O Rene Karabaš

Najvredniji metal je sloboda 

(Ostajnica, Rene Karabaš, Heliks, Smederevo, 2025)

Bugarska spisateljica, glumica i scenaristkinja Rene Karabaš našla se u najužem izboru za ovogodišnju nagradu Međunarodni Buker sa romanom Ostajnica. Irena Ivanova, kako je pravo ime ove spisateljice, upečatljiva је – i vizuelno i izborom teme svog prvenca, koji je predstavila na nedavno održanom beogradskom Festivalu evropske književnosti „Knjiga na (s)ceni“. Crni šešir, bela košulja, kravata – baš kao gradska verzija glavne junakinje i naratorke Bekije. Ostajnice, virdžine, muškare… Sve su to sinonimi za devojku koja daje zakletvu o devičanstvu prema Kanunu Leke Dukađina, odbacuje kosu, haljine i prethodni život žene, da bi preuzela mušku rodnu ulogu i postala glava porodice.

I sama Karabaš potiče iz sela u Bugarskoj, u kom su tradicionalni zakoni surovi i beskompromisni, naročito za žene. Roman locira na relaciji albansko planinsko selo – Sofija, i na relaciji nesloboda – sloboda.

„Najvredniji metal u Albaniji je sloboda“, kaže Bekija, koja postaje Matja. Dok bi kao žena koštala dvadeset volova, ne bi smela da pogleda muškarce u oči, niti bilo gde da ide sama izuzev do mlekare, kao muškarcu sleduju joj puška i sat, može da puši i pije, da odlazi u krčmu… Ali, oslobađanje je opasna stvar, ima cenu i traži žrtvu, koju u ovom slučaju plaćaju i njeni najbliži.

Dok preispituju granice ljudske, a naročito ženske slobode u zatvorenim, nepraštajućim sredinama, u kojima i dalje vlada krvna osveta, dok secira pojam žrtve, savesti, ljubavi i rodnih uloga, i simbolički se poigrava fenomenom fetus in feto, Rene Karabaš koristi različite pripovedne tehnike: od klasične ispovesti koju ova poslednja virdžina daje novinarki, preko epistolarne forme i pisama koje joj šalje brat (Bekija je nepismena i tek će joj novinarka pročitati), do vesti iz crne hronike, stihova, mitova. Bekijine rečenice nemaju početna velika slova, ni tačke, čime autorka daje ne samo na autentičnosti svojoj junakinji, već i sugeriše njenu šesnaest godina skrivanu želju da progovori, pa se zagušene reči oslobođene brane odjednom izlivaju kao reka iz korita. U početku, ove misli bez interpunkcijski jasno sugerisanog početka i kraja, pokazuju i koliko Matja sumnja u mogućnost da može da stavi tačku i krene ispočetka. Međutim, na samom kraju, odsustvo tačke pretvara se u ono što zapravo čini besmrtnost –  u život kao takav. Bekija znači – oslobođena.

Kroz ceo roman Rene Karabaš se bavi i pojmom doma i šta je zapravo on za nas – kavez u kom „ti odrežu krila“ ili oaza sigurnosti. Da li smo dom sami sebi, kada se svi ostali elementi doma izgube? Na nepostavljeno pitanje da li je za nju umetnost dom, odgovor bi mogla da bude jedna od rečenica upućena beogradskoj publici: „Smisao umetnosti jeste da spašava ili da pomislimo da smo bar nakratko spašeni“.

Prevod knjige s bugarskog potpisala je Jasmina Jovanović.