.
.
.
Bez pomoći
.
Kada se cement na nogama osušio
Više mi nije bilo bitno što mi je kanap jeo kosti ruke.
Tu na dnu
nema mi pomoći
do profesionalnih ronilaca žandarmerije.
Gledam ovog čoveka do sebe.
Već dva dana na vestima
oglašavaju njegov nestanak.
Ona spava
Obdukcija će pokazati od čega.
.
Soba 115
.
Veći deo dana ležim na stomaku
a onda poludim
ispušim pola pakle cigareta
i smešim se stablima
koja kriju ptice i električne vodove.
Preko puta mog kreveta
leži čovek sa rezom preko celih grudi.
Za vreme posete rekao je ženi
da ga mrzi da umre.
Samo bi spavao i čitao novine.
Nakon pet minuta je dobio groznicu i povratio.
Tiho sam se uklonio iz sobe
u pratnji upaljača i njegove dnevne štampe
dok su mu ubrizgavali injekcije u nadi da im neće umreti pred očima.
Kada sam se vratio
ležao je priključen na ekg.
Posmatrao je pljusak tihim
staklenim očima
dok je jedna od najzgodnijih sestara na odeljenju
zapisivala vreme napada
a napolju gromovi parali nebo
i blještali na njenom dugom
nebranjenom vratu.
.
.
Bez klasične muzike u pozadini
.
Cedila je pomorandžu čitavo popodne
te mrtve srede.
Ležao sam na podu i posmatrao kako
drži nož
i kasni na posao.
Pevušila je tiho a oštrica nastavljala njenu zamisao
o smrti šefa, muža, ljubavnika i komšiluka.
Bilo je divno gledati je smirenu posle toliko vremena.
.
.
Vraćanje papiru i olovkama
.
Ima previše stvari koje nisam rekao
ili stigao da zapišem.
Otuda mali notes.
Trčim bez ideje.
Ogrnut svakodnevnicom.
Sedim i pušim.
Loš sam,
čak i za poeziju.
.
.
.
.
.
