.
.
.
(Tanja Šljivar, Grebanje ili kako se ubila moja baka, Teatron – časopis za pozorišnu umetnost, br. 156/157, god. XXXVI, Alfagraf, Petrovaradin, 2011)
…….Ocenjena kao najbolja diplomska drama u generaciji i nagradom „Slobodan Selenić“ afirmisana, Grebanje ili kako se ubila moja baka autorke Tanje Šljivar aktualizuje neke od suštinskih društvenih i egzistencijalnih tema, te od čitaoca zahteva izvesnu angažovanost, saučestvovanje i promišljanje o problemima koja su pred njim postavljena. Ono se, pre svega, odnosi na pitanje izbeglištva, nasilja među decom, ulogu obrazovnog sistema u razvoju učenika, kao i na važnost sredine, odnosno porodičnih okolnosti u kojima se odrasta.
Vremenski smeštena u dvehiljaditu godinu, radnja drame podeljena je na dva toka, međusobno povezana. S jedne strane, čitalac prati „humanitarnu školsku priredbu“ u Banjaluci, organizovanu povodom izgradnje betonske staze za učenike sa invaliditetom, pri čemu se u odrednici humanitarna krije paradoks ili fina ironija, jer su, kako će se kasnije ispostaviti, učesnici pomenute svečanosti sve samo ne humani. Drugi tok drame odvija se u Nemačkoj, u kojoj junakinja Maja prodaje maloj Nemici video-zapise pojedinih delova priredbe. Na taj način je uspostavljen karakterističan odnos prema vremenu – naime, kako radnja odmiče, čitalac shvata da su događaji u Nemačkoj dati iz perspektive „sada“, dok je školska svečanost deo prošlosti. Uvođenjem video-kamere kao posrednika stvorena je mogućnost za njihovo simultano prikazivanje. Ono je u tekstu, koji je svojom linearnošću i prostorom ograničen, samo donekle ostvareno – dva toka drame međusobno se smenjuju iz scene u scenu (odstupa se od tradicionalne podele na činove, te dramu čine šest scena i epilog), usled čega je čitalac stalno na relaciji Banjaluka – Frankfurt, što ujedno stvara privid istovremenosti dešavanja. Efekat simultanosti bi se, međutim, uspešnije realizovao prilikom same dramatizacije – recimo, jedna od mogućnosti je da se na scenu postave Maja i mala Nemica, koje na projektoru prate školsku svečanost. S obzirom na to da se učesnici priredbe nalaze na pozornici koja je naročito dekorisana za izvođenje, te da ih Maja i mala Nemica gledaju preko video-kamere, stiče se utisak da učenici igraju ne samo za publiku već i za njih dve. U tom smislu, navedeni rediteljski postupak bio bi i te kako opravdan, ali i umetnički vrlo efektan.
Prateći zbivanja u banjalučkoj školi, ono što zasigurno zaokuplja čitaočevu pažnju jeste prekomernost nasilnog ponašanja među decom koja, bez ikakvih moralnih dilema, nanose bol jedni drugima, ali i samima sebi. Izabravši školsko nasilje kao tematsko središte svoje drame, Tanja Šljivar ostvaruje efekat „začudnosti“, koji postaje još veći, kada se ima u vidu da su glavni akteri, zapravo, desetogodišnjaci. Brutalnost njihovog ponašanja u čitaocu izaziva prvobitan šok, nakon kog ne može a da se ne zapita otkud tolika destruktivnost još u ranom detinjstvu, te kakvo je društvo koje ne reaguje na ovakvu pojavu.
Uzevši u obzir životne priče svakog od junaka, stiče se utisak da odgovore treba tražiti u okolnostima njihovog odrastanja. Naime, određeno traumatično iskustvo, usled kog je onemogućen pravilan razvoj, može se primetiti kod svakog – odsustvo figure majke/oca, porodično nasilje, otac alkoholičar, izbeglištvo, invaliditet koji fizički onesposobljava da se bude kao i drugi. Šire gledano, iskustvo rata, ubistva i sukobi na nacionalnoj osnovi, narušen sistem vrednosti, dehumanizacija jesu deo njihove svakodnevice, što svakako ostavlja velike posledice, u njihovom slučaju manifestovane pojavom nasilja. Na taj način, autorka pokazuje kako društvo, uključujući porodicu i školsku sredinu, ukoliko je destabilizovano, negativno utiče na izgradnju identiteta.
Kako bi naročito istakla prethodno iznetu ideju, Tanja Šljivar kranje naturalistički i vrlo eksplicitno opisuje scene fizičkog nasilja. Želeći da njenim drugovima ostane nešto što će ih podsećati na nju, Maja, paradoksalno, grebe Đorđa, te trag na ruci postaje znak sećanja. Ovaj nasilni čin se potom prenosi na Lenku i Slobodanku, dok Kosta samog sebe grebe, srećan što je konačno ravnopravan sa ostalima. Pored toga, devojčice i dečaci grizu pojedine delove tela, te ližu rane jedni drugima, čime autorka pojačava intenzitet nasilja do granica bestijalnosti. Bol postaje ono što subjektu potvrđuje da je živ, te bi se Dekartovo „Mislim, dakle postojim“ moglo preinačiti u „Boli, dakle postojim“. Postupak snimanja nasilja video-kamerom potvrđuje aktuelnost drame Grebanje ili kako se ubila moja baka (naime, činjenica je da su deca vrlo često žrtve školskog nasilja koje je zabeleženo određenim uređajem, te da ono najčešće dospe u javnost).
Pored fizičkog, tematizovano je i psihičko nasilje čija je žrtva invalid Kosta. Iako se ne može govoriti o razvoju radnje po tradicionalno ustanovljenim etapama, dramska progresija, ipak, postoji i čini se da vrhunac doživljava u trenutku kada grupa učenika obasipa Kostu različitim pretnjama. Oni jedan za drugim vade pojedine organe iz plastičnog modela ljudskog tela, zastrašujući pritom Kostu da će te iste njegove pojesti, pri čemu njihovo nasilje gotovo da prelazi u kanibalizam. Smenom kratkih replika stvara se naročiti ritam koji doprinosi napetosti i uzavrelosti situacije. Njihovi postupci praćeni su izgovorom frazeologizama u čijem su središtu pomenuti delovi tela – „Za srce si me ugrizo“, „Jedeš mi džigericu“, „Ja ti dam prst, ti hoćeš cijelu šaku“ i slično. Time se metafore doslovno realizuju, što je jedno od karakterističnih avangardnih dramskih rešenja, a kojim je postignuta izrazita uspešnost ove scene. Osim toga, treba imati u vidu da su upotrebljene rečenice upravo one kojima roditelji najčešće grde decu kada su nevaljala, što pokazuje autorkinu istančanost da i na jezičko-stilskom planu prikaže detetovo nesvesno podražavanje odraslih, čime biva upotpunjena njena ideja o uticaju sredine i društva na pojedinca.
Izrazita angažovanost drame Tanje Šljivar ogleda se u autorkinom smelom ukazivanju na neke od posledica 90-ih godina u Bosni. Iako tematski obuhvata aktuelna dešavanja zemlje iz koje potiče, autorka zapravo ukazuje na činjenicu da isti problemi muče i ostale, ratom zahvaćene, prostore bivše Jugoslavije, u čemu se ogleda univerzalnost drame Grebanje ili kako se ubila moja baka. Ne dozvolivši da angažovanost potisne literarnost, na šta i upućuje Žan Pol Sartr u svom eseju „Šta je književnost?“, Tanja Šljivar uspeva da napravi balans između ove dve kategorije, iz čega proizlazi umetnički kvalitetno štivo, vredno čitanja i proučavanja. Ukazavši na neke od osobenosti koje ovu dramu čine izuzetnom, želja nam je da širu javnost upoznamo sa stvaralaštvom mlade autorke, te da njena dramska ostvarenja prizovemo u repertoare beogradskih pozorišta.
.
.
.
.
.
