.
.
…Čini se da sam jednom živeo kraj velikog grada, bio sam uspešan plantažer, oženjen ženom koju sam voleo I verovao joj. Imali smo, ponekad se činilo, jedno dete, obećavajućeg mladića sjajnih talenata. On je uvek bio nejasna figura, često sasvim van slike.
…Embrouz Birs, Put obasjan mesečinom
.
.
Postojalo je vreme u Junakovom životu kada se nije plašio smrti.
Budio bi se pred zoru i, u polumračnoj sobi u kojoj je postajalo sve vidljivije, što zbog neumitno nadolazećeg dana, to i zbog privikavanja očiju na sumrak, sasvim opušten, miran, i razmišljao o tome šta treba da učini kada svane, kada dođe vreme za ustajanje. Obično su to bile misli u kojima je pravio spiskove jutarnjih kupovina, dnevnih obaveza i poslova.
Nije žurio, jer nije nikada ni pomislio da će njegovo vreme da istekne. I, tek povremeno, u tim polumračnim snoviđenjima, duha u prasku razbuđenog idejom koja bi sevnula u trenutku ostavljajući ga bez daha, ostavljajući ga u uverenju da je to baš ona genijalna iskra kojoj je stremio kao celokupnom opravdanju smisla života, a već u sledečem trenu otvorio bi oči, a od njegove velike ideje, posle neplaniranog i nervoznog predjutarnjeg bunila stvarnosti u kojoj je egzistirao druga ne bi ostalo baš ništa.
Samo slutnja da će uskoro, odnosno malo kasnije, već stići vreme u kome neće biti siguran da će se, posle noći u kojoj se grozničavo prevrtao mokar od znoja, dobrih i loših snova, uopšte probuditi. Ikad.
Neopozivo odložen iz života.
.
.
PS
Sloboda Junaka u (njegovom) Romanu uvek je relativna. Na primer, sloboda da, iako tuđa kreacija, i sam stvara. Kako da razdvoji ono što mu je Pisac “ubacio” u glavu, od onog što je, navodno, sam smislio? Inhibirajuće, zaista i verovatno nerešiv problem.
.
.
.
.
.
