.
.
.
Treperavi beskraj
.
(Đorđe Kuburić, Klepsidra, KC Novog Sada, Novi Sad, 2020)
.
.
I deveta knjiga stihova Klepsidra pesnika Đorđa Kuburića (1958), po običaju, nevelika je i po obimu i po broju prestrogo odabranih vrednih i promišljajućih pesama, o čemu svedoči upečatljiv i autentičan stav usamljenog duha zagledanog u magiju reči i značenja (V. Pavković). Naime, i prološka „Pesma” i epiloški „Treperavi beskraj” postavili su pesmu u središte pesme. Naročito:
– njen stvaralački postupak („Žmurim. / Ne pišem je, / ne sanjam je. / Samo je žmurim. / Snatreća je, krhka i lomna. / Hoću da sačuvam je takvom. / Da odnegujem je. / Nek bude sama i slobodna. / Da nadleti mutno nebo / i uzleti do plavetnog azura. / Izvan svakog zlaˮ);
– kao i odliku i značaj koje pesma – „magija rečiˮ poseduje („I pesma je sama, ali fragilna i nezaštićena. / Zavisna od sveta, krhka i nepostojana, čuva se samom sobom. / Dok nastaje, kočoperna je. / Pomalo prezire onog koji je piše, jer otima se sudbini. / Kada postane svoja, / shvati / da i ona / tek je relativna tačka. / Treperavi beskraj / u vremenu i prostoruˮ).
I u pesmi „Lira” pesme sa Orfeusove lire su uspostavile sklad sveta i svemira („stvorile su godišnja doba. / Vaspostavile sklad sveta. / Sjedinile nebo i zemlju. / Od njenog titraja treperio je svetˮ).
Pesma „Putnik” (inače, završna pesma prvog od tri ciklusa – „Jutarnji demijurg”), u svojoj poetici donosi još jednog očekivanog aktera u vidu čitaoca, u liku onoga koji se podrazumeva kao mogući pesnik, od koga i zavisi život pesme i njena dalja sudbina, makar privremeno („Putujem stranicama knjige / nedokučivih poput musavog prozora voza. / Promiču nepokretni predeli. Vozim se do zore, a ona je daleka i nenaziruća. / Rečenice koje listam zamagljene su i osmuđene dimom lokomotive. / Brojim reči i slova, a ne brežuljke i ostrva… Kroz čkiljavi prozor vidim ponor, crven kao dim grada u plamenu.ˮ (Blejkov citat) „Vidim osamljenu prečicu do zore. I svetla koja se gaseˮ). Inače, motiv ove pesme je pesnikovo traženje nečeg uzvišenog i vrednog („Odiseja je na kraju svih borbi i putovanja dočekao iznemogli Argo… Argonauti istim putem oholo i požudno tragahu za zlatomˮ). Često se pronalazilo nešto posebno vredno, iako to nije bio zamišljeni cilj potrage ili je potraga bila zaludna i nečim sputana („Dante je, tumarajući zagrobnim carstvima, stigao tamo gde se stići ne možeˮ, a „Rozenkrojc je dospeo do Palestine, ne i do Indijeˮ).
Osim toga, značajno je i što se većina Kuburićevih pesama doživljava i kao svojevrsni ogled iz poetike, jer na njihovu vrednost utiče i neočekivana i produbljena i raznolika sadržajnost pesama, koje vaspostavljaju izvesnu emotivnu (osećaj prolaznosti i bliskosti smrti) nit zajedništva u svoj svojoj raznovrsnosti. I prostornoj. I vremenskoj. I situacionoj.
Dakle, i ova knjiga pesnika Đorđa Kuburića, prenosi unutrašnja poetska zbivanja koja se smenjuju od pesme do pesme. Neko bi rekao da je u pitanju košmar i začudna nadrealnost poetike, međutim, pesnik vešto nadzire čitavu pesmu i ne da pravo slučaju i spontanosti u svom međustihovlju. Sve je pod kontrolom pesnika, a rezultat toga su zavidno uspešne i igrive pesme. Osećam da su Kuburićeva pesma, ucelinjena ili u segmentima, kao i lirski subjekt, itekako živa i živahna bića (i sa natprirodnim moćima i magijama), nekada „u skladuˮ, a povremeno i u pritajenoj i prihvatljivoj suprotnosti, što sve govori o modernom i pounutrašnjenom pesničkom glasu. I o pesmi koja istražuje, i sebe i druge. O ubedljivoj i promišljajućoj pesmi, koju čine i parafraze i citati poznatih pesnika od Disa (već citirani stih – „izvan svakog zlaˮ) i Branka Miljkovića, pa sve do Jovice Aćina, Despotova i Siniše Tucića. Kao aktivni akteri njegovih pesama su i druge istorijske ličnosti u harmoniji pesnikovog samosvojnog diskursa (biblijske legende, Homer, Odisej, Dante, Blejk, Bodrijar, Klod Debisi, Petar Kočić, Stevan Raičković, kantautor Arsen Dedić…), koji već svojim prisustvom ostvaruju vidan semantički značaj u samoj pesmi, čime ova viševremena i višeprostorna poetika, u svom daljem asocijativnom gibanju i kretanju, dobija odlike metatekstualnog poetskog izraza.
Naime, sve te naslage tradicije, prošlog, literarnog, muzičkog, pa i mitskog i simboličnog značenja, pesnik pojedinačno „apotropejskom češagijom očešljaˮ i upodobljava pre njihovog ulaska u pesmu. Dakle, različita vremena i prostori su duboko inkorporirani i preneseni u pesnikovo i naše danas i ovde. Zato su i u pesmi, ili su pesmu preselili u prošlost, koju mi živimo danas. Ipak, mitska baština („sećanje je raskošnoˮ), u ovom slučaju, nije kontrolnik, niti značenjski uporednik Kuburićeve pesme i Kuburićevog vremena. Većinom su aktivni učesnici pesme našeg današnjeg trenutka, sa naslagama ranijih iskustava, koliko god su u domenu „izgubljenih vremenaˮ koje pesnik „pretražujeˮ, kao što je u postapokaliptičnoj pesmi „Sklad nestajanjaˮ („Ja sam dečak iz vode / Živim sam na koralnom sprudu. // Preživeo sam Veliki potop. / Video sklad nestajanjaˮ). Ponekad, iščezlo Panonsko more se doživljava pesničkim postupkom („Kad zažmurim, / Vidim moreˮ – pesma „Vidim moreˮ) asocirajući na prolaznost svih veličina i dimenzija („…rastače se i nestaje mi pred očima. / Gubi se negde, u neumoljivoj dubiniˮ – ista pesma). Pesnik je ubeđen da „Tisa spokojno teče, i ne mari za njihˮ (pesma „Tisaˮ), slaveći svesnost večnosti. Inače, naslov knjige u vidu vodenog sata („klepsidraˮ) rečito govori o značaju vode kao jednog od ključnih motiva u najnovijoj pesničkoj knjizi Đorđa Kuburića, koji u sebi nosi ne samo svoje tajne, nego i zaboravljene priče i nadnaravnu moć što pesnikov diskurs itekako treba.
Otuda je u knjizi očigledan i kontrast, na primer, u pesmi u prozi „Stolarˮ: „Moj put beše put beskućnika koji ne žuđaše za domom. Al’ nađoh gaˮ. Pojava paralelne i bliske dvojnosti se zatiče u pesmi „Ogledalo u vrtu“ kroz predstavu vrta: „Vrt je izokrenuti san. Raj, pravi ili veštački. / / Iza je pakao. Čekić veštica. / Rokenrol, entropijaˮ. Poseban je kontrast i između života i smrti, ljubavi i smrti, kao u pesmi „High noonˮ. Zatim, između dana i noći. Očit je i kontrast i unutar umetnosti, na primer, muzike („Slušao Rahmanjinova / da amortizuje noć, ravnu noć, bez senki i osvrtanja; / a sada Lu Rid gasi kandila / i pojačava jutroˮ – pesma bez naslova).
Pesnik piše i pesme o „noći, bez tajni i trajanjaˮ, i o njihovom „tamnilu i zamračenjuˮ. Najavljuje ih, kada je u pitanju usud života vode (reke) i u središnom ciklusu Ostadoše atoli u pesmi „Noćni oblakˮ („A reka mog života uliće se u noćni oblak što veći je od svetaˮ (Česterton) „i manji od vremena koje, poput reke, bešumno teče noćuˮ).
Trećim ciklusom Ždral sna, osamljeni alhemičar dominiraju ambijent mraka i noći, a naročito crne boje, svojim zajedničkim mitskim značenjem i predrasudama: „Ni ona, kao ni pesnik, ne umiru samo jednom. / I ona, kao i pesnik, postoji noćuˮ (pesma „Mačkaˮ). Međutim, „dok noć maše crnim krilimaˮ, prisutan je i motiv meseca, u kontrastu sa bojama mraka, ali u literarnoj i životnoj sinergiji sa životom i opstankom vode. Odsustvo vidljivosti i Meseca („noć prelazi nebomˮ) objašnjava ime ciklusa: „Gusta tmina protiče kao masna, prljava reka, kojom se batrga / ždral sna, osamljeni alhemičar. / Ova noć je toksična metafora / u kojoj niko ne stanuje. Samo promiču lutalice / neobdarene za smrtˮ (pesma – „Ovo je knjiga puna ženaˮ).
I iz samo citiranih stihova uočavaju se Kuburićev lirizam, kritički verizam i neoavangardni bunt, kao i palimsestno prizivanje različitih kulturoloških i poetskih iskustava (kako kaže B. Stojanović Pantović – autorka pogovora). Zatim, pesnik sve ono na šta se oslanja njegov stih (prošlost, mitovi, raznovrsna iskustva i prostori), preoblikuje i nadgrađuje u svoj uverljiv i jedinstven pesnički svet, u svoju mitologiju, u svoju filosofiju, u osoben ambijent knjige, nakon čega, mišljenja sam, imamo pravo Kuburićev pesnički modernizam osloviti veštim postmodernističkim sagledavanjima i prostora pesme, i tajanstva života i iskušenja osamljenog pojedinca.
.
.
.
.
.
