Dvoje su se prepoznali i počeli da planiraju zajednički život. Kao da postoji jedan jedini život za koji su se oboje uhvatili i odlučili da ga podele na ravne časti.
Hajde, deco, uzmite ovaj jedan život, rekao bi im razredni starešina da su školarci. Zadao bi im zadatak da se dogovore oko raspodele vremena koje im je dato. Pitali bi se kako da pristupe problemu. Najpre, zadatak je neprecizno definisan jer nije rečeno koliko će vremena dobiti. Tvoj život će se nastaviti i nakon što naš zajednički život nestane, rekao bi on. Možda će biti i obrnuto, dodala bi ona. U svakom slučaju, nemamo dovoljno podataka da bismo mogli da rešimo zadatak. Ali, mislili su, ako zanemare tu početnu prepreku, da li da izaberu koje će godine uzeti on, a koje ona? Ili je bolje da svaki drugi dan pripadne jednom od njih? Mislili bi o tome i zaključili da bi u tom slučaju bila neravnomerna raspodela radnih i neradnih dana pa to ne bi bilo praktično rešenje za zaposlene, ozbiljne ljude kao što su oni. Možda da podele život na sate? Recimo da bi svaki drugi sat mogao da bude njen. Ali, sačekaj, rekao bi on, da li to znači da bismo morali da podešavamo alarm da nas podseća na koga je red da živi? I kako bismo se organizovali noću? Budili bismo se svakog drugog sata kao bebe. Ko bi mogao da trpi toliku neispavanost čitavog tog jednog života? Ona je shvatala da je on u pravu, sećala se kako je bilo teško s dve male bebe i nije joj se vraćalo u taj period. Rekla bi da im je razredni starešina uvalio kosku.
Dušo, isuviše je komplikovan ovaj zajednički život. To je veoma ozbiljan zadatak, složili bi se.
Milica Sniva, 20.1.2024.
