Stevan Bradić (1982, Novi Sad) osnovne studije završio je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Diplome mastera stekao u na univerzitetima u Novom Sadu (komparativna književnost) i Stokholmu (engleska književnost). Doktorirao je na Odseku za komparativnu književnost u Novom Sadu.
Piše poeziju, eseje, prikaze i kritiku, prevodi sa engleskog. Poezija mu je prevođena na engleski, nemački i mađarski jezik. Dobitnik je Nagrade “Vasko Popa” (2022) i Knjige godine DKV (2022) za zbirku pesama Jastog.
Priredio je i preveo temate posvećene A. Rembou i T. S. Eliotu (Polja), Žaku Ransijeru (LMS) i savremenoj američkoj poeziji (Rizom). Boravio je na rezidencijalnim boravcima na Elibi (Italija) i u Pečuju (Mađarska). Kao gostujući predavač držao je seminare na univerzitetima u Čikagu, Stokholmu, Nikoziji, Alikanteu, Bambergu i Su Folsu. Bio je stipendista fondacije Fulbrajt, Akademie Schloss Solitude i Švedskog insistuta.
Zaposlen je kao vanredni profesor na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Glavni je urednik časopisa i portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, video platforme Mračna komora i manifestacije Književna mašina. Član je Američke asocijacije za komparativnu književnost (ACLA), Švedske asocijacije za američke studije (SAAS) i Društva književnika Vojvodine.
Vaše ime?
Zovem se Stevan, po dedi po očevoj strani. Dedu nikada nisam upoznao budući da je stradao u nesrećnim okolnostima 1945. godine, ali o njemu znam nekoliko priča koje mi je otac preneo u detinjstvu. Tako, na primer, znam da je nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske 1941. došao kući pod punom vojnom opremom, odbijajući da je preda nazad. Potom, znam da je dva puda bio interniran u radnim logorima u Nemačkoj kao i da je dva puta iz njih bežao i vraćao se Srem.
Prva reč koju ste izgovorili?
Neobično je da nisam izgovorio samo jednu reč već odjednom čitavu rečenicu, i to ubrzo nakon što sam se rodio, dok me je majka previjala na stolu dnevne sobe. Taman se okrenula i posegnula za puderom, a ja sam se uspravio i širom otvorenih očiju izgovorio: “Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi.” I mati i otac su bili zapanjeni, pogotovo zato što sami nisu bili politički nastrojeni, niti se u kući puno razgovaralo o politici. Ova zaista iznenađjuća pojava mog ranog govora može se pripisati i činjenici da je u tadašnje vreme postojalo nešto što se zvalo „kulturno-obrazovni program“, a koji se danas teško može i opisati novijim generacijama, budući da je vremenski i sadržajno bio potpuno suprotan svemu onome što danas postoji, donoseći različite informacije o svetu, prirodi i čoveku, na smiren i promišljen način, primeren i deci i odraslima. Ovakvi sadržaji danas deluju kao neki san koji smo kolektivno sanjali, jer se nikako nije mogao desiti u stvarnosti koju živimo, jer to u stvarnosti i nije moguće, jer bi za tako nešto bilo potrebno da se ceo svet preuredi na način koji nam je danas jednako udaljen koliko i iskopine Troje.
Vaše prve igračke?
Mogu da ih podelim u dve grupe: originale i pirateriju. Od originalnih igračaka imao sam jednu figuricu GI-Joe i jednog odličnog Transformersa, kojim mi se čini kvalitetnijim od bilo čega što klnici danas mogu da nabave. Ovi originali mogli su da se kupe samo u jednoj prodavnici u Novom Sadu, na Spensu, preko puta zatvorenog bazena, i ja i moji drugovi smo uvek gledali u izlog kada samo se vraćali sa treninga plivanja, šta je novo stiglo i pikirali šta bi nam bilo idealno da dobijemo. Naravno ove su igračke bile preskupe, tako da smo ih nadomeštali piraterijom, koja se kupovala na Futoškoj pijaci, i tu je bilo svačega, počevši od gumenih nidža figurica (crni i beli), koje su bile užasno popularne, jer je tada bio u toku talas filmova sa ovim likovima (sećam se da je film Američki nindža bio nešto najbolje ikad), pa onda Hi-Mena, a posle toga nindža kornjača (smeđe boje, iz nekog razloga nisu ih pravili u zelenoj), raznih varijacija lego kocki koje se nisu međusobno mogle kombinovati, i tako dalje.
Vaše igre?
Mislim da je očekivan odgovor na ovo pitanje fudbal, onda na Štrandu picigen, nožni tenis itd. U kvartu obavezno partizana i nemaca. Ali u jednom trenutku, čini mi se ’94. moj otac je kupio kompjuter za firmu i ovo je unelno dramatičnu promenu u svet igre – budući da smo od tog trenutka, ja i moji drugari imali neograničen pristup digitalnom svetu, koji je bio tek u povoju, a koji je danas samorazumljiv. Svako veče smo onda dolazili u kancelariju štamparije mog tate i po celu noć visili nad tastaturom. Sećam se još uvek i specifikacija te mašine: PC 486 DX4 na 100MhZ, sa 4 Mb RAM-a, nisam imao muzičku karticu, samo PC-Speaker, tako da u nekim igrama nismo mogli da pokrenemo ton, ali svejedno, to je bilo iskustvo bez premca. Igara je bilo mnogo, a sada mogu da se setim, pre svega sledećih: Warcraft 2, Mortal Combat 1,2 i 3, Heroes of Might and Magic 2, jedna malo manje poznata igra je bila Transport Tycoon, pa razni fliperi i tetrisi (3D tetris je bio posebno zarazan), ali ako podvučem crtu, mislim da je najznačajnija igra mog detinjstva bila Doom 2: Hell on Earth. To je igralište na kome sam proveo vremena skoro koliko i na ulici. I danas kada pogledam oblačno nebo pomislim Downtown (nivo iz ove igre sa teksturom oblačnog neba). Tada još nismo znali da se „pucačine“ mogu igrati sa tastaturom i mišem, tako da smo koristili samo tastaturu, što je prelaženje nivoa dodatno otežavali, a ponegde činilo i nemogućim. Nikada je nisam prešao od početka do kraja bez šifri, a posebno nismo znali kako da pređemo poslednji nivo, dok nismo pročitali u priručniku koji je iz Mađarske doneo jedan naš stariji drug Zolika, koji je držao lokalnu segateku. Igrali smo kasnije i razne RPG-ove. Ali to je duga priča.
Kao dete želeli ste da postanete?
Partizan. A posle i mnoge druge stvari, jedna od njih je bila pljačkaš banke, o čemu sam imao potpuno razrađen plan sa mojim drugom Srđom iz obdaništa: plan je bio da imamo brza kola, crveni ferari (koji je bio jedna od naših igračaka) i da onda opljačkamo banku, pa da brzo pobegnemo tako da ne mogu da nas stignu, jer kao što se zna iz filmova, niko ne može da stigne crveni ferari. Posle sam želeo da budem astronaut. Mislim da sve ove želje i danas imam na neki sublimiran i objedinjen način, u sklopu pesničkog poziva.
Šta Vas je rastuživalo?
Kada vlasnici nad sredstvima za proizvodnju prisvajaju višak vrednosti koji radnička klasa proizvodi.
Društvo u detinjstvu?
Socijalističko.
Prvi bicikl?
Rogov Poni. Stajao je dugo na terasi i kisnuo jer moji niakako nisu mogli da nađu vremena da me nauče da ga vozim. Kisnuo je i pomalo se rasklimao i zarđao. Na kraju me je naučio da ga vozim moj brat od tetke Saša, tokom jednog leta koje smo zajedno proveli na selu. Ali pošto je bicikli tako dugo stajao na terasi, kada sam ga vozio narednih godina, sa njega su povremeno otpadali delovi, blatobrani, šrafovi i slično, a ja sam ga onda krpio i krpio. To vam je kao ona priča o Tezejevom brodu – koji mornari neprestano popravljaju, pa posle nekog vremena, sve daske budu promenjene, tako da se može postaviti pitanje da li je to isti brod. Tako je to bilo sa mojim ponikom. Zahvaljujući njemu sam prvi put ozbiljnije upoznao ulice mog grada, u dugim i besciljnim vožnjama sa drugovima, iz kvarta u kvart. Bilo kako bilo, tako iskrpljenog i skarabudženog su mi ga jednog leta ukrali sa parkinga na novosadskom sajmištu, dok sam bio na otvorenom bazenu. To je bila prilična tragedija za mene, jer sam istovremeno izgubio i sredstvo prevoza i sav rad koji sam u njega uložio i takoreći prijatelja na koga sam se dugo oslanjao. Ali bio sam mali i još nisam zano šta sve može da se desi u životu čoveka.
Predeli Vašeg detinjstva?
Brutalistički kvartovi Novog Sada. To možda zvuči glomazno i sumorno, ali se može reći i ovako: kvartovi socijalističkog modernizma, u kojima su klasične ulice ukinute, a na njihovo mesto su došle prostrane zelene površine koje su okruživale naše zgrade, sa stanovima namenjenim i pristupačnim svima ili barem najvećem broju ljudi. Igrališta između tih zgrada su predeli mog detinjstva, prostrani, zaštićeni od saobraćaja, mesta na kojima su se okupljala sva deca iz kvarta, u beskrajnim letnjim popodnevima kada se u hladovini jablanova igrao fudbal, i tako do kasno u noć. Ili tokom zimskih večeri kada smo se sankali niz bregove atomskih skloništa, dok bi komšije držale upaljena svetla na terasama da bismo mogli da vidimo dok smo se takmičili čije će sanke najdalje, pod ljubičastim nebom koje se sklapalo nad nama. I danas, nakon što sam putovao po raznim zemljama, mislim da su ovo možda i najbolji prostori za odrastanje dece koje možete očekivati u gradskoj sredini.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Ne.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi?
Hvala bogu ne.
Vaš nadimak iz škole?
Nisam ga imao. Možda i to nešto govori o meni. Osim ako Steva ne smatrate nadimkom za Stevan.
Šta ste čuli o Vašim precima?
Na zgradi u kojoj danas živim, a koja je blizu mog starog kvarta, nedavno su čitavom dužinom nacrtali trobojku i crnim slovima ispisali natpis „Nikad ne zaboravi ko ti je bio đed“. Rekao sam već par stvari o mom dedi. Mogu da navedem, na primer, ponešto o mojim stričevima – obojica su bila dosta stariji od mog oca, a jedan od njih Živko, stradao je kao partizan u borbi protiv fašista tokom Drugog svetskog rata. Njegovo ime je i danas uklesano na spomeniku u tatinom rodnom selu Maradiku. Drugi stric, Sava, je takođe bio partizan, i preživeo je rat, ali je preminuo kada sam bio još uvek relativno mali, tako da nisam stigao da pričam sa njim. Sećam se samo, kroz maglu, kako mi je pričao da je bio ranjen kada je u jednom obračunu na Sremskom frontu skočio da otme šmajser od ubijenog nemca i da ga je tada baš pogodio metak u ruku. I onda mi je pokazivao kako i danas ima ožiljak na šaci.
To je ujedno i odgovor na natpis koji stoji na mojoj zgradi, ali mi se čini da oni koju su ga napisali ni sami više ne znaju ko su im „preci“, za šta su se borili i za šta su ginuli. Ono na šta nas ovaj natpis zapravo podseća jeste da smo i mi imali antikomunistički i kolaboracionistički pokret, kao i mnogi drugi u Evropi, ali je istina i da je ovaj pokret poražen. I zaista nije loše to znati i toga se sećati. Samo što pomenuti grafiti očigledno imaju suprotnu ulogu: zaborava i poništavanja onih koji su ga pobedili, a zemlju oslobodili.
Osim toga, moram da dodam još jednu stvar – ja samo u određenoj meri cenim priče o precima. Mislim da svako za sebe i svi zajedno moramo da stvaramo svet u kome smo se našli, bez obzira na ono što je bilo pre nas. To ne znači da prošlost ne poštujem, naprotiv, već prosto smatram da je vreme predaka pripadalo njima, a da naše pripada nama. Mojoj generaciji je na primer ostalo u amanet da izađemo na kraj sa zemljom koja je rasturena i predata u ruke reakcionarima, kolonizatorima i kapitalistima, za šta mi nismo odgovorni, već su odgovorne generacije koje nam prethode, koje naravno svu krivicu svaljuju na razne druge faktore i uticaje u bezbrojnim ideološkim podmetačinama i teorijama zavera koje neprestano kruže ovim prostorima. Međutim oni su ipak odgovorni za svet u kome smo. I nadam se da su dobili šta su tražili, a neki možda i ono što su zaslužili.
Konačno, ako nešto možemo da naučimo iz prošlosti, odlično, ali se bojim da čak i ono malo što smo mogli ipak nismo naučili, već poput junaka u romanima Dostojevskog, u želji da dokažemo sami sebi sopstvenu slobodu, biramo svaku pogubnu stvar i kao pojedinci i kao zajednica.
Novi Sad?
Novi Sad je grad koji o sebi ima neverovatno visoko mišljenje. U nekim situacijama to je možda i opravdano. Nekada je, u 19. veku, on bio zaista centar kulture i obrazovanosti, pre nego je taj primat na našim prostorima zadobio Beograd, usled logičnih istorijskih okolnosti. Postojalo je još nekoliko trenutaka kada je on bio umetnički zanimljiv, na primer krajem 60’ i početkom 70’. Tada se, kao uostalom i u ostatku Jugoslavije, u njemu dešavao nezapamćen razvoj, kako u kulturnom tako i u materijalnom smislu, nicali su čitavi kvartovi, čitave institucije, velika i uspešna preduzeća, koja su zapošljavala desetine hiljada ljudi. Kako je oblikovan tada, tako uz manje kozmetičke izmene izgleda i danas, sa izuzetkom nekoliko novih kvartova i niza improvizovanih višespratnica na mestima starih porodičnih kuća. Onaj modernizam o kome sam pričao, zamenjen je perifernim postmodernizmom, odnosno, ponovnim vraćanjem ulice, potpunim nestankom zelenih površina, kao i raspadom različitih infrastrukturnih objekata koje život u gradu čine podnošljivim i smislenim (škole, vrtići, ambulante itd).
E sad, o duhu: kao „rođeni“ novosađanin mislim da imam pravo da kažem da je ovaj grad jedna bedna malograđanska sredina, prepuna ličnih obračuna i sujeta, u kojoj se resursima, pogotovo u domenu kulture, raspolaže na monopolistički način, od strane pojedinaca ili malih grupa i njihovih porodica, već decenijama, i na taj način se nanosi nesaglediva šteta ne samo gradu već i čitavoj zemlji. Ovi pojedinci i grupe često i sami dolaze iz domena umetnosti i svoju politički pozajmljenu moć koriste kako bi legitimisali svoje malograđanske ukuse i odluke, ispredajući narative o „visokoj kulturi“, koja je samo trik da se legitimišu razni oblici aproprijacije javnih fondova. Budući da oni odlučuju i o zapošljavanju u skoro svim institucijama kulture danas se na brojnim mestima koja mogu da doprinesu stvaralačkom dostojanstvu ovog grada nalaze preplašeni bakalini ili histerični menadžeri, koji trguju svojim privilegijama i, naravno, štite ih po svaku cenu, nemajući mnogo ljudskih ili umetničkih principa. A umetnost ipak ne može da opstane bez principa. Na ovaj način se, konačno, ukida njeno društveno biće, njena vidljivost i njen politički značaj. Mislim da ništa od ovoga što kažem nije spektakulrna novost, i mogli smo se sa tom provincijalnom dinamikom upoznati još kod Gogolja, ili Nušića, ili u umetnički savremenijem registru na primer kod Joneska.
Sledeći primer onoga o čemu govorim su svi urbanistički projekti sprovedeni pod titulom Evropske prestonice kulture. U gradu koji već raspolaže različitim prostorima i tehnikom, izgrađeno je još mnoštvo prostora, i kupljeno more tehnike, koje praktično nikome ne služi. Svi ti prostori su zatvoreni za umetnike i umetnička udruženja koji u ovom gradu stvaraju, nema javne debate o njihovoj nameni, iako su oni građeni parama poreskih obveznika Srbije (grada, pokrajine i republike). Kao i u drugim situacijama u kapitalističkim društvima, svi javni izdaci na kraju predstavljaju transfer bogatstva u ruke privilegovanih grupa i partijskih administratora, koji svi zajedno čine ono što bismo u našoj zemlji mogli da nazovemo „građanskom klasom“. Vi sami procenite kolika šteta nastaje kada u jednoj sredini koja ne oskudeva ni u resursima, bilo prostornim, bilo tehničkim, bilo ljudskim, ti isti ljudi nemaj pristup ovim resursima i primorani su da se snalaze kako znaju i umeju, ne samo u smislu preživljavanja (što je tema za sebe) već u smislu svoje umetničke prakse, bila ona izvođačka, spisateljska, vizuelna, ili bilo koja druga. Umesto toga, ovi prostori su predati u ruke kulturnim policajcima koji dobronamerno odlučuju ko je podoban da im pristupi i da ih iskoristi za jedno veče ili jedan dan. O nekoj dugotrajnoj kulturnoj politici tu ne može biti reči. Ono što umetnost može da kaže je našoj sredini prigušeno, a nekada i potpuno ugušeno.
I konačno, na poslednjem gradskom konkursu za izdavaštvo, zbornik radova o savremenoj srpskoj poeziji novije generacije koji priređujem sa još jednom koleginicom, a koji okuplja veliki broj autora i autorki iz akademskog konteksta, uključujući i doktorante, dakle i najnovije glasove, a govori o stvaralaštvu koje niko još nije sistematično obradio, pa je prvi svoje vrste u zemlji, nije dobio ni dinara. Dok razne državne institucije, koje su svakako na državnom budžetu, dobijaju basnoslovne svote novca, to važi i za povlašćene izdavače, a o crkvenim izdavačima i udruženjima da i ne govorim.
To je Novi Sad, grad policajaca i bakalina, u kome ne postoji organizovan odgovor na probleme, iako postoje alatke da se ti problemi reše. A Novi Sad je uostalom samo singdoha za čitavu našu zemlju. A ona je posledica našeg kolektivnog i krvavog izbora da se ponovo smestimo na kolonijalnu periferiju, na kojoj smo se nalazili od početka naše moderne istorije.
Kako definišete belinu?
Belina je konstrukt duboko ukorenjen u zapadnoj kulturi i mitologiji, i funkcioniše kao neka vrsta nevidljive norme naspram koje se mere sve druge pozicije. Belina funkcioniše kao vladajući označitelj koji predstalja osnovu celog sistema značenja u zapadnoj kulturi i blisko je povezana sa moći, privilegijama i dominacijom. Preciznije govoreći belina je povezana sa određenim skupom pretpostavki o identitetu i različitosti, a ove pretpostavke su duboko problematične. Ideja beline zasnovana je na nekoj vrsti binarne opozicije između “belih” i “nebelih”, što implicira da postoji fiksna i stabilna suština u svakoj od ovih kategorija. To, pak, stvara hijerarhijski sistem u kojem se vrednuje belina, a sve ostalo podređuje i marginalizuje. U takvoj podeli uloga, iako nijedno mesto nije supstancijalno, uvek ću se radije svrstati među „nebele“, ili kako je to nekada govoreno „prezrene na svetu“.
Šta se krije u Homerovom detinjstvu?
Ništa. Ali Evropljani su na primer dugo mislili da Homer jeste njihovo kolektivno detinjstvo. Ovo je naravno bio romantičarski mit, koji je obećavao da se politička emancipacija može postići u formi književnosti pre nego u direktnom političkom delovanju. Šiler je o ovome puno pisao. To uverenje bilo je posledica raspleta Francuske buržoaske revolucije, za koju je on, kao i mnogi drugi, mislio da je je pokazala da čovek nije spreman za revoluciju, ukoliko pre toga već nije samog sebe emanncipovao kao subjekta, odnosno, ukoliko nije u sebi izgradio slobodnog građanina, na mesto pasivnog podanika, koji će biti sposoban da stvori novu stvarnost i nove zakone, onog trenutka kada stari zakoni i stara stvarnost budu porušeni. Jer ono što je Revoulcija navodno pokazala jeste da sa ukidanjem zakona u ljudima ostaju samo nagonska bića koja su onda bila sprema samo za nasilje. Put ka ovoj unutrašnjoj emancipaciji on je video upravo u umetnosti. Umetnost je trebala da nas spremi kroz unutrašnju revoluciju za spoljašnju revoluciju. A glavni primer za to bili su Homer i Grci. Ako je poezija nekada uređivala društvenu zajednicu, u periodu „detinjstva“ naroda, onda bi ona to mogla da uradi ponovo, u periodu savremenosti. To se međutim pokazalo kao utopijska fantazija, barem u datom trenutku, jer društvo koje je prošlo kroz podelu rada više ne dodeljuje isto mesto pesništvu kakvo je dodeljivalo u Homerovo vreme, gde je bezmalo svo znanje i delovanje bilo njime obuhvaćeno (ili su to barem romantičari tako mislili). I evo nas sada tu gde jesmo, držimo se poezije, ali detinjstvo Homerovih epova ne možemo da ponovimo.
Ne vredi da se rasipamo u besu protiv mašine, već da moramo da naučimo da je rastavimo i sastavimo. Reč je o strpljenju koje nam je neohodno da bismo razumeli kako relacije moći danas funkcionišu. Možemo li ovu Vašu misao da stavimo u udžbenik informatike ili u udžbenik filozofije?
Radije bih da ovaj stih bude stavljen u udžbenike svakodnevnog života. Tehnologija je samo ospoljen ljudski rad, kao što je i filozofija ospoljeno ljudsko mišljenje. Znanje o kome ovde govorim nije ni tehničko ni teorijsko, već praktičko, političko. Danas manje nego ikada shvatamo kako funkcionišu mehanizmi kojima se oblikuju naši životi, i koji deluju da nas toliko prevazilaze da su skoro nalik na neka antička božanstva, koja sada nose druga imena, npr. Tržište, Berza, Zakon, Novac, Plata, Porez, Država, Kredit, Pravo, Dug, Profit itd. Ali ja dakako smatram da oni nisu nespoznatljivi, posebno zato što smo ih sami stvorili i oblikovali i zato što nastavljamo da ih oblikujemo i stvaramo. Reakcija koju i danas vidimo, kod nas i u svetu, jeste da se ljudi relativno lako mobilišu da izađu na ulice, da se čak i sukobe sa predstavnicima vlasti i slično. Ali nakon ovakvih narodnih mobilizacija, demonstracija i legitimnih izliva besa, ne ostaje ništa, nikakve društvene strukture, nikakvi načini da se bes pretvori u ozbiljan zahtev, artikulisani govor i trajnu transformaciju postojećeg stanja u nekom drugom pravcu koji bi svima bio u interesu. Političke partije su odavno prestale da budu mesto ovakvog funkcionisanja. Politika kao polje delovanja je partikulariziovana, pokreti su izgubili lice, i sada su mnoštva koja iznova i iznova dokazuju da nisu politički subjekti. Potrebno nam je dakle znanje, potrebna nam je dalje, organizacija, disciplina, i strategija, na osnovu koje bi se omogućilo dugotrajno delovanje i uspostavljanje alternativne politike, a to znači, praksi, alatki, prostora, vremena, jezika, amblema, dakle osnova koji proizilaze iz jednog drugog shvatanja sveta. Današnje političke stranke ne čine ništa od navedenog, već samo učestvuju u zatečenom ritmu, koriste postojeće alatke, pristaju na postojeći jezik i ambleme, itd. Ali upravo zato se njihovo delovanje ne može istinski nazvati politikom, jer one ne donose sporenje sa osnovnim koordinatama koje su izvor svih naših problema. One su kao neka vožnja u luna parku, manje ili više šarene i zanimljive, ali na kraju idu po unapred zacrtanim šinama, i uvek stignu tamo odakle su pošle. Moj zahtev za znanjem je stari zahtev za emancipacijom, pojedinaca i čitavih zajednica, odnosno za povratkom ideji da znanje nije roba, da nije izvor profita, kao što naša država (i mnoge druge) putem zakona o obrazovanju želi da pokaže, podređujući obrazovni sistem tržištu rada, već da je znanje put ka prevazilaženju sveta takav kakv jeste, put ka konkretnoj slobodi. Pa zamislite da zaista svi (i mi ovde kao i ljudi na „Zapadu“ i na „Istoku“) steknemo stvarno znanje o način na koji se finansira vojna industrija i ko se pritom bogati? Šta mislite da li bi to povećalo ili smanjilo verovatnoću započinjanja novih ratova? Dakle znanje radi delovanja, i delovanje koje porizvodi znanje.
Kazali ste da je poezija je izgubila svoje ionako problematično mesto unutar društva. Kako vratiti poeziju na problematično mesto da bi opet bila unutar društva?
Moramo da spasemo svet u kome poezija ima značajno mesto. Sama poezija ne može da spase ovaj svet iako je ona njegov garant i sakupljač. Samo mi možemo da spasemo ovaj svet. Kako: organizovanim, strpljivim, dugotrajnim, hrabrim, promišljenim političkim delovanjem. Svime onime što nam danas nedostaje, a što zapravo i jeste logika stvarnosti u kojoj smo se našli, koja nam poručuje da je tako nešto nemoguće i da ne treba ni da pokušavamo. A pisati poeziju u takvom svetu je pomalo kao pisati tragedije u Rimu, dakle, ništa posebno značajno. Potrebno nam je dakle ono nemoguće: drugi svet.
Književna mašina i Rizom?
Književna mašina i Rizom (rizom.rs) predstavljaju logičan razvoj delovanja jedne grupe ljudi u Novom Sadu u prostoru književnosti, kojoj i sam pripadam i koju držim na okupu. Kniževna mašina je događaj festivalskog tipa koji se odigrava jednom godišnje, u novembru (od 2020. godine), u različitim prostorima, a Rizom je časopis (štampani i elektronski), ali i internet platforma koja povezuje sadržaje koje proizvodimo, bilo da su u pitanju tekstovi, prevodi, intervjui, videi itd. Pored stalnog rada na elektronskim člancima i prilozima, do sada smo imali samo dva štampana izdanja, jedno je bilo posvećeno savremenoj američkoj poeziji (ceo tiraž je rasprodat), a drugo teoriji invalidnosti, koju je priredio novosadski pesnik Siniš Tucić. I Književna mašina i Rizom su proizvod udruženja Mračna komora, koje smo osnovali neformalno oko 2010. a formalno 2013. godine, i koje je originalno bilo usmereno na stvaranje videa o književnosti i filozofiji, za istoimeni Youtube kanal. Trenutno jezgro ove organizacije pored mene čine: Marko Bogunović, Branislav Živanović, Jelena Anđelovski i Milica Denković. Pored nas tu je i veliki broj saradnika u raznim oblastima (Aleksa Nikolić, Marko Jovanović, Nemanja Pantović itd), ali budući da produkcija naših sadržaja zavisi od projektnih ciklusa i slobodnog vremena kojim raspolažemo pored svojih regularnih poslova, ritam naših delatnosti je neujednačen i na neki način nepredvidiv i za nas same. Trenutno radimo na postavljanju video materijala sa prošlogodišnjeg festivala na Youtube kanal, a sledeće na redu je izdavanje zbornika radova posvećenog savremenoj srpskoj poeziji novije generacije zasnovanog na naučnom skupu koji je održan 2022. u sklopu Književne mašine (a koji sam već pomenuo).
Idejni okvir čitavog ovog podviga jeste da se bavimo savremenim stvaralaštvom, društvenom teorijom i filozofijom, dakle da pokušamo da razumemo sadašnji istorijski trenutak u umetničkom, političkom i filozofskom smislu, i da ovo razumevanje zadobije određene konsekvence u našoj konkretnoj stvarnosti.
Moja sestra je lekarka, ceo su je život svi tako zvali, i sad odjednom ona mora da bude doktor. Ne vidim zašto? Naš jezik je poznavao ženski i muški rod oduvek. Nismo mi to danas izmislili. U vezi ovog što ste rekli – npr. taj orao, ta vrana – zamišljaju li lingvisti čas kada bi morali da izmišljaju ime za ženku orla ili mužjaka vrane?
Mislim da je pitanje pogrešno postavljeno. Zapravo počiva na jednom erističkom triku, o kome je Šopenhauer pisao: reductio ad absurdum – u kome se umesto odgovora na konkretno pitanje, problematika podiže na viši nivo opštosti, tamo pobija, pa samim time smatra pobijenom i na nižem nivou. Ali nije ovde reč o nekoj univerzalnoj matematičkoj simetriji unutar jezika, već o ljudskom dostojanstvu.
Ali pođimo od samog jezika: jezik ima vremenski linearan karakter, tako da značenje pojedinačnih reči određuje mesto na kome se ta reč nalazi u govoru. To takođe znači da svaki put kada upotrebljavamo neku reč mi menjamo značenje koje ona proizvodi. Zamislite sada to: značenje reči nije fiksirano niti se može fiksirati, jezik je dinamičan sistem, i ne postoje vanvremene kategorije na koje možemo da se oslonimo kada ga upotrebljavamo. Ovo je fundamentalni sa kojim se rvao još Heraklit, izražen u lingvističkim kategorijama. Drugim rečima: zaboravite Platona, nema večnih ideja, postoji samo upotreba.
Kakve to veze ima sa ovom celom raspravom: pre svega, nisu lingvisti ti koji propisuju upotrebu jezika, iako se trude da opišu nešto što se naziva jezičkom normom, i što se onda diseminira putem obrazovnih institucija, a nekada davno se to činilo i putem medija (što danas očigledno više nije slučaj). Međutim, u procesu same ove diseminacije, u procesu same upotrebe, opisani jezik se opet menja. Drugim rečima, ne može se pripitomiti, a pogotovo ne nekim zakonskim regulativama itd. Prema tome ne odlučuju ni lingvisti ni zakonodavci o tome kako će se jezik kretati, o tome odlučuje jedino i isključivo upotreba samog tog jezika.
E sad, ukoliko u govoru postoji ženski rod za neko zanimanje, kao što je to na primer doktorka, kasno je za sve intervencije, za sav politički bes koji se rasipa iz raznih mehova, a nažalost, često upravo iz institucija obrazovanja i kulture. Meni se zapravo čini da je putem pokušaja zakonskog nametanja rodno osetljivog jezika ova država, usuduću se da kažem, namerno, ostvarila upravo suprotan efekat, tako da sada svi redom instistiraju na muškom rodu zanimanja i titula u svakoj situaciji. Tako nešto je pravi dijalektički, hegelijanski poduhvat, i za to im treba odati priznanje. Takođe treba odati priznanje i militantnom i disciplinovanom otporu koji se pojavio ne samo u delu stručne javnosti već i kod izdavača, urednika medijskih programa i slično. Meni lično je u jednoj publikaciji bilo eksplicitno zabranjeno da upotrebim reč „filozofkinja“, čime sam se direkno suočio sa disciplinovanjem sopstvenog jezika. Čini mi se zato da su predloženu zakonsku uredbu mnogi doživeli kao direktivu da se ženski rod jednom za svagda izbriše i tamo gde je postojao. E pa to je nasilje nad jezikom, ako sam ga igde video.
Ali zamenom teza, sada se upotreba femininativa predstavlja kao nasilje u jeziku koji poseduje ženski rod i derivaciju imenica u ženskom rodu. To se predstavlja i kao „ruženje“ jezika, kao da postoji neki jednom zauvek i bogomdani estetski ideal kome smo dužni da se pokoravamo (koji tačno? iz kog vremena tačno? ako je već ugrožen, da li je uopšte večan?), kao da lepota jezika nije posledica upravo njegovih promena i transformacija, prisvajanja i usvajanja (nije danas lepo ono što je bilo pre 100 ili 200 godina, pogledajte samo istoriju naše poezije). Pa gde su ti stručnjaci da reaguju kada njihovi politički saveznici sipaju salve uvreda u medijima, i kako to da se tada ne skandalizuju, kako to da tada ne čuvaju jezik i pismo, estetiku i sve ostalo? Konačno, i očigledno, ova se pojava, i sa njom povezana, nesrećna, zakonska regulativa, koja za sada ima samo negativne efekte, prikazuje kao deo velike antikolonijalne borbe, gde su femininativi, koji ponavljam već postoje u srpskom jeziku, viđeni kao neki gest stranog okupatora, pa sada jezik treba da se čisti – ali od čega? od samog sebe? da bi ostao ono što jeste? kako bi sačuvao svoj identitet? tako što će se odreći gramatičkog roda.? Pa zar to ne znači da se njegova „priroda“ onda suštinski menja, umesto da se sačuva? Zbunjujuće je sve to.
Jedino legitimno pitanje koje se tiče ove rasprave za mene je pomalo filozofske prirode, odnosno, kako ćemo izraziti određene, uslovono govoreći, univerzalne kategorije, ondosno termine koje upotrebljavamo u jednom opštem smislu. Pitanje koje iz ovoga proističe je da li je svet binaran, pa je konstruisana univerzalnost podeljena na muško i žensko, ili je singularan, pa postoji jedan princip, koji prevazilazi rod, a kome moramo dodeliti rod jer je naš jezik tako ustrojen. A možda je i pluralan, o čemu bi takođe bilo zanimljivo razmisliti. U svakom slučaju naš jezik očigledno nosi sa sobom nešto što bismo mogli nazbati paganskih nasleđem, koje svet predstavlja kao spoj razdvojenih principa, muškog i ženskog, kao što je to slučaj kod starih Sumera ili Grka, a budući da ne postoji neka vanrodna pozicija, tradicionalno univerzalna kategorija je iz kulturnih i političko-istorijskih razloga zadobijala mušku determinaciju. Mislim da vredi uraditi i arheologiju i političko-filozofsku analizu ove situacije i da bismo iz nje ponešto saznali o nama samima. I da bismo na ovom osnovu mogli da postavimo pomenuta pitanja i učinimo neke jezičke izbore.
A to da li će se i kako nazivati zanimanja koja obavljaju žene i da li će se poštovati pravo žene da svoje zanimanje izrazi u ženskom rodu je za mene besmislena polemika, koja obnavlja postojeće relacije moći, a potom i stranačke pozicije, i koje mi nisu ni malo zanimljive. Ja smatram da treba da koristimo femininative na razuman i kontekstualan način i da time niko ništa ne gubi. Jezik je živ proces i to se neće promeniti, regulative koje mu se nameću od strane neke moći uvek imaju ograničen doseg, a posebno kada je u pitanju jedna tako fundamentalna odrednica kakva je rod. Uostalom, kako se menja materijalna stvarnost tako se menja i jezik, kada nam je potrebna nova reč u praksi, mi je usvojimo ili izmislimo. Kada se naše društvo istorijski otvorilo za obrazovanje žena, kada smo kao zajednica u velikom istorijskom trijumfu počeli da žene prihvatamo kao jednake, tada su nastale doktorke, lekarke, slikarke, pesnikinje, filozofkinje, inžinjerke, programerke, itd. Hoćemo to dekretima zabranjivati? Zašto i u ime čega?
Šta upamtiti od Tolstoja?
U glavi su mi dve scene, jedna je iz Rata i mira, kada knez Bolkonski zadobije smrtnu ranu i pre nego umre posmatra nebo i svet kako se šire u nedogled iznad njega i oseća mir i jedinstvo sa svetom, pomirenost smrti i života. Ima nečega neverovatno poetičnog u tom opisu, što prevazilazi bilo kakve argumente i rasprave, nešto što deluje samom snagom jezika i slike, toliko da nas pridobija uprkos nama samima, uprkos uverenjima sa kojima prilazimo romanu. Čini mi se da je to primer moći koju književnost poseduje u svom najboljem vidu. Druga scena je iz Ane Karenjine, koja je daleko mračnija, možda čak i suprotna ovoj pomenutoj. U njoj Vronski i Ana prvi put zaista počine preljubu, i mi onda pratimo tok misli Vronskog koji posmatra Anu, zapanjen sopstvenom reakcijom na ono što je dugo priželjkivao, zato što se oseća kao ubica, a Anu vidi kao telo osobe koju je upravo ubio, pa onda oseća još i čudnu prinudu da to telo raskomada, kao ubica koji želi da dovrši svoje zlodelo, umorno, i protiv svoje volje.
Miloš Komadina ili Novica Tadić?
Mogu da kažem da ni jedan ni drugi pesnik nisu doprineli formiranju mog pesničkog izraza. Od njih dvojice bavio sam se kritički samo Tadićevom poezijom, o kojoj sam objavio esej „Karnevalizacija u poeziji Novice Tadića“, pa koga zanima šta mislim o njegovom stvaralaštvu može da ga pročita.
Sofka ili Koštana?
Obe su inscenacija rodno konstruisane estetske vrednosti kao autonomne unutar društva koje počinje da bude građansko (trgovačko), dakle, do samog dna kapitalističko i nihilističko i u kojima samo novac može da se legitimiše kao izraz vrednosti. One su na izvestan način metafore i same umetnosti u ovom okruženju. I znamo kakav doživljavaju kraj. No ipak, Sofka makar u jednoj sceni, na osnovu načina na koji je njena vrednosti doživljena uspeva da spreči nasilje nad samom sobom, zasnovano na pravu bračne transakcije. Postoji dakle mogućnost da estetska vrednost nadvlada nasilje trgovine. Ali u svetu u kome kapital dominira, na duge staze, ništa ne može od njega biti sačuvano. Pa ni Sofka.
Vitmen?
Veliki pesnik ljudske jednakosti, koja možda jedina može da nam danas posluži kao politički aksiom.
Bernhard?
Predivni cinik.
Jesenjin ili Majakovski?
Majakovski.
Gde Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?
Jednako mi je nelagodno (ili lagodno) i u danima i u noćima. Težina postojanja se ne smanjuje i ne povećava bez obzira na doba dana, uvek je sa nama. Ukoliko radite tokom dana, a uveče ste slobodni, onda se ugodnost proteže preko večeri. Ali u paklenom svetu profita, muka ne prestaje kada prestane formalno radno vreme, jer ono zapravo gubi svoje granice i proteže se kroz dan i kroz noć. I onda se pitamo da li je to život? I onda osećamo ono što je danvno nazvano „otuđenjem od našeg generičkog bića“. Sa druge strane postoje trenuci ugodnosti, kada se oslobađamo i prevladavamo poteškoće sa kojima smo se dugo rvali, i ona se onda proteže preko svega, sve do trenutka kada postanemo svesni da se nove poteškoće nastavljaju. Ali postoji nešto što prevazilazi ugodnost i nelagodu, a to je radost, koja prihvata život ispunjen ovim oscilacijama, i nastavlja kroz borbu da gradi svet.
Zašto se ljudi zaklinju? A zašto proklinju?
Mislim da su i jedno i drugo izraz neke vrste nemoći. Želimo da nam jezik donese potvrdu dela. Ali delo je jednako samo sebi. Jezik je jednak samom sebi. Između njih ne postoji prirodna ili uzročno-posledična veza. Što takođe ne znači da se u potpunosti mimoilaze. Uverenje nekada proizvodi stvarne posledice. Puno je zakletvi na ovim prostorima pogaženo. A neka prokletstva su se ispunila. Na primer himna naše nekadašnje države kaže „proklet bio izdajica svoje domovine“: i mi smo je zaista izdali, i evo nas sada tu gde jesmo, zemlja nam je rasprodata, a mi obespravljeni i poniženi, dakle prokleti.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Preteško i preobimno pitanje. Videti Deridinu knjigu Sila zakona.
Kome verujete?
Argumentima. I onome što život čini smislenim. Ove dve stvari se ne poklapaju nužno.
Kurosava ili Bergman?
Lažna dilema.
Pindar?
Veliki grčki pesnik koji dovršava klasičnu grčku liriku, reinterpretira je, daje joj filozofsku kompleksnost. Stvara složen jezik koji se javlja takođe u tragedijama kod Eshila i Sofokla. Istovremeno, kao i većina velikih antičkih mislilaca i umetnika, konzervativac, aristokrata, barem u onome što je od njega sačuvano. Pesnik koji slavi one koji su „dobrog“ roda i koji kritikuje Arhilohovu polemičku poeziju, jambskog, dakle narodnog i demokratskog govora, i šaljivih i uvredljivih pesama. Da bi odbranio aristokrate vrši korekciju mitova – tako da homerska božanstva više ne deluju nemoralno – što je dakako ideološki poduhvat, budući da bogovi predstavljaju odraz i poreklo samog aristokratskog staleža, te kroz njihovu moralističku legitimaciju vrši legitimaciju samog aristokratskog uređenja. Sve to u vreme kada je grčka demokratija u periodu svog svetskoistorijskog revolucionarnog osnivanja, a demos, kao oni koji nemaju nikakvu osnovu da učestvuju u vladavini polisom, upravo dokazuju suprotno i preuzimaju političku moć, podučavajući nas do dana današnjeg da ona prevazilazi bilo kakve kompetencije (poreklo, bogatstvo, znanje ili snagu).
Začin?
Kumin.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Svaki put kada napišem pesmu osećam duboku, sveobuhvatnu bezbrižnost, koja može da potraje i čitav dan.
Šta dalje?
Borba, radost i rad.
Razgovarao Enes Halilović
