(Milica Vučković: Smrtni ishod atletskih povreda, Booka : Beograd, 2021)
Drugi roman Milice Vučković nije ništa manje uzbudljiv i napet od prvog. Štaviše, borba sa opšteprihvaćenim društvenim problemima je intenzivnija. Moto romana su Andrićevi citati iz priče „Zlostavljanje”, u kojima pisac kao potpunu ljudsku nesreću naziva nemogućnost žrtve da se odbrani od zlostavljanja, a mora da preuzme izgled krivca. Jedan od razloga tome može biti što u zakonu i shvatanju društva nije priznato kao zlostavljanje oblik nasilja koje trpi protagonistkinja njegove priče – psihološko zlostavljanje. Od vremena u kojem je objavljena Andrićeva pripovetka (1946), psihološko nasilje je u Srbiji priznato kao podvrsta zlostavljanja od strane Ministarstva unutrašnjih poslova. Protagonistkinja romana Smrtni ishod atletskih povreda, Eva, trpi psihološko zlostavljanje od strane partnera sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, pa će zato ovaj tekst pokušati da odgovori na pitanje kako se u tekstu motiviše Evin ostanak sa osobom koja je maltretira, a zatim će se ponuditi različiti načini čitanja ovog romana i kao razlozi zašto je vredan čitanja.
Roman Smrtni ishod atletskih povreda može tematski da se nadoveže na prethodni roman ove autorke – Boldvin. Kao inverzija teme zlostavljanja i traume, u romanu Boldvin Vučković se bavi traumom iz detinjstva. Nađa, protagonistkinja romana Boldvin, pretrpela je seksualno uznemiravanje, potom je imala postraumatski stresni sindromom. Stres se ispoljio psihosomatskim poremećajem u vidu hroničnog bola u nogama, koji je „lečila” alkoholom. U romanu Smrtni ishod atletskih povreda, junakinja trpi zlostavljanje u odrasloj dobi.
Autorka ovih romana u jednom od svojih intervjua pojašnjava kako tema romana nisu patološke veze ili rodno nasilje, već roman može da se čita na više načina. Jedno od čitanja ovog romana može biti kao roman o roditeljstvu i pravilnom pripremaju dece za život: putem fabule se posredno daje odgovor na pitanje šta se dešava kad deca odrastu nespremna za zlo i za ljude koji nisu dobronamerni.
Karakterizacija junaka
Jedna od okosnica radnje romana je veza protagonistkinje Eve sa partnerom Viktorom, koji je narcisoidna ličnost. Evina i Viktoreva veza je prikazana dosledno kao veza žrtve i predatora. Narcisoidna ličnost na početku poznanstva oduševljava buduću žrtvu grandioznim činom. Viktor je Evu zaveo svojom elokventnošću, doduše pozerskom, i apolonskim izgledom, kako Eva kaže. Predator prepoznaje „rupeˮ u karakteru žrtve, koje „zapušavaˮ svojim razumevanjem i podrškom (kod Eve je to želja za prepoznavanjem njene lepote i pameti). Kasnije u vezi, predator protiv žrtve koristi iste te nesigurnosti, nakon čega počinje psihološko, a nekad i fizičko zlostavljanje. Žrtva se nada da će se „onaj stari” vratiti, što je sprečava da nasilnika ostavi i da se spasi. Zato se ispostavlja da je i u ovom romanu razlog zašto žrtva – Eva, ne napušta svog predatora – Viktora, upravo nada, ali i njeno nepreuzimanje odgovornosti za sebe. Eva svojom naivnošću i uspavanošću pred licem predatora podseća na princezu Auroru iz bajke „Uspavana lepotica“ braće Grim. Prema interpretaciji dr Džordana Pitersona, profesora na Univerzitetu u Torontu, upravo je uspavana lepotica arhetip naivne osobe koja čeka svog princa, ili muževni deo sebe, da je probudi i učini svesnom stvarnog života i njegovih opasnosti. Konstantnost stanja u kome Eva ostaje naivna, odnosno, neprobuđena lepotica, ključna je odlika ovog romana.
Važna odlika Evinog karaktera je, kako kaže autorka, elementarno nepoznavanje sebe. Jedan od znakova da je osoba pretrpela psihološko zlostavljanje jeste upravo nepovezanost sa sobom i nesigurnost u svoje sposobnosti. Lajtmotiv ovog omana jeste kucanje u pretraživač pojmova koje junakinja ne razume, što može da bude aluzija na činjenicu da se savremeni čovek, tražeći pomoć, više ne okreće zajednici i ljudima, već tehnologiji da ga posavetuje. Ovaj postupak se može tumačiti kao manifestacija Evinog neznanja i nesigurnosti kome iz okruženja može da veruje, odnosno, manifestacija njenog nepoverenja u samu sebe. Kada upoznaje Viktora, protagonistkinja sebe poredi sa „ribarovom ženomˮ, aludirajući na osobinu da joj ništa nije dovoljno, kao što ni ribarovoj ženi iz istoimene bajke nije bilo. Zapravo, ona se, suprotno svojim rečima, zadovoljavala mrvicama pažnje koje joj Viktor udeljuje nakon svojih nasilnih ispada. Kako je odgovor na traumu nesigurnost, moguće je da se Eva toliko promenila i postala u vezi zavisna od Viktoreve pažnje, koju ju je željno prihvatala, nezavisno od toga koliko je mala količina.
Stilska sredstva i lični pečat u romanu
Kontradiktornosti koje se javljaju kroz čitav roman i na kojima fabula i poetika romana zapravo počivaju javljaju se već u posveti, posebno kada se ona uporedi sa krajem romana. Pred sam kraj, kada prijatelji Evinog oca ugošćuju Evu, oni iskazuju svoje saosećanje, jer su – čuli. Kako Eva kasnije saznaje, oni zaista jesu čuli, ali ne za smrt njene majke (koja je takođe važna za fabulu i konstituciju Evinog lika), već za zlostavljanje koje Eva trpi. Ali, naravno, niko nije uradio ništa povodom toga što je čuo, nego je ćutao. Zato se može reći da je autorkina posveta na početku romana – „za sve ostale koji ćuteˮ – upućena u dva pravca – i posmatračima i, pre svega, žrtvama nasilja.
Začudna poređenja, oneobičavajuće slike i motivi, značajna su odlika proze ove autorke. Poređenje Viktorevog pravilnog držanja prsta dok puši cigaretu sa okidačem je čehovljevski nagoveštaj da će Eva na neki način nastradati u toj vezi. Zatim, poređenja reči sa pikadom koje je zabila u zenice, miris ljubavi sa – crkotinom, bol u stomaku „kao da treba da se izlegneˮ, jesu živopisan pečat koji čine rečenicu ove autorke prepoznatljivom.
Horor elementi doprinose osećanju jeze, ali i empatiji sa protagonistkinjom. Trenuci u kojima se ispoljava Viktoreva poremećenost, poput smejanja na vest o smrti Evine majke i poređenje Evinih grudi sa grudima svoje majke, svedoče o nedostatku empatije i socijalne podobnosti. Viktorev zaključak da je bolje što Eva nije trudna, jer se brinuo da dete nije njegovo, bude u čitaocu strah od čoveka koji može tako nešto da kaže. Autorka spremanje za sestrinu svadbu poredi sa spremanjem leša za sahranu „(…) one stvari na ofingerima, moju najlepšu haljinu i njegovu najlepšu košulju, obuku na nas lomeći nam ruke ukrućene u ramenima, ne bi li nam navukli rukave.” (str. 106)
Privilegovano mesto romanima Milice Vučković zauzima određeni tip junakinje – ćerka vojnog lica. Tumačeći prema biografskim podacima i iskazima u članku lista Nedeljnik – „Ćerke vojnih lica”, Vučković povezuje samostalnost sa „bivanjem ćerkom vojnog lica”. Naime, u romanu Boldvin protagonistkinja Nađa je ćerka vojnog lica, dok je u ovom romanu ovaj tip junakinje iskazan posredno, putem Viktoreve majke. Za Viktora je majčino poreklo samo još jedno oruđe emocionalne manipulacije koju vrši nad Evom. Isto tako, stihovi koje autorka ovih romana piše u pesmi Deca vojnih lica imaju averziju na pasulj – „Ćerke vojnih lica neretko bi imale starije momke,/ Jer oca često nije bilo tu./ (…) Problematične.” – podsećaju na Viktorevu majku, čiji otac nikad nije bio kod kuće, kao ni muž, koji ju je napustio. Veza između „bivanja ćerkom vojnog lica” i problematičnog momka i supruga, naravno, nije nužna. Pošto se u izboru partnera deteta ogleda uzajamni odnos roditelja, ispostavlja se da se zbog takve uzročno-posledične veze ovaj roman zaista može čitati i kao roman o roditeljstvu, kako ga autorka karakteriše.
Još jedan motiv važan za protagonistkinju i za roman jeste motiv Dunava. Može se reći da ga autorka upotrebljava kao sredstvo u opisivanju junakinjinog psihološkog stanja i odnosa sa Viktorom. Važnost Viktora za Evinu priču i tretiranje kao izuzetnog se ogleda u Evinoj odluci da će ga voditi u kuću na Dunavu njene bake (str. 35). Eva se osećala odbačeno kada je saznala da se Viktor stidi kuće na Dunavu (str. 42). Pred odlazak u Nemačku ponavlja sebi „kao uspavanku” da Dunav izvire u Nemačkoj (str. 71). Dunav je sredstvo kojim Viktor manipuliše onda kada skoči u reku kad Eva to ne može, jer je mračno. On skače da bi potražio Evin izgubljeni lančić, budući da zna koliko joj je lančić značajan, pa se može reći da manipuliše i Dunavom i lančićem.
Ipak, u vezi sa Dunavom se u romanu na nekoliko mesta dodatno objašnjava nešto što bi čitalac sam trebao da zaključi, pa se čini kao da autorka, iz nepoverenja u svoju publiku i bojazni da njena misao neće biti protumačena na pravi način, sama objašnjava poentu. Zato deluje da je Evin zaključak kako Viktor nije mogao da pronađe lančić u mutnoj reci, već da ga je sam namerno pokidao i inscenirao skakanje, sasvim je suvišan, jer, imajući u vidu karakterizaciju i psihologizaciju Viktora, nije teško logički dođi do tog zaključka (str. 53). Takođe, nije potrebno dodatno pojašnjenje da je junakinja sela na obalu reke, a ne Dunava, zato što je pre tog mesta u tekstu više puta rečeno koliko joj znači Dunav i šta pod tim hidronimom junakinja zapravo podrazumeva: „namerno ne kažem Dunav, jer Dunav je Dunav samo tamo gde je moj.” (str. 49)
Pitanja koja se postavljaju u romanu Smrtni ishod atletskih povreda, i roditeljstvo i psihološko zlostavljanje, značajna su kao podstrek za dalje bavljenje ovim temama. Činjenicu da svako može postati žrtva nasilja je moguće osvestiti suočavanjem sa tim problemom putem svakodnevnog razgovora, razgovorom sa stručnjacima, medijskim putem i drugim društveno aktivnim načinima. Moguće je pristupiti ovom problemu i uz pomoć književnih tekstova, u čemu se Milica Vučković, kako je u motou romana naznačeno, oslanja na andrićevsku liniju pričanja o zlostavljanju. Tim putem se suočava i sa najvažnijim zadatkom jednog pisca – pričanjem u ime onih koji to ne mogu. Osim navedenih tema, roman je uspeo da prikaže vezu narcisoidne ličnosti i žrtve – što svedoči o autorkinom razumevanju teme, daru za detalje i nijanse i talentu. Čitaocima samo preostaje da pokušaju i oni da razumeju i da željno iščekuju novi roman, koji će ih zasigurno, kao i prethodni, podsetiti zašto vole lepu i tešku prozu Milice Vučković, kakav je i sam život.
