Selena Ratković

O Goranu Korunoviću

.

.

Na krilima od korova

.

(Goran Korunović, Usta bez kapaka, Kontrast, Beograd, 2019)

.

…..Kako razgovarati sa ustima bez kapaka? Na koji način se odazvati neprekidnom glasu? Kojom svešću da razlučim da li trenutno čitam, mislim, govorim, pišem, osećam, razumem ili sanjam? Sva ta stanja, sve te radnje kaleidoskopski se prelamaju i kreću dok čitam zbirku poezije Usta bez kapaka Gorana Korunovića.

…..U prvom licu, iz usta iza usta, javlja mi se živopisni glas. Hipnotiše me prepričavajući mi svoje snove. Glasu ove zbirke se u snu javlja nepoznat neko i oduzima mu moć ekspresije. Nepotkupljiv je starim molitvama i u njih podmeće svoj korov. Jeza horora postaje sve plodnija u prvom odeljku ove zbirke koji baš i nosi naziv „Glas”. Izvor glasa je omega i Alef ove zbirke, Veliki zgrč i Veliki prasak.

…..Evociram osećaj paralize sna. Zatim se prisećam svoje reakcije na dnevnu vest o zločinu izvršenom prethodnog dana na ulici, kada je neko nožem iznenada napao i sa nekoliko uboda u grudi usmrtio slučajnog prolaznika. Sličan događaj se zaista desio početkom prethodne godine, u Beogradu, u blizini mog stana, a život je oduzet mladiću mojih godina. Glas koji mi se obraća je ubeđen da je taj članak bio početak njegovog beznadežnog osećanja. Iznova se suočavam sa egzistencijalnim paradoksom smrtnika koji čezne za smislom i večnošću. Začudila sam se kako mi Usta bez kapaka toliko blisko zvuče.

…..Možda je to zato što se osećam kao svedok jedinstvenog dinamičnog pogleda na svet. Kretanje tog pogleda je sugerisano, jer čak i kada nam predstavlja zastrašujuća stanja i afekte, glas ih gradira u oslobađajućem smeru:

…..Nakon što sam susreo njegov uporan pogled bez treptaja, dugačke oči napajane mojom slabošću i turobnim stanjem, nisam mogao da se setim bilo koje molitve koja bi mi pomogla da odškrinem usta. Umrtvila se i svest da sam u snu (…)

Preostajala je samo polumrtva nada da će posetilac naglo ustati sa klupe, sručiti mi nož pod srce i tako me izmestiti iz svog vidokruga, prenevši mi glavu na jastuk u nekom drugačijem vakuumu.

Možda bude i meke trave u podnožju i konačnog tla pod stopalima.

Možda bi samo trebalo da bolje oslušnem i zaboravim ko je preko puta, da izbrišem svoj vid i porinem sluh.

…..U sledećem segmentu zbirke pod nazivom „Bio sam šuma”, uviđam koliko je perspektiva lirskog glasa transpersonalna. Čitajući, doživljavam mistično iskustvo vraćanja svojim evolutivnim korenima: Do juče oprezan / U jutarnjem jelenu / Danas povijen u kožu / A rogove i mleko majke / Ne pamtim (…) I požar je zelen / Između trava / Čekaj na prvu opekotinu. Glas koji nas vodi ciklusom „Bio sam šuma” saoseća sa biljnim i životinjskim svetom, ali i bićima iz mitoloških predanja i animiranim likovima iz popularne kulture. Inkarnira se u kojote, leptirice-vampirice, anđele ubijenih morskih pasa, proganjaju ga groteskne troglave himere ubijene divljači, suša vegetacije, iskrivljena usta prokopanih brda.

…..Globalna perspektiva lirskog glasa mi je sve bliža, sve aktuelnija u danima kada se čovečanstvo zaključava zbog epidemije virusa, a zaboravlja da su gorele šume, koale i ljudi: Gde sećanju na ljude / Preostali ljudi nisu potrebni / Ili gde se bademi / Po epidemiji gomilaju (…) Ili gde fetusi nafte / Rastu u prve kapi // Doživećeš taj rasizam – / Neživo je uvek starije od živog / A prisebna biljka / Potrebnija od čoveka, / Bubnjevi rašireni krošnjama / Pre nego tišina pod čelima, / Nadrasla samosvesna topola, / Ne vrat savijen u kolenu („Rasizam”). Pojava zbirke sa ovakvom tematikom u ovom veku, svedoči o tome da još uvek nismo naučili ono što nam je Vasko Popa sugerisao, a Petar Džažić objasnio – da realističkog (a i realnog) konja sa četiri noge zaista ne treba braniti (a ni ubijati) četvoronožnom logikom.

…..Čitajući, svedočim glasu proširene ekološke svesti. Paradigme neopterećene isključivom politikom, rasom, religijom, nacijom, već one koja svojim pogledom obuhvata sve mogućnosti, ali ujedno i one koja ima moć da upravlja svojim fokusom i neprestano ga seli u raznovrsne mogućnosti postojanja i stanja svesti. Tako se delom svog duha seli u svest devojčice koja, mesečareći, secka povrće za salatu („Mesečeva večera”). Oživljava i figuru pantera koji govori i prenosi žitije figure panteističkog sveca: Škripa između odraza / I površine jezera / Njegov je neprekidni glas („Svetac”). Ulazi u svest oceubice i oslobađa traumu iz detinjstva kada ga je otac učio da pas obožava samo palicu i da iza svake boje postoji makar porezano crvena, da starci razumeju samo batinu i da im rado po temenima slamčice sadim („Novi tatica”).

…..Ono što najbolje odlikuje ovu svest, a najjasnije se uočava u poentiranju, odnosno na prividnom kraju ovih smislom neprekidnih pesama, jeste osećanje prirodne ravnoteže. Glas prirode javlja se kao inteligentniji i dugovečniji od egocentrične ljudske perspektive. Deluje animistički na momente, ali ulazeći u animističku svest, on nema moć da vrati i vreme i prostor tog sveta, već doživljava savremeni svet. Takođe, ni u moći saznanja ni u izrazu ne gubi širinu svoje polazne svesti. Topole i svinje imaju samosvest i dušu, ali i snajperi i bombe imaju oči i dišu. Svaka pesma kao da je jedan zaseban mikrosvet sa svojim fazama: rođenja iz očevog bubrega; poljubac-trajanja; destrukcije u požaru, eroziji, poplavi; zaključavanja u nepopustljivu tamu smrti i ponovnog rađanja u novoj iluziji, novom snu, novom ambijentu.

…..Ponovo otvaram ciklus „Imovine”, a tamo gojazni ljudi lepše gore. Razumevanje ove goruće poezije ograničeno je našim shvatanjem i našom simbolikom glagola goreti. Da li smo uspeli da mudro ukrotimo vatru? Gorimo li da preživimo ili palimo iz razonode? Mogu li deca da posluže za potpalu leta u dvorištu? Ali čak i da smo savršeni govnari, osetićemo ljubav u stihovima ovog ciklusa. Perspektiva lirskog glasa sužava svoj fokus na savremene i čitaocu bliske pojave i figure. Međutim, veština kojom se perspektiva sužava je jezički-iluzionistička. Hologramska simbolika jezika lirskog glasa me izaziva da se zapitam koje slojeve smisla je moguće uhvatiti, u kom trenutku, u kakvom raspoloženju, kao i kakav čitalac je sposoban za to.

…..Veliki je luksuz čitati poeziju. Još veći luksuz pisati o njoj. Isto tako, stvarati ovakvu poeziju je luksuzna potreba. No, kada pesnik tako piše da, kad čitam ne osećam napor, već osećam kao da šetam svojom pijacom, a leto je i Palilula pucketa, tad osećam prisustvo lakoće stiha inspirativnog pesnika. I kao da je lako opisati zavisnika od narkotika, videti ga kao jedinstveni i neprocenjivi izraz u beskraju svih mogućnosti izraza: U krvi već greješ zimske šupljine / I drobiš njuh i smetovi ti pristižu, / Kao dečak sitan hleb si odbrojavao / U mleku sa licem snega(…) / Sipa koja toči belo mastilo („Mladeži beonjača”). Pitam se odbija li neki čitalac Usta bez kapaka da ove imovine i njemu pripadaju, ili da je i on nečija imovina? Nečiji prijatelj, poznanik, ljubavnik, parazit, učiteljica-veštica?

…..Glas koji čitaoca hipnotiše kroz zbirku, u ciklusu „Povratak” se vraća sebi da se grleći produži: Unutra sam, na spratu višem / Od vatrogasnih merdevina (…) Ovde bih mogao da ostanem / Bez kraja i stepenica, / Ovde bih rebra / Da posadim u spore tačke, / Nag i usamljen od sveta („Tako nastaju aveti”). Kao da sada kada postaje avet, nema više šta da izgubi, pa je i krajnje vreme da prizna koliko je glupo i besmisleno živeo: Jer što si stariji, izvesnije je da ćeš umreti kao tele o šarena vrata („Duže od prerano završenog života”).

…..Prolaznost tela je njegov jedini prihvatljivi odgovor na bezumno pitanje. Glas se u ciklusu „Povratak” suočava sa starošću i bliskom smrću. Sećanjima i snovima se vraća u detinjstvo kraj Morave ili letovanje na Jadranu. Njegov planinski ranac danas kao osedeli buldog spava. Ranac se kroz sećanje i pesmu preobražava u seoski bunar iz detinjstva. Zatim slede stihovi po kojima je dat naziv ovoj zbirci poezije: Jedne noći sanjao je ulazim / U njegova usta bez kapaka / Niz okrugli zid puzim / U vodi da se otpijem, / Ujutru su samo izvukli / Zelenu životinjsku lokvu („Bunar na ramenu”). Korunović se nekom prividnom i čudnovatom lakoćom u ovoj pesmi poigrava perspektivama svesti i sna, uvodeći pažljivog čitaoca u mistično iskustvo sopstvenog procesa stvaranja. „Glory box” je možda najintimnija pesma, kako zbog posvete, tako i zbog uosećavanja u poziciju žene na način koji me podseća na iskustvo i simboliku portala iz filma „Biti Džon Malkovič.

…..Primećujem da Korunović svojoj poeziji unapred ne zadaje gotovo nikakve ograde, već da se one po prirodi misli i govora nameću same. Diskutabilna su mi velika slova kao neizbežno pravilo na počecima stihova. Podsećaju me na automatska podešavanja tastature u softverima pametnih telefona, bez kojih se veliki deo današnje komunikacije ne može zamisliti. Isto tako mi se čini da bi interpunkcija u ovoj zbirci trebalo da dočara čudnovatu logiku sna u kome se slova i znaci mute i menjaju, jer ne vidim jasniji razlog da se ona često upotrebljava bez uobičajenog smisla i pravila. Povremeno dvotačka ne služi ničemu, odsustvo tačke najčešće sugeriše otvorenost, a uvlačenje redova u prozno oblikovanim pesmama je nekad kao u puzlama, ali svako ovo pravilo ima i izuzetak. Moguće je da uzalud tražim nameru u slučajnosti, obrasce u haosu, ali to je zbog toga što kao čitalac očekujem uvek veći kvalitet, složenost i lepotu u formi jednako kao i u sadržini. Međutim, osećam da će forma buduće poezije sve više težiti neutralnosti, jer sadržina današnje poezije ima snagu da svojom implicitnom prirodom prevaziđe svaku formu.

…..Jednostavne reči razumljive i deci su najinspirativnije u ovoj knjizi (poput plastelina), a autor se njima koristi jer su istovremeno i najkomplikovanije zbog utvarne neuhvatljivosti jedinstvenog smisla. Najtamnija reč ove zbirke bi mogla biti reč – sporadično, jer je najmanje frekventna u svakodnevnom govoru. Autor i kada upotrebljava ovakve reči, to je gotovo uvek u službi zvučnih paralelizama (npr. sporadično podiže dlan i sporo se gladi po obrazu, ili možda ih uguramo u furgone). Lucidno i često se koristi raznolikim stilskim figurama koje takođe dočaravaju logiku sna npr. sposobna sam da tanko se oljuštim sa grozdova, ili od voljenih ću se meko povući škorpijom što izlazi iz jastuka, ili plava štenad suši se do boje krompira i sl. Pitam se da li sam usamljena u osećanju da ovakav tok asocijacija bogati govor i razigrava maštu?

…..Bespomoćno ući u kreativni košmar poezije, videti beskraj postojanja u prežitku svesti daleke prošlosti svoje vrste, boraveći u prostorima sna i jezive sadašnjosti; osetiti lepezu osećanja i ravnodušni spokoj, te se vratiti sebi i prirodnoj melanholiji svog stvaralačkog glasa. Tako bi se mogla sažeti putanja lirskog glasa.

…..Pesma „Hod po krilima” završava se pitanjem: Kako prohodati na stišanom tlu / Ako nema nikog / Niz čiji odraz krila / Mogu da se porinu / Otežale stope? Na ovo pitanje odgovara završni „Glas” kao i ukupno postojanje ove krajnje oneobične zbirke: Jedino će ga, istrajnije od duše, goreti želja da i na javi čuje sanjani, oslobođeni glas, podignut na krilima od korova, korova iskazanog ustima bez kapaka kao hologram za sve.

.

.

.

.

.

 


Selena Ratković

Rođena 1994. godine u Beogradu. Apsolvent na grupi za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta u Beogradu. Bavi se marketingom i prodajom knjiga. Posebno se interesuje za savremenu i buduću srpsku književnost. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja