Neprobuđena lepotica

Tanja Milenković
Lat­est posts by Tan­ja Milenković (see all)

     

    (Mil­i­ca Vučković: Smrt­ni ishod atlet­skih povre­da, Booka : Beograd, 2021)

     

    Dru­gi roman Mil­ice Vučković nije niš­ta man­je uzbudljiv i napet od prvog. Štaviše, bor­ba sa opštepri­h­vaćen­im društven­im prob­lemi­ma je inten­zivni­ja. Moto romana su Andriće­vi citati iz priče „Zlostavl­jan­je”, u koji­ma pisac kao pot­punu ljud­sku nes­reću nazi­va nemogućnost žrtve da se odbrani od zlostavl­jan­ja, a mora da preuzme izgled kriv­ca. Jedan od razlo­ga tome može biti što u zakonu i shvatan­ju društ­va nije priz­na­to kao zlostavl­jan­je oblik nasil­ja koje trpi pro­tag­o­nistk­in­ja nje­gove priče – psi­hološko zlostavl­jan­je. Od vre­me­na u kojem je objavl­je­na Andriće­va pripovet­ka (1946), psi­hološko nasil­je je u Srbi­ji priz­na­to kao pod­vrs­ta zlostavl­jan­ja od strane Min­istarst­va unutrašn­jih poslo­va. Pro­tag­o­nistk­in­ja romana Smrt­ni ishod atlet­skih povre­da, Eva, trpi psi­hološko zlostavl­jan­je od strane part­nera sa nar­cisoid­nim pore­meća­jem ličnos­ti, pa će zato ovaj tekst pokušati da odgov­ori na pitan­je kako se u tek­stu motiviše Evin ostanak sa osobom koja je mal­tre­ti­ra, a zatim će se ponu­di­ti različi­ti nači­ni čitan­ja ovog romana i kao razlozi zaš­to je vredan čitanja.

    Roman Smrt­ni ishod atlet­skih povre­da može tem­ats­ki da se nadoveže na prethod­ni roman ove autorke – Bold­vin. Kao inverz­i­ja teme zlostavl­jan­ja i traume, u romanu Bold­vin Vučković se bavi trau­mom iz det­injst­va. Nađa, pro­tag­o­nistk­in­ja romana Bold­vin, pretr­pela je sek­su­al­no uzne­mi­ra­van­je, potom je imala pos­trau­mats­ki stres­ni sin­dro­mom. Stres se ispoljio psi­ho­so­matskim pore­meća­jem u vidu hroničnog bola u noga­ma, koji je „leči­la” alko­holom. U romanu Smrt­ni ishod atlet­skih povre­da, junakin­ja trpi zlostavl­jan­je u odrasloj dobi.

     Autor­ka ovih romana u jed­nom od svo­jih inter­vjua pojašn­ja­va kako tema romana nisu patološke veze ili rod­no nasil­je, već roman može da se čita na više nači­na. Jed­no od čitan­ja ovog romana može biti kao roman o roditeljstvu i pravil­nom priprema­ju dece za živ­ot: putem fab­ule se posred­no daje odgov­or na pitan­je šta se deša­va kad deca odras­tu nesprem­na za zlo i za ljude koji nisu dobronamerni.

     

    Karak­ter­i­zaci­ja junaka

     

    Jed­na od okos­ni­ca rad­nje romana je veza pro­tag­o­nistk­in­je Eve sa part­nerom Vik­torom, koji je nar­cisoid­na ličnost. Evina i Vik­tore­va veza je prikazana dosled­no kao veza žrtve i preda­to­ra. Nar­cisoid­na ličnost na početku poz­nanst­va oduševl­ja­va buduću žrtvu grandiozn­im činom. Vik­tor je Evu zaveo svo­jom elokvent­nošću, doduše poz­er­skom, i apolon­skim izgle­dom, kako Eva kaže. Preda­tor pre­poz­na­je „rupeˮ u karak­teru žrtve, koje „zapušavaˮ svo­jim razumevan­jem i podrškom (kod Eve je to žel­ja za pre­poz­na­van­jem njene lep­ote i pameti). Kas­ni­je u vezi, preda­tor pro­tiv žrtve koristi iste te nesig­urnos­ti, nakon čega počin­je psi­hološko, a nekad i fiz­ičko zlostavl­jan­je. Žrt­va se nada da će se „onaj stari” vrati­ti, što je spreča­va da nasil­ni­ka ostavi i da se spasi. Zato se ispostavl­ja da je i u ovom romanu razlog zaš­to žrt­va – Eva, ne napuš­ta svog preda­to­ra – Vik­to­ra, upra­vo nada, ali i njeno nepreuz­i­man­je odgov­ornos­ti za sebe. Eva svo­jom naivnošću i uspa­vanošću pred licem preda­to­ra pod­seća na princezu Auroru iz bajke „Uspa­vana lep­ot­i­ca“ braće Grim. Pre­ma inter­pretaci­ji dr Džor­dana Piter­sona, pro­fe­so­ra na Uni­verzite­tu u Toron­tu, upra­vo je uspa­vana lep­ot­i­ca arhetip naivne osobe koja čeka svog prin­ca, ili muževni deo sebe, da je probu­di i uči­ni sves­nom stvarnog živ­ota i nje­gov­ih opas­nos­ti. Kon­stant­nost stan­ja u kome Eva osta­je naiv­na, odnos­no, neprobuđe­na lep­ot­i­ca, ključ­na je odli­ka ovog romana.

    Važ­na odli­ka Evinog karak­tera je, kako kaže autor­ka, ele­men­tarno nepoz­na­van­je sebe. Jedan od znako­va da je oso­ba pretr­pela psi­hološko zlostavl­jan­je jeste upra­vo nepovezanost sa sobom i nesig­urnost u svo­je sposob­nos­ti. Lajt­mo­tiv ovog omana jeste kucan­je u pre­traži­vač poj­mo­va koje junakin­ja ne razume, što može da bude aluz­i­ja na čin­jenicu da se savre­meni čovek, tražeći pomoć, više ne okreće zajed­ni­ci i ljudi­ma, već tehnologi­ji da ga posave­tu­je. Ovaj pos­tu­pak se može tumači­ti kao man­i­festaci­ja Evinog nez­nan­ja i nesig­urnos­ti kome iz okružen­ja može da veru­je, odnos­no, man­i­festaci­ja njenog nepov­eren­ja u samu sebe. Kada upoz­na­je Vik­to­ra, pro­tag­o­nistk­in­ja sebe pore­di sa „rib­arovom ženomˮ, aludi­ra­jući na osobinu da joj niš­ta nije dovoljno, kao što ni rib­arovoj ženi iz istoimene bajke nije bilo. Zapra­vo, ona se, suprot­no svo­jim reči­ma, zado­vol­javala mrvi­ca­ma pažn­je koje joj Vik­tor udelju­je nakon svo­jih nasil­nih ispa­da. Kako je odgov­or na trau­mu nesig­urnost, moguće je da se Eva toliko prome­ni­la i posta­la u vezi zav­is­na od Vik­toreve pažn­je, koju ju je željno pri­h­vata­la, neza­v­is­no od toga koliko je mala količina.

     

    Stil­s­ka sred­st­va i lični pečat u romanu

     

    Kon­tradik­tornos­ti koje se javl­ja­ju kroz čitav roman i na koji­ma fab­u­la i poet­i­ka romana zapra­vo poči­va­ju javl­ja­ju se već u posveti, poseb­no kada se ona upore­di sa kra­jem romana. Pred sam kraj, kada pri­jatelji Evinog oca ugošću­ju Evu, oni iskazu­ju svo­je saosećan­je, jer su – čuli. Kako Eva kas­ni­je saz­na­je, oni zaista jesu čuli, ali ne za smrt njene majke (koja je takođe važ­na za fab­u­lu i kon­sti­tu­ci­ju Evinog lika), već za zlostavl­jan­je koje Eva trpi. Ali, nar­avno, niko nije ura­dio niš­ta povodom toga što je čuo, nego je ćutao. Zato se može reći da je autork­i­na posve­ta na početku romana – „za sve ostale koji ćuteˮ – upuće­na u dva prav­ca – i pos­ma­trači­ma i, pre sve­ga, žrt­va­ma nasilja.

    Začud­na poređen­ja, oneo­bičava­juće slike i motivi, znača­j­na su odli­ka proze ove autorke. Poređen­je Vik­torevog pravilnog držan­ja prs­ta dok puši cig­a­re­tu sa oki­dačem je čehovl­jevs­ki nagov­eš­taj da će Eva na neki način nastra­dati u toj vezi. Zatim, poređen­ja reči sa pikadom koje je zabi­la u zenice, miris ljubavi sa – crkotin­om, bol u stom­aku „kao da tre­ba da se izleg­neˮ, jesu živopisan pečat koji čine rečenicu ove autorke prepoznatljivom.

    Horor ele­men­ti dopri­nose osećan­ju jeze, ali i empati­ji sa pro­tag­o­nistk­in­jom. Trenu­ci u koji­ma se ispol­ja­va Vik­tore­va pore­mećenost, pop­ut sme­jan­ja na vest o smr­ti Evine majke i poređen­je Evinih gru­di sa grudi­ma svo­je majke, sve­doče o nedostatku empati­je i soci­jalne podob­nos­ti. Vik­torev zaključak da je bol­je što Eva nije trud­na, jer se brin­uo da dete nije nje­go­vo, bude u čitaocu strah od čove­ka koji može tako neš­to da kaže. Autor­ka spre­man­je za ses­trinu svad­bu pore­di sa spre­man­jem leša za sahranu „(…) one stvari na ofin­ger­i­ma, moju najlepšu haljinu i nje­govu najlepšu košulju, obuku na nas lomeći nam ruke ukrućene u rameni­ma, ne bi li nam navuk­li rukave.” (str. 106)

    Priv­i­le­go­v­ano mesto roman­i­ma Mil­ice Vučković zauz­i­ma određeni tip junakin­je – ćer­ka vojnog lica. Tumačeći pre­ma biograf­skim podaci­ma i iskaz­i­ma u članku lista Nedeljnik – „Ćerke vojnih lica”, Vučković povezu­je samostal­nost sa „bivan­jem ćerkom vojnog lica”. Naime, u romanu Bold­vin pro­tag­o­nistk­in­ja Nađa je ćer­ka vojnog lica, dok je u ovom romanu ovaj tip junakin­je iskazan posred­no, putem Vik­toreve majke. Za Vik­to­ra je majči­no porek­lo samo još jed­no oruđe emo­cionalne manip­u­lacije koju vrši nad Evom. Isto tako, sti­hovi koje autor­ka ovih romana piše u pes­mi Deca vojnih lica ima­ju averz­i­ju na pasulj – „Ćerke vojnih lica neretko bi imale star­i­je momke,/ Jer oca često nije bilo tu./ (…) Prob­lematične.” – pod­seća­ju na Vik­tore­vu majku, čiji otac nikad nije bio kod kuće, kao ni muž, koji ju je napus­tio. Veza između „bivan­ja ćerkom vojnog lica” i prob­lematičnog mom­ka i supru­ga, nar­avno, nije nuž­na. Poš­to se u izboru part­nera dete­ta ogle­da uza­jam­ni odnos roditel­ja, ispostavl­ja se da se zbog takve uzročno-posledične veze ovaj roman zaista može čitati i kao roman o roditeljstvu, kako ga autor­ka karakteriše.

    Još jedan motiv važan za pro­tag­o­nistk­in­ju i za roman jeste motiv Duna­va. Može se reći da ga autor­ka upotre­bl­ja­va kao sred­st­vo u opi­si­van­ju junakin­jinog psi­hološkog stan­ja i odnosa sa Vik­torom. Važnost Vik­to­ra za Evinu priču i tre­ti­ran­je kao izuzetnog se ogle­da u Evi­noj odlu­ci da će ga vodi­ti u kuću na Dunavu njene bake (str. 35). Eva se osećala odbačeno kada je saz­nala da se Vik­tor sti­di kuće na Dunavu (str. 42). Pred odlazak u Nemačku pon­avl­ja sebi „kao uspa­vanku” da Dunav izvire u Nemačkoj (str. 71). Dunav je sred­st­vo kojim Vik­tor manip­uliše onda kada skoči u reku kad Eva to ne može, jer je mračno. On skače da bi potražio Evin izgubljeni lančić, budući da zna koliko joj je lančić znača­jan, pa se može reći da manip­uliše i Dunavom i lančićem.

    Ipak, u vezi sa Dunavom se u romanu na neko­liko mes­ta dodat­no objašn­ja­va neš­to što bi čita­lac sam tre­bao da zaključi, pa se čini kao da autor­ka, iz nepov­eren­ja u svo­ju pub­liku i bojazni da nje­na misao neće biti pro­tu­mače­na na pravi način, sama objašn­ja­va poen­tu. Zato delu­je da je Evin zaključak kako Vik­tor nije mogao da pron­ađe lančić u mut­noj reci, već da ga je sam namer­no poki­dao i insceni­rao skakan­je, sasvim je suvišan, jer, ima­jući u vidu karak­ter­i­zaci­ju i psi­hol­o­gizaci­ju Vik­to­ra, nije teško logič­ki dođi do tog zaključ­ka (str. 53). Takođe, nije potreb­no dodat­no pojašn­jen­je da je junakin­ja sela na obalu reke, a ne Duna­va, zato što je pre tog mes­ta u tek­stu više puta rečeno koliko joj znači Dunav i šta pod tim hidron­i­mom junakin­ja zapra­vo podrazume­va: „namer­no ne kažem Dunav, jer Dunav je Dunav samo tamo gde je moj.” (str. 49)

    Pitan­ja koja se postavl­ja­ju u romanu Smrt­ni ishod atlet­skih povre­da, i roditeljst­vo i psi­hološko zlostavl­jan­je, znača­j­na su kao pod­strek za dal­je bavl­jen­je ovim temama. Čin­jenicu da svako može posta­ti žrt­va nasil­ja je moguće osvesti­ti suoča­van­jem sa tim prob­le­mom putem svakod­nevnog raz­gov­o­ra, raz­gov­orom sa stručn­jaci­ma, medi­jskim putem i drugim društveno aktivn­im način­i­ma. Moguće je pris­tupi­ti ovom prob­le­mu i uz pomoć književnih tek­sto­va, u čemu se Mil­i­ca Vučković, kako je u motou romana naz­načeno, oslan­ja na andrićevsku lin­i­ju pričan­ja o zlostavl­jan­ju. Tim putem se suoča­va i sa naj­važni­jim zadatkom jednog pis­ca – pričan­jem u ime onih koji to ne mogu. Osim nave­denih tema, roman je uspeo da prikaže vezu nar­cisoidne ličnos­ti i žrtve – što sve­doči o autorki­nom razumevan­ju teme, daru za detal­je i nijanse i tal­en­tu. Čitaoci­ma samo pre­osta­je da pokuša­ju i oni da razume­ju i da željno iščeku­ju novi roman, koji će ih zasig­urno, kao i prethod­ni, pod­seti­ti zaš­to vole lepu i tešku prozu Mil­ice Vučković, kakav je i sam život.

    One thought on “Neprobuđena lepotica

    Comments are closed.