Kada kažem pesma moram odmah da dodam da nije bilo ni jednog književnog susreta a da me deca nisu zapitala kada sam napisao svoju prve stihove. Ja svoju prvu pesmu nisam napisao nikad. Napisao sam tek drugu, a prvu sam prepisao od Desanke Masimović. Bilo je to u trećem razredu osnovne škole. Učili smo pesme napamet kao domaći zadatak. Ja sam tu Desankinu pesmu da bih je naučio napamet prepisao bezbroj puta. Povremeno sam menjao po koju reč. Na kraju sam pomislio kako je to moja pesma. Drugari to nisu primetili. Postao sam važan. Šepurio sam se neko vreme. A onda san naleteo na učitelja. Bio je divan i blag čovek. Znao je da je moje delo mali plagijat. Nije me obrukao pred razredom već mi je diskretno dao do znanja da je to što sam učinio sramotno. Naučio me je, zapravo, šta znači stideti se pred samim sobom. Omrznuo sam tada poeziju i čitao samo priče i romane. I otkuda ja u pesnicima, pitate se. Prvo je mornarica delovala na mene, a potom i Oskar Davičo. On je bio moj prvi recenzent. Bilo je to zaista davno.
Prva zbirka je nosila naziv „Ispričano za proleća“. Rešio sam da neke pesme pročitam na književnoj večeri koje na Kolarcu organizuju mladi pesnici Jugoslavije. Pročitao sam nešto o tome u tadašnjoj „Politici“. Bila su najavljena velika imena naše književnosti kao gosti susreta. A i u publici si mogao očekivati da vidiš prave vukove domaće poezije. Bio sam tada pun nekih sumnji u kvalitet toga što pišem. Šta ako svi oni mladi ljudi budu pročitali bolje stihove od mene. Biće me užasno sramota. Ipak sam odlučio da odem. Želeo sam da se u mom životu nešto bitno promeni. Imao sam potrebu da šiknem iz sebe, toliko sam bio stegnut u svojim grudima.
Kada sam stigao na Kloarac već je bila gužva na ulazu. Probio sam se do partera i seo ispred jednog ozbiljnog starijeg tipa. Delovao je kao da mu se ovo sve baš i ne dopada. Seo sam i počeo da slušam. Na bini su se smenjivali pesnici i pesnikinje. Nešto me je očaralo, a nešto je bilo jeftino.
Najednom me je onaj stariji tip potapšao po ramenu i upitao: „Kako ti sve ovo izgleda?“
Okrenuo sam se i blago nasmejao: „Meni odlično. A vama vidim ništa nije po volji“. Tip se nije mnogo uzbudio. Pokazao mi je pokretom glavee u pravcu bine: „Vidiš onog tamo u ćošku što sedi. Čitao je pesme treći po redu“.
„Da vidim ga“, odgovorio sam i počeo da posmatram mladog pesnika. „E, druže moj, on će jedini iz ove grupe postati pravi pesnik. Kada budeš izlazio iz Kolarca upoznaj se sa njim. To ti je moj savet. Šta to tako važno držiš u ruci?“, upitao me je.
„Ah, ništa“, odgovorio sam, „ovo je moja zbirka pesama. Hteo sam večeras da nešto pročitam, ali mi organizatori nisu dali. Rekli su da mogu samo da slušam.
„Daj mi da vidim to“, reče čovek i skoro mi ote rukopis iz ruku.
„Ma to ja onako. Sada kada sam čuo sve njih, mislim da nisam baš talentovan“.
„Ma ne budali. Niko se nije rodio kao suvi genije. Napiši na poleđini svoju adresu. Probaću da nešto učinim sa rukopisom“.
Tip je to rekao i izašao is sale.
Najednom sam se setio da nemam pojma ko je čovek i gde može da završi moj rukopis. Potrčao sam da ga stignem i naleteo na mladog pesnika za koga je onaj tip rekao da će biti pravi pesnik.
„Jurim onog čoveka, dao sam mu rukopis, a ne znam mu ni ime“.
Mladi pesnik je pogledao u pravcu tipa koji je napuštao Kolarac.
„Ah, ne brini ništa. To je Oskar Davičo. Nema boljih ruku i moćnijih, trenutno, u kojima je mogao da završi tvoj rukopis.“
„Oskar Davičo! Pa niko mi neće verovati!“, kažem.
„Da li imaš cigaru“, pita me mladi pesnik.
„Imam, naravno, izvoli“, kažem i vadim paklicu.
„Kako se zoveš?“ pita me dobrodušno.
„Miroslav, a ti?“
„Ja sam Stevan Raičković“
Odlomak iz monodrame o Miroslavu Antiću
