Nazdravimo in!

Lat­est posts by Keko Pri­jatelj (see all)

     

     

    Epi­log

     

    Siko sti­no bila majko zemljo države

    Kameni­to šta izvireš iz mora uznemireno

    Šta dje­vi ne priskočih

    (obeščastiše je čas­ni­ci ovo­ga broda)

     

     

    Pjes­ma za slušanje

     

    Pje­san pasion­s­ki napisana i

    Drage vol­je posveće­na akteru

    Što hra­pavim glasom te

    Raspoložen­im stasom

    Ataki­ra prostor:

    O, vi sluša­jte, pub­liko, makar

    Pro­tuhu i hohštaplera

    Propalicu kad maznom vam riječju kvar­na srca grije

    Udes ili što?

    Vi slušate dok ja

    Reciti­ram

     

     

    Pijano momče

     

    O onin auti­ma auto­busi­ma tranvajima

    o cura­ma šta prolaze

    to sad nije bitno

    Lišće lagano se suši gledan ga kako pada

    Oblaci izm­jen­ju­ju se sa plav­ilon nebeskin

    pa prođe neka dobra ženska

    tip u jaguaru za njon zatrubi

    i pono­vo pon­avl­jan: to nije bitno

    Pa naz­drav­i­mo već ovin minutama!

    one su prošle u pro­ma­tran­ju prolaznosti

    a ure pri­je su prošle u osunčanon pejzažu

    Koja div­ota naz­drav­i­mo tomu!

    pro­ma­tra­juć tice na grana­ma koje moment kas­ni­je nisu na grana­ma otvara­juć inter­net i na nje­mu razne stran­ice i zatin pro­lazi cura razi­granih guz­i­ca pa ote­tu­ra crveni pijanac u tran­va­ju pro­lazin gradon po dana pro­lazeć pokraj grana pokraj tica u letu i izvan nje­ga for­ma se rast­vara i razli­ježe taloži se na pod ulazi u pore koje moje oko ne vidi i nestaje.

    Isko­ris­tio bih ovaj trenu­tak da poz­drav­im svo­ga mal­og bra­ta, majku koja je uvi­jek bila uz mene i oca koji me oprosti mladiću, ali ovo nije ni mjesto ni vrijeme.

    Kak­vo olakšan­je naz­drav­i­mo tomu!

     

    Naz­drav­i­mo drugovi

    vri­menu šta prolazi:

    a u nje­mu cure lipe i ladne

    mno­ga saz­nan­ja dobri sirevi

    naše ambi­ci­je gorde i skladne

    Naz­drav­i­mo in!

     

     

    Stan­je mirovanja

     

    Usnuh na livadi

    Pod sta­blom bijaše hlad i viđaše se Sunce

    Stan­je mirovanja

    Probudiše me žmar­ci, tj. svrabež

    Na nožn­im pal­ci­ma, bedri­ma, šaci

    Gle, to su mravi!

    Zakotrl­jah se niz travke

    Svrabeža nes­ta

    I eto me pod Suncem

    I eto me pod Suncem kadli leta komarac

    Oko moje noge

    Oko moga gležnja

    Ne bijaše niš­ta strašno, ne bijahu niti dva

    Ali Sunce ne da mira

    Pod zno­jem jedan ubod dvi­je pjesme svira

    Otkotrl­jah se

    Među debla, krošn­je i spas

    Nijanse zelene

    Koliko vas je, zavidim vam!

    Da li to ja tražim mahov­inu da na njoj usnem divan san?

    A u glavi svrab

    Krpelj jedan što o kosu zapne

    U luban­ji mojoj nam­jeri da odapne

    Zatrovana krv

    Tiš­taše mi grudi

    Stroval­ih se niz šiblje i beši­blje te šipražje

    Do bare

    Umočih glavu u baru

    A u njoj krokodil zinu

    A ja mu rečem: žderi ovog krpelja

    I da ti pra­vo kažem istinu

    U tebi sam našao prijatelja

    Žvače krokodil

    I žvače tako kro­ka dragi

    Škakalj me u srcu hvata

    Sve stru­je tijelom žmarci

    Svrabeža nes­ta

    Glave nes­ta

    A kako ću bezglav jadan li ti sam vrati­ti se kući?

    Od bare preko šume, livade i planine!

    Usnuh na livadi

    Pod sta­blom bijaše hlad i viđaše se Sunce

    Usnuh glavu da mi raste

     

     

    Kul­tur­na veliči­na, ja i tekst

     

    Sjeo sam na zahod

    Mali mrav je ispus­tio svoj teret

    Ne, nemoj!

    Pogledao je lije­vo, a zatim desno

    Kren­uo desno pa lijevo

    Vra­tio se po teret!

    Zatim s tere­tom opet desno

    Pa gore, lije­vo i dolje

    Zatim opet desno

    Gore, lije­vo i dolje

    I opet istok

    Sjev­er, zapad, jug.

    Ustao sam sa zaho­da i on sku­pa s teretom

    Vrati se svo­jem putu

     

     

     

    Vijest o smr­ti pred­vod­ni­ka pokreta

     

    Oj, vi što gle­date, što vam oči skaču

    Vi, s čoko­ladama na usnama

    Vi tamo, što ne znate osim za sutra

    Kad je prvo iskust­vo shvati­lo da nije zadnje

    I kad ste na ovom širokom polju

    Čuli jeku svo­jih prethodnika

    Upućenu onim tamo planinama

    S ovih istih pol­ja, vi s čoko­ladama na usnama

    S ovih širokih, zelenih polja

    Čujete li jeku

    U zdenac koji nas je tre­bao osv­ježi­ti bačen glas

    Kru­govi se šire, čarob­no su lijepi i isti

    Oj vi, ne vidite li

    Na plan­inu se ne pen­ju glave nego noge

    Najviše glave najžilav­i­je noge

    Ne nad­viku­jte se

    Kru­govi su u zden­cu krh­ki i nestalni

    Oj, vi tamo, što pristižete

    Čujete li jeku

    Čuva­jte jeku

    To je jedi­no naše

    Mi nemamo niš­ta drugo

     

     

     

     

    Doku­ment u vre­menu — XXVI. III. MMX.

     

    Dok u mraku tako sjed­im pal­im svjet­lo i zapisu­jem ovaj stih.

    Dok u mraku tako sjed­im pal­im svjet­lo i zapisu­jem ovaj stih.

    Eto, čitaoče

    Veseli se dokazu rabote moje mudre.