarđale daljine.

Gledaj, udavili su štenad

na raskošnom smetlištu.

Nas suze ne guše.

I nas dvoje sutra neće biti.

 

 

***

 

Kao i svi sam živeo – u snu, u košmaru.

U bolju sudbinu nisam verovao.

U sivoj košulji na bazaru

ja nisam patikama trgovao,

i nisam u nekom božanskom licu,

nego u liku nakaza i prodavačica

našao povoda za muziku

svoju – za šuštanje stranica.

Ni slave, mili moji, ni pare,

ne htedoh iz vaših ruku, ni dug…

Savremenik sam svake fukare,

poslednjoj propalici brat i drug.

 

 

***

 

Vek je na izmaku. Uskoro će kalendar

Sići na nulu. Kô taksimetar da je.

Po sobi jurcati ne prestaješ

Kao da si mlad a ne star.

Stani. Hajde da otpraznujemo,

Da se opustimo lenjo,

Kroz blato i vazduh kao žrtve.

Sto ćemo postaviti. I pozvati sve mrtve.

Mnogo je duša odneo vek. Nek, jednostavno,

Budu stolice prazne. Sedi. Čemu jad na licu?

Sipaj vino i misli da su već odavno

Pali pod sto, ne dočekavši zdravicu.

 

 

7.novembar

 

Do bola je snežno i lomno

Ovo jutro, a srce tako pomno

Osluškuje, posvećeno svakom zvuku.

Belo prostranstvo kroz prozor gleda,

Ja dete bih da se dokopam do njega,

U bundici navučenoj na brzu ruku.

U plavom šalu kog moljci su načeli,

Duvam u balon šareni, veseli,

Gomila reči-parole ređa…

Gde li su sada pesme vaše, zvuci jasni,

I vi sami gde ste – pijani i prekrasni,

Što me na svoja dižete leđa.

 

 

***

 

Nosić, sa gogoljevskim licem,

Žana, ručice, Žana, nožice…

Na našem skveru lišćem

sve su već zasute stazice.

Lutam po njima, duh ukleti,

bez tebe meni kraj je sveta

tako ćemo, čekajući, osedeti,

Žana, Žanječka, Žaneta.

Govorim, gotovo kao Prust,

samo što to ne liči na prozu,

bez voljene i grm crni, pust,

može izazvati suze i nervozu.

Vadim, gledajući nekud pravo,

iz džepa paklicu duvana –

Žana, Žana, kako mi je žao,

kako mi je bolno, Žana, Žana.

 

 

***

 

Mi besmo poslednji pioniri.

Mi komsomolci postali nismo.

Napunili četrnaest –

Marame skinuli

I postali ništa: zvezde, pahuljice.

Iskrice što lete sa cigareta,

Laki poljubac na mrazu,

Ali ne i pesme one, što grmele su

Sa zvučnika, naročito prvog maja.

 

 

***

 

Potonulo sunce nad zavodima,

 i breza namah crnu boju uze.

Živeh tu, koristeći se pravima

na smrt, na jesen i na suze.

Ludnice, zatvori, zajednički stanovi,

hruščovke crvene, barake nemoguće,

teški slučajevi, događanja, klanovi,

ubistva, huliganstva, razne tuče.

Dobiju po rebrima armaturom

i, izašavši sa reanimacije,

do same smrti koračaju tmurno,

i piju votku u hladu akacije.

Kakavi su to ljudi, dragi moj bože!

Sede pred ulazima, mrgudni, tmasti.

Ništa pravilnije na svetu ne može

biti od njihovog shvatanja časti.

I bolno je na skveru, pred svima,

čuti iznenada dijalog opominjući:

„Sergu-kvrgu, sa drugovima,

ubili u Tuli, u strašnoj tuči.“

 

 

***

 

Osamdesete, brkate,

Repate i grlate.

Tramvaje jurimo besplatne.

Padaju pahulje neverovatne.

Šipak smo živeli među ljudima.

Tako ti je to, pa ipak, Vovka,

Pogledaj, kakvim je čudima

Ispisana moja vertrovka.

Na leđima Levi’s ušiveno,

West Island na rukavu prikačeno.

Petorubljovka sva iskidana,

Sergeju Žilinu konfiskovana.

13. godina. Stojim u ringu.

Uzbek blista pocrneo na pripeci.

Gubim meč, al’ ne beri brigu,

Ja ću pobediti u diskoteci.

U klubu ćemo se lepo družiti,

Gusar sam, vetropir od značaja.

Mene će na mostu srediti

Tri huligana iz drugog kraja.

Jutro će sâmo da mi se javi,

Budi me s glavom na šinama:

Po utorbi mi gaze trmavaji,

Tramvaji zvone na krivinama.

Jurimo tramvaje besplatne.

Padaju pahulje neverovatne.

 

 

                                    Preveo s ruskog Svetislav Travica

 

                                    Izbor sačinila Danijela Jovanović

                                   Iz zbirke: B. Rižij, Dok spavao sam svuda je padao sneg, Presing, Mladenovac, 2019.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *