Violeta Stojmenović

O Ljiljani Ćuk

.

.

Neki drugi mi

.

(Ljiljana D. Ćuk, Neki drugi, Partizanska knjiga, 2020)

.

.

Devet kratkih priča koje je Ljiljana D. Ćuk objedinila pod naslovom Neki drugi – jer tako jadni ili gadni, tako očajni ili nastrani, tako poniženi i zavisni ili tako arogantni i autoritativni egomanijaci, tako svedeni na puku telesnost ili na sliku tela, mogu biti samo „neki drugi” (ljudi? neljudi?) – efektno skiciraju različite vrste međuljudskih i društvenih odnosa zasnovanih na predimenzioniranoj volji za moć i potpunom kontrolom, licemerju, sebičnosti, fizičkom i verbalno-psihološkom nasilju, manipulaciji i iskorišćavanju tuđih slabosti i potreba, koliko i tuđih tela. Progovarajući iz nepodnošljive usamljenosti i različitih vidova snažnog očaja i mržnje, pa i sviftovskog gađenja, koje aktuelna društveno-psihološka okruženja proizvode, ove se priče grade oko krokija tzv. menadžera/menadžerki i bezvoljnih radnika (tzv. zaposlenih), neprilagođenih emigranata/emigrantkinja, sado-mazohista, poslušnih supruga, ljubavnica, ćerki i za njih tipičnih situacija i ambijenata.

Pripovedanje je u ovoj zbirci krajnje ekonomično – informacija bez redundancije; rečenice – kratke i odsečne ili grčevite, s ritmičkim ponavljanjima ključnih reči, prilagođene afektima odnosno psihološkom i emotivnom stanju likova-fokalizatora. Samo su dve priče u prvom licu, od kojih jedna ispovedna, a druga – u  kvazi-epistolarnoj, tj. formi obraćanja; u ostalim se glas pripovedač(ic)a takoreći izliva iz svesti i tela likova, uz povremene i gotovo neprimetne ironične odmake od tih i takvih junaka. Uz prožimanje naracije odnosno doživljenog i govora likova prepoznatljivim korporativnim/menadžerskim, motivacionim i sličnim instant-frazama i truizmima, novelističku usmerenost ka kraju i obrtu ili poenti koja, u većini priča, predstavlja šokantno ili apsurdno otkriće (Kortasar bi rekao: „nokaut”), zbirka Ljiljane D. Ćuk na upečatljiv način komunicira razne vidove apsurda u savremenom takmičarskom tehno-kapitalističkom svetu, kojim upravljaju aplikacije, opijati (uključujući u to i navodne lekove) i menadžerske vrednosti – uspeh, red, plan i kontrola.

Kao što Dante, uz Vergilijevu pomoć, čitaoce provodi kroz devet krugova pakla, da bi, ponekad saosećajno i s dubokim žaljenjem, a ponekad smatrajući zasluženom surovost i grotesknost dosuđenog oblika beskrajnog ispaštanja, prikazao konačne sudbine svih tipova ljudi i ljudima sličnih bića koja su svojim karakterom i postupcima utelovila neki od mnogobrojnih neiskupivih i neoprostivih grehova (tj. ono što se u datom društveno-političkom i ideološkom kontekstu smatralo nepopravljivim delom protiv osveštanih poredaka), tako nas i Ljiljana Ćuk provodi kroz devet malih ovozemaljskih paklova, fokusirajući čas mučitelje, čas mučene, ili prebacujući fokus s jednih na druge – nekoliko priča čitaoce uvodi samo u doživljaje i iskustva onih koji pate, u senzacije fizičke i(li) emocionalne iskorišćenosti; s druge strane, nekoliko priča vezano je za pogled na svet i glas onih koji/koje upravljaju životima, osećanjima i mislima drugih, nadziru ih i kontrolišu; prve tri priče sučeljavaju, s manje ili više zalaženja u dubinu subjektivnog doživljaja, perspektive izrabljivača/kontrolora i njihovih žrtvi.

Međutim, kao što je Beatriče – uzor milosti, čistote i duhovne, ne samo telesne lepote – sada zarobljena u obličju klona revoltiranog, agresivnog, samoživog i zajedljivog profila konstruisanog za virtuelnu kvazi-zajednicu („Mi, deca s boravišnom dozvolom”), tako je pervertiran i onaj Danteov vrhovni „nepokretni pokretač” – ljubav koja „giba sunce i sve zvijezde” (u prevodu Matea Marasa): likovi u pričama Ljiljane D. Ćuk utelovljuju i(li) trpe samo sado-mazohističke porive, bilo da je reč o odnosu između supružnika, ljubavnika istog ili različitih polova, poslodavcima i zaposlenima, na kraju i roditelju (tačnije, majci) i detetu. Najinteresantnija je, u tom smislu, već spomenuta futuristička priča „Mi, deca s boravišnom dozvolom”, u kojoj se motiv ekonomske emigracije, ovde povezane sa deprivilegovanošću i nesnalaženjem/nenalaženjem sebe u novoj sredini, koristi za tematizaciju samomučenja, nekakvog unutrašnjeg sadomazohizma kao posledice tehnološki i ideološki proizvedenog rascepa ličnosti – junakinja (pripovedačica) postaje žrtva tiranije sopstvenog a nepoznatog, nedokučivog imidža.

Frustriranim i traumatizovanim, bez obzira na to da li svoju frustraciju/traumu doživljavaju u vremenu priče ili u retrospekciji, u nekom sećanju na detinjstvo i ranu mladost, likovima Ljiljane D. Ćuk nisu, dakle, potrebni slikoviti insekti da ih podbadaju i ujedaju do krvi; oni su sami sebi „mušice i ose”, dok se, bez stvarnih ciljeva i ideala, kao i masa onih zaglavljenih u predvorju Danteovog Pakla, vrte u krug. A kružnicu tog kruga iscrtava svojevoljno ili bezvoljno prepuštanje kontrole nad vremenom i izborima nekom spoljašnjem ili samonametnutom autoritetu: u prvoj priči taj bezbednosni i nadzirući autoritet koji neprestano konstruiše i proverava ekonomiju i dnevni red života pojavljuje se u vidu mobilne aplikacije, a u poslednjoj – u obličju roditelja, tj. majke. Sem što se obe bave efektima i rezultatima, besmislom i eskapizmom dirigovanih i života bez prave privatnosti, obe priče imaju i naslove na engleskom (Life, Time Menagment), čime se dodatno ističu i njihova srodnost i efekat zarobljenosti u zatvorenom krugu i suštinska, idejna и tonalna povezanost svih priča zbirke kao epizoda jedne televizijske odnosno serijske antologije (poput Zone sumrka ili Crnog ogledala) ili numera jednog albuma.

To tek nagovešteno jedinstvo u raznolikosti prikazanih stanja i situacija i taj kumulativni efekat priča, doprinose upečatljivosti zbirke – menadžeri iz priča Ljiljane D. Ćuk možda bi rekli da se njima ostvaruje ekonomska dodata vrednost (Economic Value Added ili EVA). A EVA kao Eva, shvatili je kao zavodnicu ili zavedenu, donosi plod spoznaje razlike i stida i izgoni iz raja samodovoljnosti, nevinosti i neupitne vlasti nad svetom i rečju i delom.

.

.

.

.


Violeta Stojmenović

Rođena je 1980. Diplomirala je opštu književnost sa teorijom književnosti i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi u Narodnoj biblioteci Bor, kao bibliotekar i urednik časopisa Beležnica. Prevode i tekstove objavljivala je u periodici (Koraci, Sveske, Letopis Matice srpske, Filološke studije, Philologia itd.)

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja