.
.
Zagledanost u jedno nepostanje
.
(Novak Veljović, Nepostanja, Čigoja štampa, Beograd 2020)
.
.
Knjiga Nepostanja koju je tokom protekle godine objavila Čigoja štampa predstavlja pesnički prvenac Novaka Veljovića (1992), koji bi se u najkraćim crtama mogao odrediti kao tematizacija odnosa savremenog čoveka i Boga, odnosa usmerenog ka potrazi za odgovorima na metafizička pitanja. Pored poezije, ovaj mladi autor se bavi još i pisanjem proze, književne kritike, kao i proučavanjem književne istorije, te se može naslutiti da u prvoj zbirci otkriva začetke svojih interesovanja i mogućnosti daljeg književnog delanja u svetu umetničkog stvaralaštva.
Mladi pesnik zagledan nad nepostanjem u svojoj poeziji obnavlja postojeću pesničku misao koja nadilazi okvire ovostranog, otvarajući prostor za komuniciranje sa sakralnim iz perspektive novog veka, koji gotovo da na sve načine raskida sa mogućnošću postojanja onostranog. Lirski subjekt najpre progovara komunicirajući sa snažnim uporištima tradicije, iz koje, preko citata, izgara smisao za nedostignutim visinama. Ova nedostižnost upravo je viđena u Njegoševoj Luči mikrokozma, čije stihove pesnik uzima kao moto zbirke, da bi potom čitavo delo oblikovao kroz polemiku sa velikim ruskim pesnikom Vladimirom Majakovskim. Zazivajući ovog svog pesničkog uzora, lirsko ja priziva njegovo prisustvo kroz stihove, pri čemu su aluzije ponekad i više nego očigledne: pesnik pesnika doziva imenom, drsko nastojeći da prizove duh minulog genija i probudi nešto njegovog žara u sopstvenim bojaznima i nadanjima. Nekad su ovi tragovi sakriveni iza mnoštva stihova: Gde ti je sad izgorela kuća za skitnice? (pesma broj 24).
Pesnička zbirka podeljena je u tri celine: Blizine, Nepostanja i Daljine. Pesnik svoje pevanje najpre počinje od bliskosti, želje za blizinom ne samo svetovnog, ljudskog, običnog, malog, već i sakralnog. Stihovi u prve dve celine su oblikovani poput dosetki, razigranosti, kratki su, satkani od aluzija, a poruke koje nose vrlo su upečatljive: U početku beše reč/ I reč beše večnost/ German se sa brda dere/ Bog je mrtav -/ Pesnik je u podnožju umirao/ Sa zaboravljenim rečima na usnama. ( Pesma broj 17)
Kroz čitavu knjigu uočava se napor pesničkog ja, izražen već i u prvoj pesmi, da kroz svoje stihove stvori novu, savremenu dijagonalu između sadašnjosti i prošlosti, ali ne bilo kakve prošlosti – on je zagledan u biblijsku prošlost, trudeći se da polemiše sa ontološkim značajem čovekovog prisustva: I krst i mač – pa krv/ Opet će se ukoreniti u žilama/ I praštanje i ne – pa smrt/ Vratiće dug Jerusalima. ( pesma broj 1)
Ono što je zanimljivo u ovoj zbirci jeste da nijedna pesma nema naslov, već da su sve označene i povezane brojevima, te na taj način stvaraju svojevrstan pesnički venac u kojem se jedna misao nadovezuje na drugu, čineći smislenim krug preispitivanja lirskog ja, suočenog sa propašću današnjice i poraženog pred precima: Umesto prašnjavih rebara/ Plastične žene ljubim/ I umesto u prah/ Bićemo u reciklaži samleveni. (Pesma broj 10)
Ipak, i u subjektu ispunjenom beznadežnošću postoji hrišćanska nada za vaskrsenjem, koja budi staru veru u novi život, ali i nadu da se lirsko ja neće pred potomcima obrukati, ako su preci već poraženi pred novim svetom: Oslobađajući se čestica sećanja/ Rađajući se novi/ Bez teškog bremena/ I traga negvi na uzavrelim očima. (Pesma broj 11)
Novi svet često zaboravlja na pesnike i reči kao iskonske pokazatelje dobra i zla, negujući leksiku zaborava. Lirsko ja zato oseća da su reči kao što su voleti, pomoći, spasiti davno nestale iz upotrebe i da je njihovo značenje smetnuto sa uma. Amnezija nad ovim rečima zastrašuje lirsko ja, budeći u njemu potištenost, sa kojom ne uspeva da sagleda svakodnevnicu novog sveta. Zapitan kroz stihove o ontološkim i sakralnim zagonetkama novoga sveta, čitalac bi se mogao zamisliti da li pesnički subjekt nastoji da negira individuu i smatra li da pojedinac bez Boga ne može ni da egzistira, odnosno, da li, negirajući Boga, čovek postaje član škole bezbožništva, koja pred sobom ruši sve principe tako što briše granice između dobra i zla i time ostavlja prostora samovolji i ogrezanju u plotskom. Pesnik u ovoj zbirci ima jasno postavljenu vrednosnu piramidu, na čijem vrhu se nalazi Bog, nosilac najviše vrline u svetu sakralnog, zatim ga slede njegovi pesnički uzori – Majakovski i Njegoš, a potom obezličena individua – pratilac, sa kojim zajedno promatra svet: Opet ćemo se, ti i ja, siti/ Gađati ogriscima/ Smejaćeš se mom ispupčenju/ Znajući da nemam stid. (pesma broj 2) Mogli bismo zaključiti da lirsko ja pesničkim izrazom teži da simbolički predstavi Adama dvadeset i prvog veka, koji sa svojom Evom promatra svet, osećajući se otuđenim od njega.
U poslednjoj celini zbirke lirsko ja se počinje udaljavati, paradoksalno stvarajući sve duže pesničke celine, ali sa manje želje da ih prilagodi svom čitalačkom saputniku i da konačan odgovor na postavljena pitanja. Svoju pesničku zbirku Veljović završava pogledom uperenim u daljine, okrenutim lutanjima: I sad bogaljasti lutamo ( Pesma broj 29), a potom simblično označenom tridesetom, poslednjom i najupečatljivijom pesničkom slikom zatvara knjigu uz lucidno pitanje: Zašto smo mrtvi? Smrt označava kraj životnog puta, jedne pesničke celine i čitave knjige, ali i početak filozofske diskusije. Zato se moramo zapitati: nastupa li smrt samo kad se život ugasi ili često živimo ni sami ne znajući da smo odavno ili nekad bili mrtvi?
.
.
.
.
.
