I
Mladosti, prošli smo suviše brzo. Dvadeset leta
sveli smo čudesno na četvrt, ne u deljenju sa nulom,
već raspoređujući tu prazninu u svaku menu jednako,
da svaka radost samoj sebi bude prestupljen zavet.
Zar tako nije govorio i onaj monah, poreklom Rus:
Obećanje pregaženo kao pešački prelaz na raskrsnici
večnosti i materije, u samrtnoj metafori: poderana
riza i istopljena sveća trećeg dana od dolaska,
na odsanjani praznik, na ponovljeno hodočašće –
Treba najpre misliti o tome kako se grčka vremena
rimuju. Potom bih se mogao ubediti u istinu.
Na kraju mora se nešto i uraditi – Neka to bude pesma,
skroman prinos, mali znak pažnje, skerletna zavesa
za vreme ronjenja po koži. Tako su tekle i moje misli:
uspeo sam uz planinu, zatim potražio more i nisam
rešio tajnu, niti sam pronašao školjke, a jutro me je
zvalo sa svoje lične oplupine – polovnog arapskog jastuka.
Kažu da su istočne suze slanije od naših. I znanje teče
kao potok iza trošne letnje kuće. Mladosti, da smo to
onda znali, crtali bismo perom mladeže po dlanu.
II
Mladosti, na kom smo to jeziku brojali? Računi se
ne razumeju za šankom – Možda sam prećutao preranu
čašu oporosti. Iste me je noći počela boleti glava –
mamurluk koji traje do danas, neizlečiv, nestalan
kao zvuk razbijenog tanjira u poslednjoj grčkoj kafani
pre moje lirske zamisli. Jesam li sabrao tu entropiju,
taj divni zvuk nerešivosti – I ova žena s dairama,
kada ostari, oporezivaće svoje glasne žice osmehom
tuđe unučadi. A šta će mene utešiti u ovom snu,
položenoj jalovosti, presecanju presečene loze –
Zar nisam već pisao o grožđu? Zar nisam već
rekao da verujem u čudo? I nema smisla želeti
roditi se u ovoj šumi maslina. Prostor je isti
kartama i zvezde znaju koja te je zemlja poželela.
Drugog načina nema. Mora se rasplesti ta vertikalna
mreža, život otpevan unazad, magični kvadrat
duboko urezan u bakar prve nesanice, istoriji
u kojoj na kineskom nebu ne izlaze romejska sunca.
Svi znaju koliko je delfina bilo. A sada, kada kroče,
pitaju: „Gde je manastir, mladosti? Gde je manastir?“
III
Mladosti, pamtiš li letnje večeri? Jutra su ranila
uvek za nekog drugog: U mom je snu odjekivala naučena ponoć.
Sa ove litice glas je zvao sebe i niko se nije javljao.
Toliko sam bio sam. Zaklet prazninom, nisam ni znao
jesam li mlađi od posledice: dvadesetog leta, drugog ispisanog
stiha, druge mere ispunjene vinom čiji ukus ne znam
da uporedim ni sa čim novim – Tumbale su se noći,
rasprostirale zore kao peškiri posle večnosti u pesku.
Vredi li još jednom odmoriti svoje mladeže na istoj
plaži? Ili se već natrajalo leto? Svaki me budilnik
voli na drugi način: Danas je vreme da se preslože sveske –
Jesam li išta naučio iz tog klinastog korenja konačišta?
Moj je korak otežao za nadu: Počeo sam zamišljati Atos,
jednu kosturnicu i tri nenačete čaše, jedan dan u kom
se ne plete još jedna paučina u mojoj krvi, dan u kome iz
moje glave izleće nekorišćena ljubav, prerušena u pismo
adresirano na krov sa kog sam razgledao svet. Dvostruko
ogledalo u ovoj ćeliji: Sanjam sebe kako se gledam zabrinutog
za unapred rešeno pitanje. Toliko je opasna knjiga, a mladosti,
bar smo u junu čitali vetrove, voleli braću, zalivali hrizanteme.
IV
Mladosti, jesmo li odviše žmureli? Ja sada nemam ništa
da ponesem na taj put svoje majske nesanice – ponovljene
poetske groznice. Ni med sa lavandom ne može mi pomoći –
Žaoka je probila kost i ispila divno sivo more što je spavalo
iza uvežbanog vida. Nebo ne vredi gledati. Izlaske ne vredi
čekati. Treba, verujem, otići u ta razuđena sećanja, opevanu
obmanu, uporno nadanje klepisdre – Tako se računa prozračno
letnje vreme. Zategao sam luk, kazaljkama sam ciljao jedno
obećano popodne, sasvim mirno, gotovo nestvarno, na samoj
granici kapaka. Koji bi mi carinik mogao naplatiti dve
slane reči od kojih bežim u praskozorje? Jedna je žena rekla
da ljudi bez kuće najlakše uče jezike – i ja razgovaram sa pčelama,
prevodim svoju kofersku prazninu u sporu reku ćirilice
koja mi od srca tvori kanjon sa čije obe strane stoji jedan
razmonašeni ćutač. A svemu, kažu, postoji pravo vreme,
i ja se puštam u tu virovitu sumnju: Jednog ću dana reći:
Ništa nisam napisao. Ništa nisam uradio. Prokockao sam
to peskovito preimućstvo. Potrošio sam drahme i treptao sam
pred najstvarnijom ikonom: onim rasadom bosiljka. Mladosti,
gde god da odemo, istim ćemo umnjacima kidati svoje nokte.
V
Mladosti, jesmo li voleli prijatelje? Oproštaji nam mašu;
Mi otpozdravljamo. Sada je vreme da zavolimo sebe, da drugujemo
s telom, da dočekamo san kao saputnika koji se vratio s Atosa
i doneo nam uspomenu – ovaj zagrljaj, citiranu rečenicu,
mit uvijen u hibiskus – Neka je blagosloven pesnik! Anđeli,
ako postoje, nastavljaju stvaranje. Na svojoj heruvimskoj pokretnoj
slici ja knjižim nezapmćenu ljubav: perihel nežnosti, dodir
koji se ponavlja u času razbuđenja: Ovo je moje oko, ovo su moji
razlozi za pesmu. Vodič koga nema obećava: Napuštamo deceniju,
zasađenu sudbinu u majčinom nedostajanju, otkazanom nepovratu –
Ona će zasigurno ispeći korice za tortu i pozvati me srećna,
kao pre tačno dvadeset godina, ako je vreme tačno, ako su precizne
te tišine koje delimo uprkos pozlaćenom daljinaru, te klavirske bore
procvetale na njenom licu, mojoj prvoj pesničkoj slici, jer ona je znala
da ću na suncu samo crveniti. Zato u jednoj komori našeg kredenca
čuva flašicu kantarionovog ulja. Zato joj svake večeri kažem:
Hajde me budi ujutru. I njena zora počinje merenjem moje nesanice.
Kada joj kažem: Izronio sam, sada idem da operem zube; ona opominje:
Zaboravio si jednu knjigu u donjem dvorištu kuće. I ja joj ćutim
da je to planetarni trik: I Zemlja je zaboravila jun. Mladosti,
