O Ljiljani Ćuk

Lat­est posts by Vio­le­ta Sto­j­men­ović (see all)

    .

    .

    Neki dru­gi mi

    .

    (Ljil­jana D. Ćuk, Neki dru­gi, Par­ti­zan­s­ka knji­ga, 2020)

    .

    .

    Devet kratk­ih priča koje je Ljil­jana D. Ćuk obje­dini­la pod naslovom Neki dru­gi – jer tako jad­ni ili gad­ni, tako oča­jni ili nas­trani, tako poniženi i zav­is­ni ili tako aro­gant­ni i autori­ta­tivni ego­mani­jaci, tako sve­deni na puku telesnost ili na sliku tela, mogu biti samo „neki dru­gi” (lju­di? nelju­di?) – efek­t­no ski­ci­ra­ju različite vrste međuljud­skih i društvenih odnosa zas­no­vanih na pred­i­men­zioni­ra­noj volji za moć i pot­punom kon­trolom, lice­mer­ju, sebičnos­ti, fiz­ičkom i ver­bal­no-psi­hološkom nasilju, manip­u­laciji i isko­rišća­van­ju tuđih sla­bosti i potre­ba, koliko i tuđih tela. Pro­go­vara­jući iz nepod­nošljive usaml­jenos­ti i različi­tih vido­va snažnog oča­ja i mržn­je, pa i sviftovskog gađen­ja, koje aktuel­na društveno-psi­hološ­ka okružen­ja proizvode, ove se priče grade oko kroki­ja tzv. menadžera/menadžerki i bezvoljnih rad­ni­ka (tzv. zaposlenih), nepri­lagođenih emigranata/emigrantkinja, sado-mazo­hista, poslušnih supru­ga, ljubavni­ca, ćer­ki i za njih tip­ičnih situaci­ja i ambijenata.

    Pripovedan­je je u ovoj zbir­ci kra­jn­je ekonomično – infor­ma­ci­ja bez redun­dan­ci­je; rečenice – kratke i odsečne ili grče­vite, s rit­mičkim pon­avl­jan­ji­ma ključnih reči, pri­lagođene afek­ti­ma odnos­no psi­hološkom i emo­tivnom stan­ju liko­va-fokaliza­to­ra. Samo su dve priče u prvom licu, od kojih jed­na ispoved­na, a dru­ga – u  kvazi-epis­to­larnoj, tj. for­mi obraćan­ja; u ostal­im se glas pripovedač(ic)a tako­reći izli­va iz svesti i tela liko­va, uz povremene i goto­vo neprimetne ironične odmake od tih i takvih juna­ka. Uz proži­man­je naraci­je odnos­no doživl­jenog i gov­o­ra liko­va pre­poz­natljivim korporativnim/menadžerskim, moti­va­cionim i sličn­im instant-fraza­ma i tru­izmi­ma, nov­el­is­tičku usmerenost ka kra­ju i obr­tu ili poen­ti koja, u veći­ni priča, pred­stavl­ja šokant­no ili apsurd­no otkriće (Kor­tasar bi rekao: „nokaut”), zbir­ka Ljil­jane D. Ćuk na upečatljiv način komu­ni­ci­ra razne vidove apsur­da u savre­menom tak­mičarskom tehno-kap­i­tal­is­tičkom sve­tu, kojim upravl­ja­ju aplikaci­je, opi­jati (uključu­jući u to i navodne lekove) i menadžerske vred­nos­ti – uspeh, red, plan i kontrola.

    Kao što Dante, uz Vergili­je­vu pomoć, čitaoce provo­di kroz devet kru­go­va pak­la, da bi, ponekad saoseća­jno i s dubokim žal­jen­jem, a ponekad sma­tra­jući zasluženom surovost i grotes­knost dosuđenog obli­ka beskra­jnog ispaš­tan­ja, prikazao kon­ačne sud­bine svih tipo­va lju­di i ljudi­ma sličnih bića koja su svo­jim karak­terom i pos­tupci­ma utelovi­la neki od mno­go­b­ro­jnih neiskupivih i neo­pros­tivih gre­ho­va (tj. ono što se u datom društveno-poli­tičkom i ide­ološkom kon­tek­stu sma­tralo nepopravljivim delom pro­tiv osveš­tanih poreda­ka), tako nas i Ljil­jana Ćuk provo­di kroz devet mal­ih ovoze­maljskih paklo­va, fokusir­a­jući čas mučitel­je, čas mučene, ili pre­bacu­jući fokus s jed­nih na druge – neko­liko priča čitaoce uvo­di samo u doživl­ja­je i iskust­va onih koji pate, u sen­zaci­je fiz­ičke i(li) emo­cionalne isko­rišćenos­ti; s druge strane, neko­liko priča vezano je za pogled na svet i glas onih koji/koje upravl­ja­ju živ­o­ti­ma, osećan­ji­ma i mis­li­ma drugih, nadziru ih i kon­trolišu; prve tri priče sučel­java­ju, s man­je ili više zalažen­ja u dubinu sub­jek­tivnog doživl­ja­ja, per­spek­tive izrabljivača/kontrolora i nji­hovih žrtvi.

    Među­tim, kao što je Beat­riče – uzor milosti, čis­tote i duhovne, ne samo telesne lep­ote – sada zaroblje­na u obličju klona revolti­ra­nog, agre­sivnog, samoživog i zajedljivog pro­fi­la kon­stru­isanog za virtuel­nu kvazi-zajed­nicu („Mi, deca s borav­išnom dozvolom”), tako je per­ver­ti­ran i onaj Dan­teov vrhovni „nepokret­ni pokre­tač” – ljubav koja „giba sunce i sve zvi­jezde” (u pre­vo­du Matea Marasa): likovi u priča­ma Ljil­jane D. Ćuk utelovlju­ju i(li) trpe samo sado-mazo­his­tičke porive, bilo da je reč o odno­su između supružni­ka, ljubavni­ka istog ili različi­tih polo­va, poslo­davci­ma i zaposlen­i­ma, na kra­ju i roditelju (tačni­je, maj­ci) i dete­tu. Najin­tere­sant­ni­ja je, u tom smis­lu, već spomenu­ta futur­is­tič­ka priča „Mi, deca s borav­išnom dozvolom”, u kojoj se motiv ekonomske emi­graci­je, ovde povezane sa depriv­i­le­go­v­anošću i nesnalaženjem/nenalaženjem sebe u novoj sre­di­ni, koristi za tem­ati­zaci­ju samo­mučen­ja, nekakvog unutrašn­jeg sado­ma­zo­hiz­ma kao posledice tehnološ­ki i ide­ološ­ki proizve­denog ras­cepa ličnos­ti – junakin­ja (pripovedači­ca) posta­je žrt­va tirani­je sop­stvenog a nepoz­natog, nedokučivog imidža.

    Frus­tri­ran­im i trau­ma­ti­zo­van­im, bez obzi­ra na to da li svo­ju frustraciju/traumu doživl­java­ju u vre­menu priče ili u ret­ro­spekci­ji, u nekom sećan­ju na det­injst­vo i ranu mla­dost, likovi­ma Ljil­jane D. Ćuk nisu, dak­le, potreb­ni slikovi­ti insek­ti da ih pod­bada­ju i ujeda­ju do krvi; oni su sami sebi „mušice i ose”, dok se, bez stvarnih cil­je­va i ide­ala, kao i masa onih zaglavl­jenih u pred­vor­ju Dan­teovog Pak­la, vrte u krug. A kružnicu tog kru­ga iscr­ta­va svo­jevoljno ili bezvoljno pre­puš­tan­je kon­t­role nad vre­menom i izbori­ma nekom spol­jašn­jem ili samon­amet­nu­tom autorite­tu: u prvoj priči taj bezbed­nos­ni i nadzirući autoritet koji neprestano kon­stru­iše i prover­a­va ekonomi­ju i dnevni red živ­ota pojavlju­je se u vidu mobilne aplikaci­je, a u posled­njoj – u obličju roditel­ja, tj. majke. Sem što se obe bave efek­ti­ma i rezul­ta­ti­ma, besmis­lom i eskapiz­mom dirigo­v­anih i živ­ota bez prave pri­vat­nos­ti, obe priče ima­ju i naslove na engleskom (Life, Time Menag­ment), čime se dodat­no ističu i nji­ho­va srod­nost i efekat zarobljenos­ti u zatvorenom krugu i suštin­s­ka, ide­j­na и tonal­na povezanost svih priča zbirke kao epi­zo­da jedne tele­viz­ijske odnos­no ser­i­jske antologi­je (pop­ut Zone sum­r­ka ili Crnog ogledala) ili numera jednog albuma.

    To tek nagov­ešteno jedin­st­vo u razno­likosti prikazanih stan­ja i situaci­ja i taj kumu­la­tivni efekat priča, dopri­nose upečatljivosti zbirke – menadžeri iz priča Ljil­jane D. Ćuk mož­da bi rek­li da se nji­ma ost­varu­je ekonom­s­ka doda­ta vred­nost (Eco­nom­ic Val­ue Added ili EVA). A EVA kao Eva, shvatili je kao zavod­nicu ili zave­de­nu, donosi plod spoz­na­je raz­like i sti­da i izgo­ni iz raja samod­o­voljnos­ti, nevi­nos­ti i neupitne vlasti nad sve­tom i rečju i delom.

    .

    .

    .

    .