Život je život, brani ga!
Život je tragedija, uhvati se sa njim u koštac!
Rijunosuke Akugava
Tuto senca limiti, sve bez granica…Težnja za igrom nema granica… U svakoj ličnosti je duh igre… Fudbal je igra duha… Ivo Andrić je zapisao ,,…satima zaboravljaš ko si, na kom si delu sveta i šta hoćeš u njemu. Ni vreme ne postoji, jer je ispunjeno samo tokom takmičenja koje teče na crvenkastoj pisti i zelenim travnatim terenima, a mereno jedino sjajnim štopericama na ručnim zglobovima belo odevenih sudija.” Igra svake vrste, pa i sportska, oponaša igru zvanu život. A sam život je iznedrio olimpijska antička nadmetanja koja su ostavila asketski i duhovni odnos prema nadmetanju i pretvara se u sportsku strast. It’s my fever. Književni velikan, Miloš Crnjanski, kao veliki sportsmen ( igrao je fudbal, bavio se biciklizmom, boksom, kajakaštvom…) govorio je da ,,Život ima čudne veze. Ja te veze nazivam sumatraizmom“.
Igrati…Živeti… Ponovo živeti nakon tragičnih situacija značilo bi vratiti se u detinjstvo iz kojeg crpimo čista osećanja i veru u nepatvoreni svet. Ozdraviti… Reći, ja sam zdrav značilo bi otrgnuti se od nesreće, uspostaviti dijalog sa ljudima, uspostaviti veze sa onima koji isto misle i osećaju, zamisliti i poverovati u novu sliku sveta, u vrednosti koje nas čine srećnim. Ako to sve primimo u samoga sebe, naći ćemo da je život u svojoj suštini velikodušan. Teške životne situacije retko ko može sasvim izbeći, ali postoje oni koji se znaju suočiti sa problemima i napraviti veliki preokret. U psihijatrijskoj praksi detektuje se nekoliko važnih tačaka posttraumatološkog procesa: depresije, anksioznosti, manijakalno-depresivnih smetnji, stresa… Sve do oslobođenja od ,,tereta“ lečenjem ili shvatanjem nepromenjene zdravstvene situacije kao nužnog zla. Treba se navići s tim živeti. Navići okolinu da prihvate vaše probleme je isto toliko teško koliko i sebe navići. Ova tačka preokreta je isto toliko blagotvorna koliko i davanje terapije i recepata u koje i sami poverujete da deluju, čak i kada to, ponekad, nije slučaj. ,,Osećajni mozak poseduje prirodne mehanizme samokontrole. Reč je o unutarnjim sposobnostima da se ponovo nađe ravnoteža i stabilnost“- kaže David Servan Šrajber – ,,Glavni zadatak psihoterapeuta je da reprogramira osećajni mozak da nastavi da reaguje na situacije iz prošlosti, i da se navikne na sadašnjost“. Jer život i trka sa vremenom u izlečenju, nema smisla kao što ne bi imao smisla život bez emocija, ljubavi, pravdoljubivosti, morala, lepote, časti.
Spoznaja situacije često može biti ključna u razrešenju dileme da li apostrofirati teška saznanja? Da li ih u sebi prigušiti? Preterana kontrola emocija može pretpostaviti drugi problem, onaj koji više ne osećamo iznutra u telu gde su srce i stomak iz kojih odjekuju naši instikti. LJudski je plakati! A kako osobe u teškim iskušenjima poput golmana Zvonka Milojevića u inavlidskim kolicima mogu biti srećne. Pogled kroz prozor svlačionice čini se kao pogled kroz napuklinu u zidu… Tunel vodi na zeleni teren koji mami. Sutra je nova utakmica, lopte su u mreži… Svlačionica ostaje prazna, sad priviknuta na tamu, tama priviknuta na zjap praznih ormarića za opremu igrača. Vidim nečije kopačke okačene o klin!?
Uživati u slobodi u životnim darovima iako su nesavršeni i hendikepirani, lišeni mnogih izazova i mogućnosti… Tačka preokreta, zapravo, baš ishodi iz ovih nemogućnosti i ograničavanja, iz svojevrsnog izazova ili inata da u svemu preostalom budemo sposobniji od drugih. Jer, tragičnije od postojeće situacije može biti samo lišavanje od snova, lišavanje od dece, porodice, prijatelja… Svaki tren je vredan življenja… Uprkos svim preprekama pogledajmo ljude oko sebe pravo u oči. Oči nikad ne lažu, tu vidimo toplu ili hladnu reakciju. Ipak, pravi pozitivan pristup problemima pokreće topli osmeh, prihvatljivu reakciju bližnjih i okoline i proizvodi opšte prihvaćenu usaglašenost. Nađimo razloge našeg postojanja, onakvih kakvi smo, izvan nas samih. LJubi bližnjega svoga! Pokušajmo da i sreća drugih bude naša sreća i zdravlje i osetićete se savršenim jer su nam data ista usta da pijemo istu vodu i jedemo isti hleb. Za svakoga ima mesta pod ovim suncem ako nosimo sunce u grudima.
Udahnimo snagu i volju našoj duši i telu i mi možemo pomoći ,,ozdravljenju“ ako ih neprestano negujemo. Udahnimo našem životu dobar vetar koji će našu životnu barku sa jedrima usmeriti u sigurnu luku. Jer, čudni su putevi Gospodnji… A za svakog ko u to utočište poveruje mesta u igri će uvek biti.
.
.
.
.
.
.
