Smrt, zvezda i poezija

Boris Rižij
Lat­est posts by Boris Rižij (see all)

     

     

    ***

     

    Živ­ot je bit poez­i­je, smrt se u prozu broji.

    Nap­o­la ožalošće­na ban­da kraj odra stoji.

    Pola obla­ka visi nad glava­ma. U grob telo

    spuš­ta­ju – ble­sak – i obnovl­jeno je čelo

    koje su mu u ofisu raz­bili armaturom.

    Sto­jim, uzne­miren jam­bom i cezurom.

     

     

    ***

     

    Anđelu se lice ozarilo

    Kad je maleni pla­men zapalio,

    Lam­pu jačine deset vati –

    I poželeo natrag da se vrati.

    Spava­ju inžen­jeri i bankari siti.

    Čak i pajkani znani –

    Zar je umes­no dečake loviti

    U takvoj tami?

    Zar sva­ki crtež pra­va nema

    Da ga osvetli svet­lost sama?

    Samo ubi­ca svoj nož sprema!

    Samo pes­nik ne spava:

    Reči provlači kroz gusti vrt.

    Noć, kao ljubav sija.

    Tri su čin­io­ca živ­ota: smrt,

    Zvez­da i poezija.

     

     

    ***

     

    Rusi­jo, šalom!

    Rođe­na, pas­ja, Rusijo!

    Lju­bio bih – možda,

    pisao, kako i val­ja, krvlju.

    Ja stvarno nisam fin,

    ja sam, pros­to, bespomoćan.

    Voleti te treba

    Ogrom­nom, živ­ot­nom ljubavlju.

    Ja sam te otvo­rio, kao

    kuti­ju konz­erve i usne sam posekao.

    Zvede kao ribe,

    pli­va­ju u bari­ci – lovi ih rukama.

    I pli­vala su sazvežđa.

    Ali, ti si samo odraz;

    lju­di, psi, pesnici

    i braća sa neprijateljima.

    Kako često sne­govi odnose,

    klizeći u beskonačnost,

    tebe, pop­ut čaršava

    sinoć nepo­je­dene večere.

    Meni doručak ne treba.

    Kako često per­na­to jato

    tamo odleće.

    I on mi je do bola nepotreban.

    Ti si sva iz kontrasta.

    Medalji­ni vra­tovi buldoga.

    Kod šugav­ih džukela

    nema dlake za kapu. Strašno bih

    želeo biti

    poluzas­pali vodič pasa –

    puš­tati presne suze

    niz padine obraza.

    Šalom ti, Rusijo!

    Carice, razbo­jni­ci, trojke.

    Kao kaput – naopačke

    pre­vrni zarđale daljine.

    Gledaj, udavili su štenad

    na raskošnom smetlištu.

    Nas suze ne guše.

    I nas dvo­je sutra neće biti.

     

     

    ***

     

    Kao i svi sam živeo – u snu, u košmaru.

    U bolju sud­binu nisam verovao.

    U sivoj košulji na bazaru

    ja nisam patika­ma trgovao,

    i nisam u nekom božan­skom licu,

    nego u liku nakaza i prodavačica

    našao povo­da za muziku

    svo­ju – za šuš­tan­je stranica.

    Ni slave, mili moji, ni pare,

    ne hte­doh iz vaših ruku, ni dug…

    Savre­menik sam svake fukare,

    posled­njoj propali­ci brat i drug.

     

     

    ***

     

    Vek je na izmaku. Usko­ro će kalendar

    Sići na nulu. Kô tak­simetar da je.

    Po sobi jur­cati ne prestaješ

    Kao da si mlad a ne star.

    Stani. Hajde da otpraznujemo,

    Da se opus­ti­mo lenjo,

    Kroz bla­to i vaz­duh kao žrtve.

    Sto ćemo postavi­ti. I poz­vati sve mrtve.

    Mno­go je duša odneo vek. Nek, jednostavno,

    Budu sto­lice prazne. Sedi. Čemu jad na licu?

    Sipaj vino i mis­li da su već odavno

    Pali pod sto, ne dočekavši zdravicu.

     

     

    7.novembar

     

    Do bola je snežno i lomno

    Ovo jutro, a srce tako pomno

    Oslušku­je, posvećeno svakom zvuku.

    Belo pros­transt­vo kroz pro­zor gleda,

    Ja dete bih da se dokopam do njega,

    U bundi­ci navučenoj na brzu ruku.

    U plavom šalu kog molj­ci su načeli,

    Duvam u balon šareni, veseli,

    Gomi­la reči-parole ređa…

    Gde li su sada pesme vaše, zvu­ci jasni,

    I vi sami gde ste – pijani i prekrasni,

    Što me na svo­ja dižete leđa.

     

     

    ***

     

    Nosić, sa gogol­jevskim licem,

    Žana, ručice, Žana, nožice…

    Na našem skveru lišćem

    sve su već zasute stazice.

    Lutam po nji­ma, duh ukleti,

    bez tebe meni kraj je sveta

    tako ćemo, čeka­jući, osedeti,

    Žana, Žan­ječ­ka, Žaneta.

    Gov­orim, goto­vo kao Prust,

    samo što to ne liči na prozu,

    bez vol­jene i grm crni, pust,

    može iza­z­vati suze i nervozu.

    Vadim, gleda­jući nekud pravo,

    iz džepa pak­licu duvana –

    Žana, Žana, kako mi je žao,

    kako mi je bol­no, Žana, Žana.

     

     

    ***

     

    Mi besmo posled­nji pioniri.

    Mi kom­so­mol­ci postali nismo.

    Napunili četr­naest –

    Marame skin­uli

    I postali niš­ta: zvezde, pahuljice.

    Iskrice što lete sa cigareta,

    Laki poljubac na mrazu,

    Ali ne i pesme one, što grmele su

    Sa zvučni­ka, naroči­to prvog maja.

     

     

    ***

     

    Potonu­lo sunce nad zavodima,

     i breza namah crnu boju uze.

    Živeh tu, koris­teći se pravima

    na smrt, na jesen i na suze.

    Lud­nice, zatvori, zajed­nič­ki stanovi,

    hruščovke crvene, barake nemoguće,

    teš­ki sluča­je­vi, događan­ja, klanovi,

    ubist­va, huli­ganst­va, razne tuče.

    Dobi­ju po rebri­ma armaturom

    i, iza­šavši sa reanimacije,

    do same smr­ti korača­ju tmurno,

    i piju votku u hladu akacije.

    Kakavi su to lju­di, dra­gi moj bože!

    Sede pred ulaz­i­ma, mrgud­ni, tmasti.

    Niš­ta pravil­ni­je na sve­tu ne može

    biti od nji­hovog shvatan­ja časti.

    I bol­no je na skveru, pred svima,

    čuti izne­na­da dija­log opominjući:

    „Ser­gu-kvr­gu, sa drugovima,

    ubili u Tuli, u strašnoj tuči.“

     

     

    ***

     

    Osamde­sete, brkate,

    Repate i grlate.

    Tram­va­je juri­mo besplatne.

    Pada­ju pahul­je neverovatne.

    Šipak smo živeli među ljudima.

    Tako ti je to, pa ipak, Vovka,

    Pogledaj, kakvim je čudima

    Ispisana moja vertrovka.

    Na leđi­ma Levi’s ušiveno,

    West Island na rukavu prikačeno.

    Petorubljov­ka sva iskidana,

    Serge­ju Žil­inu konfiskovana.

    13. god­i­na. Sto­jim u ringu.

    Uzbek blista pocr­neo na pripeci.

    Gubim meč, al’ ne beri brigu,

    Ja ću pobe­di­ti u diskoteci.

    U klubu ćemo se lepo družiti,

    Gusar sam, vetropir od značaja.

    Mene će na mostu srediti

    Tri huli­gana iz dru­gog kraja.

    Jutro će sâmo da mi se javi,

    Budi me s glavom na šinama:

    Po utor­bi mi gaze trmavaji,

    Tram­va­ji zvone na krivinama.

    Juri­mo tram­va­je besplatne.

    Pada­ju pahul­je neverovatne.

     

     

                                        Pre­veo s ruskog Svetislav Travica

     

                                        Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

                                       Iz zbirke: B. Rižij, Dok spavao sam svu­da je padao sneg, Presing, Mlade­n­o­vac, 2019.