.
.
Gavrilova vrata
.
Kao i svakog dana vrata su bila otvorena i ko god je hteo mogao je da naruši setu doma profesora Gavrila Subotića. Čovek bi se lako mogao ogrešiti i reći da nije imao ko da poremeti melanholiju profesora Gavrila, nekada uglednog hemičara koga i dan danas ceo grad ceni i poštuje kao velikog znalca. Posećivao je narod mudru glavu, čak je par puta i lično gradonačelnik dolazio i nudio mu pomoć, novac, čak i posao, mada je i sam gradonačelnik znao da Gavrilo odavno za posao nije sposoban. Svi gosti bi u Gavrilovoj kući bili primljeni raširenih ruku čak bi mnogi u njegovoj kući ostajali do kasno u noć razgovarajući sa dobroćudnim starcem, sećajući se njegovih srećnih vremena njegove nekadašnje vedrine i razdraganosti kao i njegovog divnog načina života kojim je isijavao. Ali svako ko bi mu nudio bilo kakvu pa čak i najmanju moguću pomoć naišao bi na odlučno odbijanje. Tako je godinama Gavrilo tvrdio da mu ništa osim jednog ne treba, jedino što je kako tako opet preko volje prihvatao je nekoliko kriški hleba i parčence sira, to bi mu trajalo nekada i po nedelju dana. Jedina želja koju je Gavrilo imao je da mu niko ne zatvori vrata, čak bi kroz suze jecajući i moleći na kolenima tražio od gostiju da ne zatvaraju vrata kada budu izlazili. Nikakvih potreba ni za čim nije imao, skoro da ni one iskonske čovekove potrebe nije imao, jedina njegova želja se vremenom pretvorila u iskonsku potrebu i predstavljala svrhu njegovog života, kasnije mu je opsesija postala da čuva otvorena vrata svoje kuće, koju više i nije u potpunosti doživljavao svojom. Tu kuću čija vrata nikada nije hteo da otvori sagradio je davno, sa svojom ženom i u svaku ciglu kuće utkana je bila sreća jedne složne porodice a sad iz tih betonskih hladnih cigli izbija čemer. Nekada je to bila vila puna ljubavi a sada je nakaradna ruina koje se mnogi plaše. Malo ko je Gavrila razumeo, mnogi su govorili da je lud jer spava kraj otvorenih vrata čak i zimi , svi su ga upozoravali da ne drži otvorena vrata zimi i noću, ali on ih nije slušao, njemu je jedino bilo bitno da niko ne zatvori vrata.Istina hladno mu je bilo, bojao se noću lopova ali nikada nije imao snage da bilo kome prizna. Lopova je noću dok Gavrilo spava bilo mnogo, skoro svake noći ih je bilo, Gavrilo nije mario šta će ukrasti, samo im je ostavljao jednu istu poruku svake noći “Ako me neko bude tražio, naročito moja žena, ili ako budem trebao negde da idem probudite me, odmah me probudite, molim vas odmah, ko Boga vas molim odmah, jer ako me ne probudite odmah mogu izgubiti sve što imam”. Nije ga niko tražio, nisu ga ni budili a svake noći bi legao sa željom da ga neko probudi i kaže mu da ga traži žena i da mora da ide. U njegovom kraju bilo je mnogo mangupa, bio je to takav komšiluk da je čovek mogao umreti, ohladiti se i prošlo bi mesec dana a da niko ne zna ni da je umro, srećom Gavrilo je imao veliku i složnu porodicu, mnogo rođaka i prijatelja koji su ga često oblazili, razgovarali sa njim i pokušavali da ga razvesele ali koliko god gosti dolazili kuća je ostajala avetijski prazna, bez i jednog tračka sreće, radosti i veselja u njoj, kao da nikada niko nije živeo u njoj. Mangupe iz kraja nije zanimao Gavrilov bol, oni su jedino znali da postoji neki ludak koji nikada ne zatvara vrata i za njih je bilo smelo i junački zatvoriti vrata kuće jednog skrhanog starca, nije ih bilo briga što su ta otvorena vrata bila smisao života Gavrila Subotića. Gavrilu je ponovno otvaranje vrata stvaralo napor, otežano se kretao, nije ni imao želje ni nemere da se kreće bilo kuda bez svoje žene. Čim bi opet otvorio vrata on bi zvao komšije i prolaznike pitavši ih je li ga neko tražio dok su vrata bila zatvorena i treba li da ide na neki put. Neki su ga ignorisali, neki i ismevali, Gavrilo bi tada stao na prag i plakao, nije plakao zbog komšija i zadirkivanja ili zbog mangupa koji su mu zatvarali vrta, nije bilo njegove žene niti ga je tražila, moraće još da čeka da je vidi, da se sretne sa njom, da se izrazgovara, još je morao da čeka. Svaki momenat čekanja za Gavrila je bila smrtna kazna, sekunde su mu trajale kao godine. Kako nije prihvatao nikakvu pomoć niti poklone sem hleba i sira, to dvoje je bilo jedino što je i jeo, nijedno drugo jelo, naročito kuvano nije mogao ni da pogleda, jer su ga sva podsećala na njegovu ženu, na poslednji trenutak koga se seća, na ono jutro kada je otvorilo vrata svog doma i nikada ih više nije zatvorio. Toga jutra profesor Gavrilo je bio iznanađen koliki se svet sjatio u njegovu kuću, čak se i uplašio tolikog naroda. Nikada kuća Subotića nije bila punija naroda, ali će zato godinama nakon tog dana kuća biti avetinjski prazna. Mnoge ljude koji su se toga dana okupili u njegovoj kući Gavrilo je poznavao, sa mnogima bio blizak čak i rod sa nekima od njih, ali Gavrila nije zanimao niko od njih, on je jedino tražio svoju ženu, hteo je sa njom da popije kafu i ispriča se, kao i svakog jutra, tako je navikao, ali ona je spavala. Samo je ona spavala dok su svi oko nje pričali. plakali, jaukali a ona ni prstom nije makla. Nije shvatao plač, naricanje i jauke, to mu je smetao i ućutkivao je sve koji bi zaplakali, kad već žena spava neka spava na miru, neka je niko ne probudi. Vreme je prolazilo, profesorova žena je i dalje spavala a Gavrilo je bio zbunjen, vrteo se po kući i čekao da se žena probudi pa da popiju kafu i ispričaju se kao i svakog jutra do tada. Oni nisu imali dece, on je poslednjih godina posao otaljavao, politikom se nije bavio mada je verovao u bolju budućnost, tako da je zajednički suživot sa njegovom ženom za Gavrila pričinjavao jedinu radost života, zato je Gavrilo toliko i čekao. Čekao je tako ceo dan, celu noć pa i sledećeg jutra je čekao da se njegova žena probudi, ali ona je i dalje spavala. Spavala je čvrstim snom čak i kada kada su je u nekom čudnom kovčegu izneli iz kuće i odneli sve do groblja gde su je čak i zakopali duboko u zemlju, ona je i dalje spavala. Gavrilo se svađao i bunio celim putem od kuće do groblja čak je i tamo pokušavao da ih spreči da je zakopaju, govorilo je da njegova žena neće moći da diše dole a i kada se probudi neće moći tako lako da se vrati, uostalom groblje je bilo toliko tužno i beznadežno da bi njih dvoje zajedno bili na groblju, oni su odisali ljubavlju i srećom a tome mesta na groblju nije bilo, ali niko ga nije slušao, niti se njegova žena budila. Svi su ga nakon toga napustili i on se vratio kući, od toga dana drži vrata svoje kuće otvorena u iščekivanju da se njegova žena probudi, izađe iz te rake i vrati mu se da ponovo piju kafu i uživaju ili da njega,onako usnulog kao nju odvedu onim istim putem.
.
.
.
.
Aplauz
.
.
Nagrade se, valjda, od vajkada dodeljuju pojednicima ili grupama zbog toga što su to zaslužili svojim radom na nekom polju. One mogu biti dodeljene i onima koji ne streme njima i kojima one nisu motiv. Valjda se smatra za logično da oni koji predano rade prihvataju i nagradu za svoj rad. Takve principe poštuju mnogi, naročito oni na posebnim pozicijama. Već dugo nije tajna da ljude sa više nagrada i priznanja više cene, bez obzira na objektivni istinski kvalitet njegovog rada.
Jedna poznata britanska filmska producentska kuća ima običaj da svake godine nagradi najbolje prema njihovom izboru. Oni su se već godinama vodili principom da ko god predano radi negde bar u podsvesti želi nagradu i samim tim se samokandidovao za nagradu. Jednostavno bi grehota i sramota bilo odbiti takvu nagradu tek onako, iz dosade. Jedan od takvih ljudi, koji nisu imali izbora sem da prihvate nagradu bio je Džejmi Pjulis, manje poznat a više iskusan režiser iz Birmingema. Imalo je ljudi koji su za njega čuli ali manje nego kod ostalih režisera njegovog ranga. Nikada nije primio nikakvu nagradu za sve ove godine rada. Niko ga nije pohvalio nikako drugačije sem aplauzom i ponekom časom starog viskija. U toliko je ova nagrada i bila bitna za Dzejmija, bila je neka vrsta potvrde da u životu radi dobar posao. Sledovala ga je nagrada za poseban doprinos kulturi, specijalno priznanje za sve što je radio godinama unazad, teško bi bilo očekivati da će opet imati priliku da primi neko slično priznanje. Već godinama se ceremonija godišnje dodele nagrada te producentske kuće održavala se u jednoj ogromnoj pozorišnoj sali u Londonu. Pored toga što je to bila jedna od većih sala u celoj Britaniji svake godine je sala bila puna do poslednjeg mesta, ogroman broj ljudi interesovao se za cerermoniju iz godine u godinu. U toj sali se aplauz čuo kao grom, naročito tog dana kad je organizovana godišnja dodela nagrada i priznanja. Zapravo to bi se pre moglo nazvati godišnjom smotrom svega što je ta kuća uradila u proteklih godinu dana, svojevrstan rezime godine koji je publici svake godine bio sve zanimljiviji. Na samom početku su vlasnik, direktor i ostali funkcioneri držali užasno duge i dosadne govore koje nisu mogli ni da nauče napamet već su čitali sa papira zamuckujući na svakoj drugoj reči. Za Džejmija cela ceremonija je trajala kao godina, nije mogao da dočeka da izađe na binu, primi to priznanje i vreti se u publiku. Kada su konačno stigli do tog dela kada vlasnik producentske kuće uručuje priznanja voditeljka je najduže čitala Džejmijevu biografiju, detaljan prikaz svih njegovih poslovnih i drugih aktivnosti u životu, spisak je bio impozantan. Već dok je voditeljka bila na polovini čitanja njegove biografije aplauz se čuo u sali. Pravu ekstazu doživela je publika kada je Džejmi uleteo na binu, na brzinu zgrabio nagradu jedva se rukovavši sa direktorom, spustio je na pod do njega malu statuu i diplomu i počeo da aplaudira zajedno sa pubilikom. Iako je običaj bio da pubilika stoji i aplaudira zaista dugo, nije baš bilo uobičajeno da i onaj koji je dobio nagradu aplaudira sam sebi. Čak su ga ovi iza njega, ostali laureati i funkcioneri, gledali kao da je skrenuo pameću pa zato sam sebi aplaudira. Dok je udarao dlanom o dlan što je jače mogao suze su mu kao potok lile niz obraze. Nikada ranije nije toliko udarao i nije mu padalo na pamet da stane, da obiše suze. Tek nakon što je posle dugih pet minutra aplauz utihnuo i sala polstala jezivo tiha pa i nakon što je Džejmi završio sa aplauzom i obrisao suze. Dugo mu je trebalo da se sabere. Nije imao snage da govori neki dugačak govor, nije ni želeo. Samo se primakao mikrofonu i kroz suze viknuo.
-Hvala vam za ovo, za ovaj aplauz. Hvala što ste mi pomogli, večeras sam uspeo.
Rekavši to Džejmi briznu u plač a publika ga pozdravi aplauzom i dok je izletao sa bine. Vratio se u publiku, tamo je sedeo par minuta ali pošto ipak nije mogao da obuzda suze koje su lile sve jače i jače trčeći je izašao napolje. Nakon svečanosti nije razgovarao ni sa kim skoro mesec dana, o ovom događaju novine su pisale danima. Jedva da je izlazio iz kuće, živeo je sam sa majkom i gosti mu nisu često dolazili i nije imso potrerbu da obješnjava događaj na dodeli priznanja. Ni najbolji rijatelj, sa kojim je odrastao, ga nije posećivao puni mesec i po. Ali čim su se sreli, prvo što ga je ovaj pitao je bilo pitanje vezano za onu noć. Samo sećanje Džejmiju je teralo suze na oči ali ga je činilo ponosnim.
-Ponosan sam na tu noć. Svi su mi aplaudirali, svi sem moje majke, koja je i ako u kolicima potpuno nepokretna došla da me gleda. Svi su aplaudirali jedino ona nije, ona je plakala od sreće a ja sam joj aplaudirao. Dok sam njoj aplaudirao svi ostali su mi pomagali i bio je t jedan veliki aplauz za moju majku. Ponosan sam na to što mi je cela sala pomogla i aplaudirala mojoj majci.
.
.
.
.
