Soba 115

Ivan Tulić
Lat­est posts by Ivan Tulić (see all)

    .

    .

    .

    Bez pomoći

    .

    Kada se cement na noga­ma osušio
    Više mi nije bilo bit­no što mi je kanap jeo kosti ruke.
    Tu na dnu
    nema mi pomoći
    do pro­fe­sion­al­nih roni­la­ca žandarmerije.

    Gledam ovog čove­ka do sebe.
    Već dva dana na vestima
    oglašava­ju nje­gov nestanak.

    Ona spa­va
    Obduk­ci­ja će pokaza­ti od čega.

    .

    Soba 115

    .

    Veći deo dana ležim na stomaku
    a onda poludim
    ispušim pola pak­le cigareta
    i smešim se stablima
    koja kri­ju ptice i elek­trične vodove.
    Preko puta mog kreveta
    leži čovek sa rezom preko celih grudi.
    Za vreme posete rekao je ženi
    da ga mrzi da umre.
    Samo bi spavao i čitao novine.
    Nakon pet min­u­ta je dobio groznicu i povratio.
    Tiho sam se uklo­nio iz sobe
    u prat­nji upal­jača i nje­gove dnevne štampe
    dok su mu ubriz­gavali injek­ci­je u nadi da im neće umreti pred očima.
    Kada sam se vratio
    ležao je priključen na ekg.
    Pos­ma­trao je pljusak tihim
    stak­len­im očima
    dok je jed­na od najz­god­ni­jih ses­tara na odeljenju
    zapi­si­vala vreme napada
    a napolju gro­movi par­ali nebo
    i blješ­tali na njenom dugom
    nebran­jenom vratu.

    .

    .

    Bez klasične muzike u pozadini

    .

    Cedi­la je pomorandžu čita­vo popodne
    te mrtve srede.
    Ležao sam na podu i pos­ma­trao kako
    drži nož
    i kas­ni na posao.
    Pevuši­la je tiho a oštri­ca nas­tavl­jala njenu zamisao
    o smr­ti šefa, muža, ljubavni­ka i komšiluka.

    Bilo je divno gle­dati je smirenu posle toliko vremena.

    .

    .

    Vraćan­je papiru i olovkama

    .

    Ima pre­više stvari koje nisam rekao
    ili sti­gao da zapišem.
    Otu­da mali notes.

    Trčim bez ideje.
    Ogr­nut svakodnevnicom.
    Sed­im i pušim.

    Loš sam,
    čak i za poeziju.

    .

    .

    .

    .

    .