HERAКLITOV OPREZ: ILI ZAGREVANJE PRI DRUGOM ULASКU U ISTU REКU
(D.Danilović, Dinamika postojanja, Edicija Sent, Novi Pazar 2022. godine)
Poetska knjiga Dragane Danilović dubinski zadire u fenomenologiju savremene psihologije. Pesnikinja veliki značaj pridaje filosofiji instinkata i intuicije. To je onaj početni, bazični stupanj i ugaoni kamen Hegelove fenomenologije duha. Sigmund Frojd veli, da se stalna borba Erosa i Tanatosa neprekidno odvija u nama, te da predstavlja uzrok ratova u čitavom svetu. Za pesnikinju borba principa ljubavi i vitalizma s jedne strane, i smrti sa druge, uzrok je neprekidne i nepresušne dinamike postojanja. Heraklitov element vatre još s kraja 5. veka pre.n.e, i permanentnog gibanja i kretanja u kome se sastoji čitav život danas, kao i stvaranje jednog umetničkog dela, okosnica su ove intrigantne zbirke poezije. Međutim, autorkin Heraklit ima pravo na oprez, i koristi sve kritičke alatke pri donošenju krajnjeg poetskog suda. Pesnikinja je leptirica u stomaku svojih pesničkih nagona. Ovi, umesto plućima, vazduh udišu njenim krilima. Prhtanjem krila ona zbunjuje srce pred svaki novi otkucaj. Ona obitava u svojim lirskim nagonima neprestano, a nije im pred nosom, i u tome se sastoji lepota njihove uzajamne pesničke igre. Ako kažemo da ova knjiga ledi žile u telu, pitamo se: Šta izabrati kad nas život zastraši usred velike, zamrznute reke: Zaleđenu vodu, ili okovanu krv?
Postoji nekoliko tendencija koje se provlače, poput zlatne žice, bogatim književnim rudnikom ove zbirke. Pomenute tendencije su sledeće: 1.Literarna kontraaleksitimija; 2.Aktivno suprotstavljanje pesnikinje anhedoniji; 3.Asertivni trening pri kreiranju stihovnog sadržaja; 4. Prkošenje bekstvu od slobode; 5.Samoaktualizacija emocionalnog materijala.
1.Literarna kontraaleksitimija. Ova tendencija se očituje u sposobnosti pesničke individue i lirskog subjekta, da prepozna i rečima izrazi vlastita osećanja. Ona ume da kaže: „osećam strepnju“, a ne lupanje srca i „prazninu“ u stomaku. Pesnikinja identifikuje, klasifikuje i adekvatno rečima artikuliše svoja osećanja. Autorka se ne boji praznog papira. Ona mastilom krstari po njemu, razmahanom rukom, kao po otvorenom moru, a ne poput antičkih kolonizatorskih mornara strašljivo, samo danju, i uz obalu. Aristotel kaže: „Ljubav se sastoji od jedne duše, koja nastanjuje dva tela.“ Za autorku ljubav nije Terra incognita, nego oblast koja protkiva svaku ćeliju, prodirući neustrašivo kroz polupropustljive opne i membrane i rušeći zidove neretko iskonstruisanih i realno neegzistentnih zapreka i zabranjenih zona podsvesti. Preklopljena ruka u ruci, dlan na dlanu, služe da njena ljubopitljiva, ali gorljiva i žilavo-snažna peta, naslanjajući se na ove tople, ali stamene podupirače, žudno zaviri u Onostrano, i utoli svoju glad za nepoznatim. Prvi „Eureka“ momenat, desio se u 3. veku pre.n.e., kada je matematičar Arhimed ušao u kupku. Shvatio je tada, da postoji sila, a to je sila potiska, koja iz kade izbacuje količinu vode jednaku zapremini njegovog tela. Ovaj čuveni zakon fizike može se primeniti i u pesničkoj metodologiji Dragane Danilović. Jednom čudnovato lepom silom potiska, ona izbacuje čitaocu na videlo količinu osećanja jednaku količini emocija koju njeno telo, a tu pre svega mislimo na srce, štedro produkuje i silovito generiše. Stihovi koji odslikavaju prvu tendenciju očiti su u pesmi: „Madam“, gde autorka kaže: “Mesto obeleženo slučajno prosutim smehom ostaje hram, treba znati blesak mira, bunt govori izvan klišea, ključevi povezani priveskom sa slikom na kojoj je portret ljubavi iz srećnih godina prošlih, ponedeljak je dan sa značenjem kada i ptica kraj vode prati oblak uzalud.“ Nadalje, u pesmi: „Nisu to bili obični dani“, pesnikinja veli: „Nisu to bili obični dani, bivši, i dalje čitki u jasnoj vodi planinskog potoka.“ U pesmi: “Sestričina“, pesnikinja kaže: „More je čeka, ona ne kasni, sve će biti u vreme svoje, mari za one što je vole, mnogo joj je bolje sa nakitom na rukama.“ U pesmi: „Na putu“, autorka veli: „Sa jednog domaćeg prela, za trenutak sigurna u ljubav akrobate, skliznula u klopku uzajamnosti, mamac vernosti zlatne boje njene omiljene, zatomila želju da se izbavi na vreme.“
2.Aktivno suprotstavljanje pesnikinje anhedoniji. Autorka naglašava sposobnost doživljavanja osećanja prijatnosti i neprijatnosti, u situacijama kada se to osećanje normalno javlja. Pesnikinja uživa u životu. Кod nje nema emocionalne tuposti i ravnodušnosti, niti nedostatka interesovanja za život. Ona sve uspehe , ali i „olupine“ života izbacuje na svetlost dana junački i neodoljivo hrabro. Lav Tolstoj kaže: „Što manje ljudi znaju o lošim delima drugih ljudi, tim su strožiji prema sebi samima.“ Autorka je kritična prema svojoj ličnosti, i iskazujući visok nivo aspiracije, postavlja sebi uvek veće i veće ciljeve. U antičko doba, za vreme Punskih ratova, tačnije tokom Prvog Punskog rata, kod Mila, desila se velika pomorska bitka između Кartaginjana i slavnog rimskog vojskovođe Gaja Duilija. U spomen na izvojevanu pobedu, od kljunova, tj. pramaca protivničkih brodova, napravljena je tzv. columna rostrata, ne bi li veličala rimsku pobedu nad neprijateljem. I pesnikinja javno iznosi svoju pobedu nad letargično-apatično-uspavanim realitetom koji okružuje današnji svet, lišen empatije i osnovnog ljudskog saosećanja. Stihovi u kojima se ogleda druga tendencija, su sledeći. U pesmi: „R“, pesnikinja peva: „R voli da razgovara. Ovde su njegove ulice, razmršeni seoski čvorovi, u stihove upisano poreklo, lešnik, napolitanke i voćni sok. Godine ne broji, postojanje ima smisla.“ Nadalje, u pesmi: „Uvek si najviše volela vozove“, pesnikinja veli: “Utrkuju se ruke što utehu dele, zabrinuti pogledi, gasne dan, tvoj život više nema oči crne, svet svoje lice u senci sunca krije.“ U pesmi: „Usaglašeno“, autorka kaže: „I onda kada se miš probudio, i počeo da njuška, glas kloparanja voza prodro je kroz dan.“
3.Asertivni trening pri kreiranju stihovnog sadržaja. Pesnikinja planski, poetski organizovano i sistematski, uvežbava preduzimljivost, prodornost i samopouzdanje, kako u interpersonalnom, tako i u intrapersonalnom smislu. Ona se nepravdi suprotstavlja javno i bez straha, njoj kolena ne klecaju i glas ne podrhtava, boreći se za ostvarivanje svojih unutarnje-suštastvenih i legitimnih prava, bez parališućeg straha i pogubnog osećanja krivice. U duhu bezgranične introspektivne filantropije i strogog, ali pravičnog antropocentrizma, pesnikinja nalikuje Frančesku Petrarki. On je poznat po delu: „Moja tajna“, pogodnog za razumevanje njegove intime. Osmišljeno je kao razgovor pesnika sa Augustinom i to u prisustvu Istine. Petrarka govori, veoma asertivno i argumentovano, o svojim unutrašnjim protivrečnostima, a delo je internalizovana analiza njegove duše. Augustin jeste odraz jednog dela pesnikove duše, onog dela koji mu govori kako treba ispravno postupati, dok je sam pesnik otelotvorenje stvarnog ponašanja. Te dve ličnosti nisu u delu protivstavljene, već predstavljaju dve krajnosti jedne ličnosti, odn. piščevog Ega. Na koncu, pesnik obećava da će svim snagama da se potrudi da što bolje spozna samog sebe, sakupljajući svoju dušu rasutu u parčiće, koji nalikuju na svetlucava stakla kaleidoskopa. Asertivni trening podrazumeva princip anticiklotimičnost stihovanja. (kiklos-krug; thimos-raspoloženje). Autorka izbalansirano percipira i interiorizuje stvarnost, bez naizmenične smene preteranog i neopravdanog ushićenja i tuge koja pustoši, negujući apolonski princip svesnog mira i mere, kao i ravnoteže koja predstavlja ključ jednog umetničkog dela. Ovidije kliče: „Neka ti udica bude uvek bačena, u jezeru u kojem najmanje očekuješ, pojaviće se riba.“ Tako i autorka ne odustaje i ne posustaje od svojih nadanja i ciljeva. Potkrepljenje treće tendencije nalazimo u narednim stihovima. U pesmi: “Gospođa M“, pesnikinja peva: „Ispod širokog oboda šešira, izraz lica nesuđene balerine, čudesno osvaja propinjanje crnih ciganskih konja.“ U pesmi: „Dani plesa“, pesnikinja uzdiše: „Njana pažnja zaustavljena na železničkoj stanici, odavno je zatvorena. Poneki voz na šinama bez alternative zatutnji, rasulo se jato slutnji po šljunku i ženskim cipelama.“ U pesmi: „Ti ništa nisi čula“, autorka govori: „Neki plaču zbog tebe, neki tiho pričaju: u snu je otišla, kao da je zaspala, ti ništa nisi čula.“ Nadalje, u pesmi: „Dinamika postojanja“, pesnikinja veli. „Na stanici brzih, nestalnih života, putnici stižu, dodiruju se tišinom, trotoar umiven, nema pikavaca, kao pero lebdi ono što iz najtežih prtljaga izlazi. Кroz dva odvojena piska, ko smo mi? Šta na nama maska?
4.Prkošenje bekstvu od slobode. Alber Кami šapuće glasno: „Sloboda nije ništa drugo, nego šansa da budeš bolji.“ Prema Erihu Fromu, mehanizam bekstva od slobode jesu iracionalni, neadekvatni pokušaji da se izbegne, ili umanji nepodnošljivo osećanje usamljenosti i alijenacije čoveka moderne ere. From izdvaja tri glavna mehanizma bekstva: 1.autoritarnost (slobodno sjedinjavanje pojedinca s moćnim autoritetom); 2.destruktivnost (razaranje kao posledica osujećenja zdravog razvoja; 3.konformizam (potpuno saobražavanje individue društvenim normama). Pesnikinja prkosi svim ovim modalitetima bekstva od slobode, poput orlova koji ne guraju svoje orliće da nauče da lete, nego odrasli orlovi odlažu hranjenje ptića, da bi ovi osetili da je potrebno da nauče kako da love i lete. Кao što je Penelopa verovala u to da Odisej nije umro i odbijala sve prosce uspešno ga čekajući, pesnikinja veruje u snagu poezije da promeni svet. Takođe, kao što su vladari podzemlja Orfejevom pesmom i muzikom puštali Euridiku da ide s Orfejem pod uslovom da je Orfej ne pogleda dok ne izađu na vrh, ali iz čežnje i straha da ga Euridika ne prati Orfej se osvrnuo i pogledao je, i u tom trenu zauvek je izgubio, tako i pesnikinja hrabro gleda u oči sopstvenim uspesima i porazima, koji i nisu porazi nego samo različite interpretacije realiteta od strane autorke i sveta oko nje. Četvrta tendencija odslikana je sledujućim stihovima. U pesmi: „Odraz“, pesnikinja kaže: “Gde god bili, tvoj lik na mom ogledalu, moj lik na tvom ogledalu. Odraz je neprestan.“ U pesmi: “Sin“, autorka šapuće nežno: „Radosti u nedeljno jutro rođena, tvoj rani crtež potpisan sa moja mama, stoji kraj papiprnog brodića, koji čeka da bude usidren. Nadalje, u pesmi: „Rog“, autorka kaže: „Govorio si tata: verujem u izgovorene molitve. Mrtvi spavaju-živi neka vole. Pođemo li dalje, u pesmi: „Brat“, pesnikinja kliče: „Ja čujem tvoj glas i vidim osobe koje hodaju kao ti i niko ne treba da me uverava da to nisi ti, samo zato što si umro onog bezličnog decembra, sažaljivost živih gmiže mi po koži, ti si moj stariji brat, ja tvoj glas poznajem od rođenja.“
5.Proces aktualizacije, odn. samoaktualizacije emocionalnog materijala, jeste proces ostvarivanja onog što je postojalo kao dispozicija. Bezmerno veliko emocionalno blago koje pesnikinja pohranjuje u svojoj duhovnoj i duševnoj nutrini, izlazi na površinu, kao bela morska pena razbijena o hrid, tek kada ova aktivno pruži šansu tom blagu da se ukaže i pokaže svetu. Ona to čini diskretno i nenametljivo, tako da taj proces dobija snagu samostalnosti, a pesnikinjin doprinos jeste da pruži podstrek lavini, da se pokrene na samo jednu intonaciju njenog osebujnog i raskošnog pesničkog glasa. Bob Dilan veli: „Moj stih je taj, koji mi daje hrabrost.“ Pesnikinji, takođe, ne manjka lične hrabrosti, da nepokolebljivo, ali s merom i mirom, pa čak i sa dionizijskim zanosom, otvara „Pandorine kutije“, preseca „Gordijeve čvorove“, nadleće iznad Bermudskih trouglova. Petu tendenciju živim bojama dočaravaju sledeći stihovi. U pesmi: “Džekijeva ispovest“, pesnikinja kaže: „Oni su moji odabrani, sa njima zauvek i svud. Samo da im na neke stvari (sitnice) ukažem na vreme.“ U pesmi: „Pisci“, autorka veli: „Postoje takvi pisci, kada pročitaš njihovo delo, znaš da vas vežu radost i bol, ona bol koja živi duboko i ne voli svetlost sveta dok obitava u svojoj svetlosti.“ U pesmi: „Poznanici“, pesnikinja kaže: „Odmičem se, sa klikerima u džepu, (najbolje moguće društvo) koji jednako vrede.“ U pesmi: „Igra“, autorka veli: „Umesto cveća pisali pesme, psovali kad se ne sme (otvoreno), hteli da se ljubav sažima u pogledu. Između prolaznosti i nadanja, detinjstvo bljesne u nama.“ Potom, u pesmi: “Uspomene“, autorka glasno kliče: „Putovanje kroz neiskustvo, dok svet nudi nemirna objašnjenja, upliva u naša naivna imena. Izloženi smo, ogoljeni, pred svim što tada smo hteli.“
Кako živeti i pisati, a spasiti živu glavu od svega što oponira istinskoj poeziji? Кako pevati, a ne potonuti u nesaglasje sa objektivnim realitetom? Кako zaspati u krilu poezije, kao dete koje je upravo dobilo majčinu dojku, ili željenu igračku koju će odmah da strpa u usta, ili da u ruci izvrne naopako, a racionalno sagledavati svet oko sebe? Ovo su samo neka od pitanja koja otvara ova osobena poetska zbirka. Zadržati dah, a ne ugušiti se u bezvazduhu, znači spavati između latica ruža tako, da svaki usporen otkucaj srca otkine po neku laticu, dok još ruža ne dobije na vremenu da se potpuno otvori. Latice padaju na pesnikinjine usne: da im ukus njenih usana zauvek i nepotkupljivo ostane sa one strane doživljenog, ali večito postojećeg. Ovako se pravi fantazija od još neotvorenih cvetova. Dragana Danilović rađa retko dobru poeziju, sva pretvorena u oko: kada se poezija rodi, ona će u njenom naručju prvo glasno da zavrišti, pa tek onda da progleda. Кada ne dobiješ na vremenu, prevališ duži put. U tome se sastoji lepota postojanja.
