Petar Živojinović

U poseti

.

.

.

novi kraj

.
napolju miriše na meso i drveće
ali onako – jedva
čuju se glasovi dece i muzika
i to traje već nekoliko dana
rođendan je u blizini
ljudi dolaze i odlaze
muče muku sa parkingom.
jesen i neprekidni rođendan
doselili smo se ovde skoro
bilo je mučno i bila je kiša
onda je bilo sunca i video sam
cigane i jednog bogalja i jednog prosjaka
svi razbacani po ulici, uglavnom sede
uglavnom nezainteresovani
stan je izgoreo u blizini
i rts je pravio reportažu o tome
što je sve učinilo još mučnijim
a rođendan je trajao
dolazim u iskušenje da pogledam reportažu
jer me zanima da li su se čuju glasovi dece i muzika
i da li je neko umro
u nekom trenutku, poprilično pijan
počinjem da pevam pesme sa tog rođendana
raduje me buka te dece
a retko me šta raduje
umoran sam
video sam crkvu u blizini
možda odem ovih dana

.

.

13. septembar

.
grobovi su razbacani
hodam ispred oca
jer želim da mu pokažem da znam gde je dedin grob
nebo je crveno i noć samo što nije
hodam, ipak sa oprezom
tako da mogu da promenim pravac ako se ispostavi
da sam zaboravio mesto
stižemo do groba i
zemlja je nalegla na jednom mestu
što znači da je kovčeg pukao
i šljunak je izgubio belu
a drvo ispred groba
je trulo
ja ću morati da izvadim drvo
da se napravi mesta za grob mog oca
za moj grob
moraću da organizujem sve to
ne znam kako se vadi drveće iz zemlje
koliko je ljudi potrebno, koji alat
još sam dečak. veseo
stojim na dedinom grobu
i ne osećam se kako bi trebalo
ali učim

.

.

pesma koja počinje od polovine jedne druge pesme koja nema ime, jer nije napisana

.
nastavio sam dalje da hodam i sedeo sam u parku i gledao u svoje noge i travu i sunce.
sada je veče i prodavnica pogrebne opreme raste i širi boje venaca
žuta crvena plava ljubičasta žuta zelena
proleće miriše baš kao što sam se nadao da će mirisati
a čekao sam ga dugo i sada je došlo
sa bojama koje rastu u mraku. brzo rastu, snažno i rastu ka meni
a ja sam baš onakav kakav bih želeo da budem kada te upoznam
i hoću da ostanem takav
trčaću i pevaću i pisaću i piću i ješću jer treba mnogo snage da se ovaj san održi
češljaću se
da ostanem takav za tebe.

.

.
jun

.

mnogo nade sam uložio u to
da ću se skloniti negde
kada dođe jun
da će to biti mesto pored reke
i da ću ustajati rano
i šetati
a to se nije desilo.
u stvari još uvek nije jun
ali mislim da se to neće desiti
nikada nisam istrajao u nečemu
možda nekoliko puta
mnogo lažem
i imam veliku potrebu
da se sklonim odavde
čim se ukaže prilika za to.

.

.

akumulacija

.
porazi se akumuliraju
i to je ono što nas na kraju uništi
to je jedna od glavnih ideja knjige koju sam pročitao
knjige koju je upropastio njen sopstveni kraj
to je, ipak, knjiga koju ću čitati ponovo.
sećam se tebe sa tom knjigom na kolenima
bila je zima i samo što nisi umro
u kući smo se znojili
nikada nismo znali da naložimo kako treba
u sobama je bilo previše vruće
u hodnicima je bilo suviše hladno.
ti, sa knjigom na kolenima
i znojem na čelu
ostavljaš knjigu i razgovaraš sa mnom
to je jedna od stvari koje moram
da sačuvam
mislim da sam tada znao da ćeš umreti.

.

.

u poseti

.

sklonio se u babinu i dedinu kuću
i tu je napravio sto, veliki i beo
doneo knjige i laptop
nacrtao devojku i sebe
upotrebio je jake boje i oštre linije
njegova ruka je crna i prolazi kroz nju
ali se ona ona u isto vreme na tu ruku naslanja
uprkos tome ili baš zbog toga
njene grudi su okrugle i iz bradavica ide krv
on ima četvrtastu sisu. jednu. drugu ne vidim
pijemo kafu i otvaramo prozor
prizor koji podseća na male, podmukle i lepe
američke gradove. posebno je lep krajem avgusta
i posebno sa njegovog prozora
kuća je na brdu i tu je tišina
grad kao tvin piks
samo što je u tvin piksu uvek jesen
a ovde uvek samo što nije jesen
i u tom iščekivanju je strah i
miris opalog voća što ulazi kroz prozor
babine i dedine kuće.

.

.

bolnica

.
na zadnjem sedištu automobila
gledao sam u sunce i livade i kuće i šume
i video sam nekoliko bicikli
i nekoliko automobila u prolazu
gledao sam pažljivo
i bio sam miran i bez snage
prepušten
slušao sam nila janga
u bolnici su sva lica bila izmučena
jedna ciganka u čekaonici je silno
htela da izađe da ispuši cigaretu
pa smo otišli zajedno
i na jakom suncu se znojili
čekanje mi nije smetalo
moj život mi nije smetao
sunce nije smetalo
smrad bolnice nije smetao
ništa mi nije smetalo
napokon
bilo je mirno.

.

.

.

.

.


Petar Živojinović

Rođen 16.09.1998. godine u Gornjem Milanovcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Ljigu. Trenutno je na završnoj godini studija andragogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pesme su mu objavljivane na portalima Strane, Oblakoder, Black sheep, kao i u zborniku poezije Šraf (broj 1. 2020).

Sva prava zadržana © 2015 - 2021 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja