.
.
Čitam, dakle, postojiš
.
(Marija Dragnić, Konfabulacije, PPM Enklava, Beograd, 2019)
,
„Kakvi mu se to okrnjci kližu i nižu pod nepcem, na jeziku? Kakvi drndavi suglasnici, kakvi unjkavi, iskidani, urlikavi, vabeći-mameći, vrskavi, soptavi, lelekavi, meketavi izduvci? Drži se za glavu, hoće da mu se raspukne. Svaka reč traži izlaz, svaka hoće da izda i ocrni. Za reči se kažnjava, a tako lako izlete. Zar je on šta rekao? Zar on ima išta da kaže? Ne, naprotiv, to se reči govore u njega, one spolja prodiru kroz prozore njegove glave oči i uši, vijaju se ovde u promaji i, potiskivane drugima, uvlače se u skrivene šupljine da se zalegnu i zamru. Ali ne da budu zaboravljene, da dadu mira.“ (Tišma 2015: 48-49) Čini se da informacije koje Tišmin sveznajući pripovedač daje o Eugenu Pataku, odnosno njegovom odnosu prema rečima, koji je mahom egzistencijalistički određen, savršeno odgovaraju definisanju semantičke, strukturne i tematske strane zbirke Marije Dragnić – Konfabulacije, u izdanju izdavačke kuće PPM Enklava, za koju je 2018. godine autorka osvojila prvo mesto na Ratkovićevim večerima poezije. Svaka napisana reč pokušava da pronađe svoje mesto unutar zbirke. One su dvostruko određene – stoje naspram pesnikinje, ali i naspram čitalaca, čekajući pogodan trenutak da prodru u njihovu maštu i tu zalegnu. Ne žele da im daju mira, naprotiv. Nastoje da ih pokrenu da postanu deo igre, čija je pravila Marija Dragnić, kroz iskaze svojih lirskih subjekata, unapred odredila. Reči su iskidane i drndave jer se pesničke slike brzo smenjuju jedna za drugom, ostavljajući za sobom praznine koje bi svaki čitalac trebalo sam da popuni. Neobičnog i intrigantnog, pomalo egzotičnog naslova, ova pesnička zbirka mlade autorke predstavlja autentičan spoj izmaštanih, doslovnih i metaforičnih slika, lirskih dnevnika, filozofskih promišljanja, žanrovskih eksperimenata i igre između dve stvarnosti.
Prvo pitanje koje postavlja ova zbirka vezano je za naslov zbirke, a samim tim istovremeno i za poziciju čitaoca. Da se očekuje povećana aktivnost recipijenta, upravo je signalizirano naslovom. Termin konfabulacija podrazumeva proces dopunjavanja praznina koje pojedinac ima u sećanju, i to izmišljenim ili fiktivnim epizodama, fantastičnim pričama ili detaljima. Prelaskom sa spoljašnjeg na unutrašnji pristup proučavanja književnog dela, kako je to nauka o književnosti pokazala, procesu čitanja i čitaocu dato je značajnije mesto u recepciji književnog dela, a ovoga je autorka i te kako svesna, i to znanje koristi u želji da aktivira čitaoca i imenuje ga kao podjednako važnog člana nastanka i kasnijeg postojanja njene poezije koliko je i ona sama. Stoga će stvaranje mnoštva mesta neodređenosti u pesmama imati za cilj ostvarivanje čitaočeve veće angažovanosti, odnosno, predstavljaće poziv da se praznine ispune čitalačkom maštom i refleksijom, što će omogućiti postojanje neraskidive veze između autora i čitaoca, u kojoj obe instance imaju stvaralačku moć. Sa druge strane, naslov knjige je istovremeno tehničke prirode, jer je u pitanju termin zastupljen u medicini i srodnim naučnim disciplinama, koje pod pojmom konfabulacije podrazumevaju ne samo analiziranje stanja bolesnika koji je, usled moždanog oštećenja ili demencije, izgubio pamćenje, već i otkrivanje načina na koje pojedinci uspevaju da ovako uzrokovane pukotine u sećanju ispune mešanjem imaginacije i memorije. Zbog toga je ova zbirka svojevrsno zanatsko delo, jer u njemu pesnikinja čitaocu metaforički objašnjava posao koji treba da obavi prilikom čitanja Konfabulacija, ukazujući na vezu između pukotina u pamćenju bolesnika, koje on sam ispunjava, i pukotina koje je ona sama stvorila u tekstu, za koje očekuje da ih čitalac dopuni. Ona insistira na važnoj ulozi ljudske imaginacije za svet književnosti i uopšte njen nastanak. Mesta neodređenosti omogućila su idejama koje nastaju u sferi čitaočeve podsvesti da prodru u pesničku fantaziju autorke. Bez takvih aktivnosti zbirka ostaje nepotpuna. To je, na primer, vidljivo u čestim pitanjima koje lirski subjekti postavljaju, a na koje nikad ne daju odgovore: „da umiriš savjest / ubrzavaš / prepone postaju previsoke / za tvoj slab odraz / sjetiš se / naskačeš na Boga / niski majušni džokeju / koliko je skokova potrebno / da se umori tvoj konj? / uporno se kladim / na tu izmučenu životinju“ (12); „prljavo je / vidi ti se sve / dok ti preskačeš sebe / i pobogu ženo / žulja li te imalo taj tvoj Bog? (13). To nisu retorička pitanja; čitalački odgovori su neophodni kako bi svaka pesma dostigla onaj zadovoljavajući stepen jasnosti, koji dalje umnožava i usložnjava značenja. Na čitaocima je da daju odgovore na pitanja, ne bi li shvatili ostatak teksta. Pukotine postoje i između strofa. Naime, pesničke slike se ponekad smenjuju bez reda, dinamično i neočekivano, te ukoliko čitalac međuprostor ne popuni sopstvenom imaginacijom, tajna koju pesma sadrži ostaje neotkrivena: „prevrnula sam cijelu torbu / i našla da ne fali ništa, / baš sve je bilo na mjestu: / novčanik, parfem, četka, četkica, / prljav veš, nekoliko knjiga / i stid / / na plastičnom livu jedne od replika / čovjeka koji pati, / i koji se još uvijek dobro prodaje. / na tržištu vlada velika potražnja / za opšteprimjenljivom plastikom“ (38).
Konfabulacije obuhvataju 34 pesme čiji naslovi, uvek malim slovom obeleženi, izrečeni kroz reč-dve (zoo balada, hit me, hepiend, po pozivu), izraze ili sintagme (soba u kojoj se završava svijet, nakon što je odbila da se odrekne krila, terorizam samoće ili šizofrenija na opštem mjestu) ili pak čitave rečenice (brat i ja bismo se često potukli za manju polovinu jabuke, i potpuno zaboravili na glad. davno je to bilo, trka s preponama ili zašto ne nosim bijelo u bijelom gradu, pustila sam gavrana micu kroz prozor i mama je rekla da će ga to izvjesno ubiti, đed je jednom ubio poskoka koji mi je prepriječio stazu…), predstavljaju njihovu suštinu. Ipak, teško je precizno odrediti o čemu Marija Dragnić peva, posebno što na prvo čitanje sve deluje neverovatno konfuzno. Svaka pesma sadrži autentičnu poetsku sliku, za koju je inspiraciju autorka, kao što i sama u više navrata ističe, pronašla u spoljašnjim, svakodnevnim dešavanjima, kao i emotivnim, životnim iskustvima, i koje je, u duhu sopstvene poetike, transformisala u poeziju koja je postala mnogo više od banalnih intimističkih ispovesti. Nemogućnost pesnikinje da se odluči za jednostrano i dosledno pevanje ogleda se u ambivalentnoj poziciji lirskog subjekta. Naime, postojanost lirskog subjekta u prvom licu jednine ženskog roda narušava neočekivano pojavljivanje glasa u muškom rodu, takođe u prvom licu. Pokazavši da u postmodernističkoj poetici i identitet onog koji peva može biti nepostojan, odnosno da ženski subjekat lako može progovoriti iz muške perspektive, autorka uspeva da sruši sve predrasude o razlikama između muškaraca i žena i da ih u pevanju izjednači. Nedoslednost u rodnom određenju lirskog subjekta odgovara u potpunosti suštini konfabulacija. Smenjivanje muškog i ženskog glasa zaustavlja na trenutke pevanje u trećem licu, koje unosi dozu objektivnosti. Ostaje pitanje da li višeglasje zaista postoji u zbirci ili je promena roda nesvesni postupak autorke, kombinacija njenih razmišljanja i emocija u datom trenutku. Kao i muški glas koji se pojavljuje kao pesnik, koji će pisati kratke pjesme, kako bi vježbao preciznost, i pisma svojim ljubavnicama usnulim uvijek daleko od središta borbe za život ili život, ženski glas takođe piše poeziju. Ona se, međutim, češće obraća svom ljubavniku ili o njemu peva, dok se on osvrće na svoje doživljaje koji postaju povod da razmišlja o njoj. Ta dvostruka, a možda bi adekvatnije bilo reći i trostruka pozicija zaista stvara višeglasje, jer je nemoguće zanemariti veze koje postoje između njih i perspektive iz kojih se o svemu doživljenom peva. Osim u gramatičkoj kategoriji, smenjivanje i prelivanje iz jednog u drugi glas ostvaruje se i u književnom izrazu lirskih subjekata, koji je u direktnoj vezi sa pomenutom žanrovskom hibridnošću zbirke. Prelivaju se značenja reči, rečenica, pesničkih slika, predmeta i pojava. Zbog toga ovaj lirski tekst gubi jasne konture usled prelivanja i mešanja, te se celokupno delo ne pojavljuje kao jednoznačna, hermetična tvorevina, jer iz njega proističu mnogostruka značenja, mogućnosti interpretacije i analize. Zatvorenost Konfabulacija je prividna; u njima, s razlogom, postoje pukotine.
Svaka pesma u zbirci predstavlja celinu za sebe, s tim što se u kompoziciji zbirke lako može uočiti veza među pesmama, i to posredstvom istovetnih motiva, ideja i detalja. Organizovane u tri tematske celine, koje nemaju posebna obeležja i koje bi čitaoci sami trebali da uoče, Konfabulacije problematizuju i preispituju status poezije, razotkrivaju tzv. pesnike-gorile, otvaraju pitanje o postojanju Nove Španije, kojom je lirski subjekat očaran, uvode ideju o crnim prstima poezije konfrontiranim belim prstima, kao i crnim prstima ljubavnika koji su neretko komplementarni sa belim prstima lirskog subjekta. Marija Dragnić kroz simbole demistifikuje sva emotivna stanja pojedinaca, posebno ona potisnuta, isprovocirana, društveno nametnuta. Pokušava da pronađe uzroke u otuđivanju ljudi, greškama u komunikaciji. Usuđuje se da otvori pojedine teme koje su društveno intrigantne. Premda većina pesama podrazumeva univerzalnost, potraga za sopstvenom individualnošću ne izostaje. Na primer, u pesmi uvijek nadohvat ruke, iako se naizlged promišlja samo o složenom odnosu između žene i muškarca, uplitanjem figure pesnika tekst od ispovesti postaje potreba za otkrivanjem sopstvenog identiteta: „nije osjetio / kad je spustila dlan / na njegovu šaku / ispod koje je izlazila / uvijek nova / onakva kakva / voli da bude / baš onakva / kakva jeste / mislila je / i u nju tiho / kao da ne čuje on / ša pu ta la la / ti si moj / ti si moj / omiljeni pjesnik“ (33).
Osim toga, Marija Dragnić nije samo pesnikinja, ona je istovremeno i pripovedačica. U Konfabulacijama ona pokazuje da ne postoji jasna granica između poetskog i proznog izraza. Briše je slobodnim pričanjem u slobodnim stihovima, koje je već postalo karakteristično za postmoderni(ji) diskurs srpske poezije. Na trenutke njeni stihovi kao da prate poetsku liniju Milene Marković, Ane Vučković i Gorana Korunovića svojim vokabularom, izrazom i tematsko-motivskom strukturom.
Autorka u više navrata podvlači značajnu istinu svoje zbirke – ne postoji ništa što je realno, sve je plod imaginacije, iako poreklo vodi iz stvarnog života i spoljašnjih impulsa; „…u stvari je svako izmišljanje unapred bilo opterećeno; moglo se izmišljati samo onako kako se događalo, i nikako drugačije.ˮ – zbirku stidljivo otvara kratak citat Biljane Jovanović, buntovnice s razlogom, o načinu ljudskog izmišljanja, odnosno ideji da poreklo naše mašte treba tražiti u stvarnosti. Svoju fascinaciju radom ljudskog uma i njegovom sposobnošću da zameni teze, izmisli ili izmašta Dragnić ne krije i svesno prenosi u polje razmišljanja lirskog subjekta. Zašto prva pesma, naslovljena brat i ja bismo se često potukli za manju polovinu jabuke, i potpuno zaboravili na glad. davno je to bilo. počinje stihovima „crni prsti tuđe poezije / uprti su put mojih očiju, / povlače se, pa opet upiru, / brzi kao igla / na mašini za šivenje“ (7)? Na te crne prste tuđe poezije nadovezaće se crni prsti mog ljubavnika, da bi lirski subjekat sam, na kraju, crne prste rasklopio duž ekrana. Crna boja postaće lajtmotiv Konfabulacija, boja tame, beznađa, nepoznatog i mističnog, neistraženog prostora. U takvoj atmosferi pojaviće se neobična pesma provokativnog naslova, koja će vratiti iskustveno nazad u poeziju – volim da te gledam: „dok se svlačiš / nad tastaturom tim prozirnim / prstima ispisivala si tako / lako adrese naših / susreta po koži riječi / koje nestaju / za dodirom kao uvijek / s tvojih dahom što sam ga otključavao (?!) bacajući / kalauz u mrak kroz / njega smo plesali nad / opštim mjestima udova / isprepletanih poput stihova / kojima to nikada ne bi / mogla dočarati nikom / drugom spuštao sam / dlan na tvoje O da / bolje čujem koliko si / moja, O da moja / omiljena pjesnikinja“ (40). Iako dosledno sprovedeno opkoračenje otežava recepciju i razumevanje teksta pesme, senzualna igra kojom lirski subjekat zanosi čitaoce jedna je od najvećih vrlina Konfabulacija.
Marija Dragnić piše, kako se čini, jednostavnim jezikom karakterističnim za razgovorni stil. Međutim, sve pesničke slike obogaćene su živopisnim, nesvakidašnjim i potpuno neočekivanim detaljima: „uz samo tri zvjerska ugriza / u utrobu sam ti smjestio / detektor / za one koje Bog voli“ (8) ili „da, svakako, doći ću, rekla sam, / i još kada dođem, zapaliću ti kuću / i to sam kazala, / čim sam prekinula vezu“ (22). Iako na momente izgleda da se pesme ne mogu pročitati do kraja, jer ih apstrakcija isuviše pritiska, pesnikinja se trudi da prikaže svakodnevicu običnih ljudi i otkriva je taman onoliko koliko je čitaocu potrebno da bi sam uspeo da dovrši njene (za)misli. Prisutnost jekavskog izgovora umekšava njen izraz i gura u stranu težinu poruke koju prenosi; unosi dozu egzotičnosti u glasu lirskih subjekata, zajedno sa odabirom pojedinačnih reči koje odudaraju od razgovornog stila. A u vezi sa tim odudaranjem jeste i pesnikinjina gorila koja se pojavljuje u nekoliko pesama koja je predstavljena kroz ljudske osobine. Još će se u pesmi video-nadzor u gorilinoj vili reći da „ne znamo ko ih je pozvao, / ali ostaće tu do kraja knjige. / djeluju ravnodušno, / kao anđeli, ili kamere“ (15). One su nemi posmatrači života i promena koje se događaju. Iako će nekada njihovo prisustvo biti signalizirano samo naslovom (gorile su odlučile), one se neće pojaviti, već će treće lice ogoliti odnos muškarca i žene i njihova razmišljanja o mogućnosti savršenstva utrobnih gravura. Simbol gorile pesnikinji je dozvolio da o svakodnevnim dešavanjima i međuljudskim odnosima ne peva doslovno, već da metaforički proba da pokaže svu složenost tog dela postojanja.
Vanknjiževna stvarnost prodire u književni tekst vrlo živo i konstantno, i susreće se sa našim pojedinačnim realnostima, koje autorka želi da ogoli do univerzalnih istina. Kreiranje sopstvenog životnog narativa, na kom pesnikinja insistira u pesmama, postaje konstanta Konfabulacija. Gotovo metafizičku zamisao o mogućnosti da sopstvenom maštom možemo uticati na praznine koje imamo u sećanju i pamćenju i koje popunjavanjem postaju život Marija Dragnić razobličava, pojednostavljuje, a zatim nadograđuje uz pomoć svakodnevnih prizora iz života običnih ljudi, njihove zapitanosti o sebi i svetu u kome (pokušavaju da) egzistiraju. A celokupan boravak u izmaštanim prostorima Konfabulacija čitaocu stavlja do znanja da bi se, tek ako odgovori na postavljena pitanja, možda mogao vratiti sebi.
.
.
.
.
