.
.
Nenad Milošević rođen je 5. jula 1962. godine u Zemunu. Objavio je sedam knjiga pesama: Pospanost (Matica srpska, Novi Sad 1992), Umanjenja (Prosveta, Beograd, 1996), Jureći u raj (Narodna knjiga, Beograd, 2000), Mesta (izbor iz poezije, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2004), Pesme sa Save i Dunava (Rad, Beograd, 2005), Time code (izabrane pesme, Aora naklada, Zagreb, 2009), Vode i vetrovi (Umetničko društvo VRT, Novi Sad‒Beograd, 2012) i Pesme iz limba (Kulturni centar Novog Sada, 2019). Objavio je knjigu mikroeseja Lutajuća planeta (Službeni glasnik, Beograd, 2014). Priredio je i Antologiju novijeg srpskog pesništva Iz muzeja šumova (VBZ, Zagreb, 2010). Njegove pesme i eseji prevođeni su na ruski, grčki, poljski, francuski, engleski, španski, nemački, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u nekoliko antologija srpske poezije na stranim jezicima kao i u nekoliko domaćih antologija. Piše književnu kritiku, eseje o književnosti, kulturi i političkoj teoriji. Bio je urednik za poeziju u časopisu Književne novine (1998–2001), devedesetih godina član uredništva časopisa za žensku književnost ProFemina, gost urednik (uredio pet brojeva) časopisa Tisa iz Bečeja. Dobitnik je nagrada: Branko Ćopić, Biljana Jovanović i Branko Miljković. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio je kao urednik u Redakciji za kulturu, Redakciji za nauku i obrazovanje a sada radi kao urednik u Redakciji dokumentarnog programa RTS-a. Uredio je i režirao preko sto TV emisija raznih žanrova. Oženjen je, ima ćerku Martu.
.
.
Kada ste se poslednji put nepoznatoj osobi predstavili kao pesnik?
.
Ne mogu da se setim, ne predstavljam se kao pesnik, pogotovo nepoznatim osobama. Jednom sam i napisao da to treba prećutati prilikom upoznavanja. Kada bih sreo muzu njoj bi se predstavio kao pesnik, mada bi ona to već znala. Plašim se da ako se predstavite kao pesnik to može da smanji interesovanje za vašu ličnost. To može da optereti čoveka sa kojim se upoznajete. Ipak. Relativno je mali broj obrazovanih ljudi koji voli poeziju. Da li pesnik i može da ima pravog prijatelja koji nije pesnik, pitam se sad? Pesnikov prijatelj je uvek pesnik, pa i kada ne piše i ne objavljuje poeziju. On je ipak, taj prijatelj, pesnik koji ne veruje dovoljno u pesničku istinu, i njemu samo nedostaje to vjeruju da bi bio pesnik. Dakle vera.
Poezija juče i poezija danas, da li je to jedna te ista poezija?
.
“Stara harmonija koja odjekuje u / novom svetu – to su pesme.” napisao sam u jednoj pesmi. Jedna je poezija, a njena lepota je uvek nova. Postoji ta, ipak jaka nada, u novu lepotu koju donosi poezija, koju može da donese poezija, dakle još nenapisana poezija, ili poezija na vrhu usana koja još nije postala reč, koja se još nije obelodanila u jeziku, nije naselila jezik. U svakoj dobroj pesmi čitav se ljudski rod pomera u lepoti, svetlost obasja tamu ljudi a onda oni bolje i vide sebe, durge ljude i svet. Ipak nova poezija trebalo bi da podrazumeva kontekst u kojem se pojavljuje, ono ne rečeno, novu poeziciju pesnika u zajednici i njegovo razumevanje te zajednice kao pesnika i poezije u jeziku i simboličkom poretku društva, to možda poezija nekada nije imala, ili nije čini mi se imala kao danas. Uvek sam oprezan kada govorim o poeziji nekada i poeziji danas, a možda nisam ni dobro shvatio vašu intenciju.
.
.
Da li bi tvoja poezija bila ista da si živeo u gradu koji nema reku?
.
Ja sam i živeo u gradu koji nema reku odnosno ima malu reku. Ali tada nisam bio pesnik. Rođen sam u Zemunu a odrastao u Gornjem Milanovcu. Ali moj deda po majci je napravio hiljade čamaca, pravio je čuvene čamce sa hrastovom kobilicom u selu Provo, pored Šapca a radio je i u Zemunu u državnoj firmi koja je pravila brodove i čamce. Moja majka je odrasla pored Save. Posle rata, za vreme polugladi kao devojčica je ubijala veslom sa svojim drugarima zaostale šarane i somove u kubicima na Savi u Provu. Majčina polubraća i druga njena rodbina su plovili Savom i drugim rekama, bili su zaposleni u rečnom brodarstvu. Uvek sam se pored reka osećao dobro. Ne prođe ni dva dana a da nisam na nekoj od obala u Beogradu, a nekada sam redovno sa Dunavske obale odlazio na Savsku, voleo sam da se napijem na obalama dvaju reka u istom danu. Posebna su pijanstva na reci i pored reke. Ljude koje sam na rekama upoznao su u mom sećanju i oni se ponekad jave i u mojim pesmama. Ne želim da budem romanopisac ali o tim ljudima sam počeo da pišem jednu, kako bi rekli, proznu knjigu. Ta forma mi više odgovara da prenesem slike iz sveta koji je nestao a koji je meni bio tako drag. Osećaj prolaznosti je pored reke jači, elegičniji sam pored reke, pored vode, dovoljno je samo posmisliti: šta je sve rekao sa sobom odnela. Posle mog višegodišnjeg boravka na Savi u kafanama, moj pokojni drug, vlasnik moje omiljene kafane, mi je jednog dana rekao: i ti si se savske vode napio. E pa i jesam.
.
.
Poezija u milijardana informacija?
.
Poezija uvek piše one koji je ne čitaju. Tako je i mene pisala dok je nisam počeo da je čitam. Kad sam saznao da me je pisala i sam sam počeo da je pišem, za nekog ko je ne čita, ali, kome ako zvezde budu naklonjene, hoće u budućnosti. Poezija svodi svet i život na ljudsku meru pa i u ovom svetu, kako vi kažete sa milijardama informacija. Poezija može tu milijardu da sažme u jednu, a i da u njoj ostane još mesta za nešto drugo. Postoje prepreke da se prihvati istina poezije: stid, osećaj inferiornosti spram književnika, prethodnika, sjaja kulturne baštine, strah od mogućnost postojanja na višem nivou. Poezija nam kaže i da nešto nismo, ali takođe da možemo biti ili osetiti, spoznati nešto drugo, veliko i veličanstveno, srcem ili dušom, zavisi, kako kod koga. Moja ćerka, student muzičke akademije ne čita moje knjige, čita Ničea, Hamsuna, Rilkea, koji joj se jako dopao, ali moje pesme iz nekog razloga ne čita. Ja se ne ljutim i ne pitam se zašto ih ne čita, toliko o prisuustvu i primećenosti. Svuda su oko nas zakopani ti ćupovi sa zlatom poezije, pa ako se nekom posreći… Ipak za blagom se mora na neki način tragati, neće sam ćup sebe iskopati…
.
.
Kako izgleda svakodnevna komunikacija pesnika sa pesnikinjom? Pre deset godina ste izjavili za Sent da se kraj Danica Vukićević osećaš kao kralj pored kraljice.
.
.
Kao što su nekada Norveška i Švedska bili pod jednom dinastijom, jednim kraljem, pa se posle osamostalili u dve kraljevine tako i moja supruga i ja živimo zajedno a razvijamo dobrosusedske odnose. Šalu na stranu, ja sam njen najsavesniji čitalac i kritičar, a i ona moj. Ne znam koliko je to dobro. Ja veoma cenim ono što moja supruga radi. Kritikujem je da nije dovoljno nametljiva i sistematična u radu na publicitetu svojih knjiga i sebe kao pesnikinje i prozaistkinje. Svi pišemo za večnost, ili za one koji će doći, što bi rekao Raičković, ali… Međutim, ja sam tek skoro shvatio, da u stvari kada volite ono što pišete, ili onog drugog kojem se obraćate, sve drugo je manje važno, kada toliko dajte sebe, ono što vam se vraća je manje važno, iako nas nekada to zaboli, ili zasvrbi…
.
..
Šta ste naučili od Vaše kćeri?
.
Da treba da slušam i druge kompozicije od Betovena a ne samo kasne gudačke kvartete i sonate za violončelo, da su Rahmanjinov, Rah i Šostakovič, Šos, vrhunski kompozitori, da se ne mora čitati očeva poezija, da su Pink Flojd velika grupa, da iako ne volim muziku Eltona Džona mogu voleti film o njemu, da mange gledaju i stariji, da oboisti i oboistkinje mogu svirati i na engleskom rogu, da imam sluha, da malo vredi znanje gramatike engleskog jezika ako ne znaš dobro sintaksu i ako nemaš dovoljan fond reči iako ne gledaš filmove bez titla…
.
.
Šta je osnovni nedostatak savremene kulture u Srbiji?
.
Međusobno nepoštovanje i neuvažavanje umetnika i stvaralaca u kulturi, kako unutar samih umetničkih disciplina tako i između oblasti umetnosti. Ta arogancija zaslepljuje i čini da se umetnik oseća uticajnijim ili priznatijim, ali u stvari ona umanjuje sam uticaj umetnika i umetnosti u društvu. Naravno, da to odgovara manje talentovanim ili netalentovanim umetnicima a pogubno je za talentovane. Tome su podlegli i mediji kao značajan činilac u kulturnom životu. A zašto su podlegli, to je sad novo pitanje.
Kada je slikar Ljuba Popović, po kazivanju Slobodana Novakovića prvi put posetio Beograd posle svog preseljenja u Pariz, okupila se jedna grupa ljudi, njegovih prijatelja, slikara i kritičara i pitala ga kako se on snalazi u gradu gde ima hiljade slikara, a on im je odgovorio: tamo nema ono naše: ma komu j… mater, nego se svi uvažavaju i poštuju. U stalnoj nametnutoj političkoj borbi na život i smrt kultura predstavlja često puko oružje za diskvalifikaciju drugog i drugačijeg i onda se ta šmitovska politika neprijateljstva proširuje veoma brzo na kulturu. I sam sam u prošlosti podlegao tome. Setimo se nedavne polemike dva reditelja, Markovića i Kusturice, šta su jedan o drugom rekli. Ali šta će ostati od kulture kada jedan protivnik pobedi? Ruševine u kojima živimo. Da li moguće postaviti granicu između kulture i politike. Ako nije moguće, onda to treba otvoreno reći, da se zna, da su ocene umetničkog dela i umetnikovog opusa uvek i političke. Ja smatram da je kultura neodvojiva od ideologije a koja je konstitutivna za svaku politiku i da se to pokazuje uvek u zaoštrenim političkim i društvenim situacijama a mi trideset godina živimo baš u takvivm situacijama. Da bi se obnovila književna časopisna scena u Srbiji potrebno je izdvojiti novca kao za jednu scenografiju ne preterano skupe predstave ili filma, ili kao za jedan honorar učesniku rijaliti programa. Međutim država ne izdvaja ni toliko. A setimo se samo šta su časopisi značili za srpsku književnost i umetnost. Zar oni ne bi mogli biti brend u regionu deo “meke moći” jedne države? Ne možemo više odvojiti kulturu od spektakla, koji mnogo košta, ali šta ostaje kada se spektakl završi? Ovakav odnos prema umetnosti i umenticima, kulturi uopšte neće se osvetiti toliko nama koliko genaracijama koje dolaze.
.
.
Postoji li kolegijalnost među piscima?
.
Mislim da je kolegijalnost zastareo pojam, malo toga danas označava, u društvu gde svakim danom čovek čoveku sve više postaje vuk, još manje. Ali zapazio sam jedan zanimljiv fenomen. Postoje razne tzv. interesne grupe pisaca. Ranije ne bih ni pomislio a sada smo se gotovo svi svikli na niskosti koje se javljaju u javnom umetničkom prostoru. To me plaši, mada sam se lično, jednim velikim delom isključio iz tog javnog književnog prostora. Pada mi na pamet kako i danas, trideset godina od kraja scoijalizma i jednopartijske države se pojavljuju pisci koji bi voleli da budu državni pisci, da štite interese države i njenu ideologiju, sa takvim argumentima u javnosti nastupaju kao da se nude. Samo se pitam koja je to ideologija i koje su to vrednosti.
I među pesnicima postoje interesne grupe, one se spontano formiraju. Sami pesnici nisu ni svesni da su u grupi, ili jesu, što ništa ne menja na stvari, jer učestvuju kroz sistem nagrada u ne baš časnom i savesnom vrednovanje pesničkih ostvarenja. Ti pesnici misle da to niko ne vidi, ili što je još gore, to ih i ne pogađa.
Godinama, mogu reći i decenijama odlazim u Novi Sad bilo književnim poslom ili da posetim prijatelje, među kojima su gotovo svi i književnici. Dok su pisci u Beogradu međusobno i politički i poetički oštro suprotstavljeni u Novom Sadu su pred licem države, odnosno vlasti veoma solidarni, štite jedni druge i ta solidarnost je često ispred ovih političkih i poetičkih suprotstavljenosti. Mogao bih da kažem da je u Beogradu mnogo teže biti književnik nego u ostatku zemlje.
.
.
Tema kojoj ste ostali dužni?
.
Poslednjih, gotovo dvadeset godina želim da napišem pesme čija bi tema u širem smislu bila zima. Uspeo sam do sada da ih napišem jedva dve, tri. Možda jednostavno nisam pesnik zime. Veoma cenim pesnike koji su napisali pesme sa temom ili motivima zime. Ja zapravo kroz pesme o zimi želim da se vratim osećanjima za koja mislim da sam imao u detinjstvu, lepoti zime i radosti zime koje više ne osećam. U sećanjima na zimu čini mi se da je svet, moj život i moj narod neviniji i mlađi.
Nekoliko godina sam sa prevodiocem i pesnikom Svetislavom Travicom uređivao kao kourednik časopis Tisa iz Bečeja. Po tradiciji koju je Svetislav ustanovio svaki broj otvarala je pesma čija je tema bila reka Tisa. Ja, kome su Dunav, kojeg je Raša Livada proglasio svecem, a naročito Sava, gotovo kao brat i sestra, prema Tisi gajim veliku naklonost. Smatram da ona krije tajnu koju će mi otkriti. Puno puta sam bio na Tisi, čak sam pecaroš, na kraju na njoj postao a da nisam do sada napisao pesmu o Tisi. Naša zemlja nije velika, mada je svaka domovina velika. Voleo bih da ljudi koji žive u Srbiji vide Tisu i da čuju njenu tišinu, da osete tihu radost. Ako ikada krenem ka Hiperboreji voleo bih da prema njoj plovim Tisom.
.
.
Vreme pre i posle nagrada? Da li ste posumnjali u sebe? Da li ste nekad osetili zavist?
.
Ko nije posumnjao u sebe? Naslov Jetsove pesme „Prijatelju čije je delo promašilo“ je uvek opominjući za mene. Ali ja sam ipak u jednoj prednosti u odnosu na druge srpske pesnike. Evo zašto: Ja sam od početka svrstavan u moderne pesnike. Novi čaospisi koji su se pojavljivali devedesetih i kasnije često su sadržavali, već u prvim brojevima, moje pesme. Prihvatili su me kao pesnika i kao kritičara urednice časopisa ProFemina koji je bio možda najavangardniji književni časopis poslednjih decenija. Družio sam se sa modernim pesnicima, koji su me uvek poštovali i tapšali po ramenu, osećao sam da imaju poštovanje za ono što pišem, neki su i govorili da im u njihovom pisanju puno znači moja poezija, kad nisu znali kako da me najave govorili bi ugledan pesnik. Bio sam urednik za poeziju u Književnim novinama. Često sam bio u najužim izborima za nagrade. Prvu nagradu Branko Ćopić dobio sam za svoju četvrtu knjigu, od žirija čiji su članovi bili akademici tradicionalni pesnici.Dakle, prvu nagradu dobijam od pesnika tradicionalista. Jedan od članova žirija bio je Milosav Tešić koji je napisao jedan od najboljih tekstova o mojoj poeziji.
U međuvremenu moje pesme su prevođene, putovao sam i nastupao kao pesnik, zastupljen sam u antologijama, prikazi mojih knjiga su bili pohvalni i pozitivni, ali nagrade od mojih kolega modernih pesnika, članova žirija, nisam dobijao.
U jednom trenutku sam sebi rekao: pa ništa mi drugo i ne preostaje nego da ostanem sam sa poezijom kao i do tada, da se ne nadam nagradama i počastima, i da lestvicu poezije moram stalno da dižem da moram da se dokazujem. Moju knjigu Vode i vetrovi koju sam može se reći sam objavio u izdanju Umetničkog društva Vujica Rešin Tucić gotovo niko od mojih kolega pesnika nije hteo da preuzme iako sam svaku stavio u omot i napisao ime i ostavio u prostorijama SKD-a. I danas imam bar stotinu tih knjiga. I moji prijatelji van Srbije takođe su hvalili tu knjigu i pisali prikaze, ali ona koliko se sećam nije ulazila u konkurencije za nagrade, komisija Ministarstva kulture je nije otkupila.
Četrnaest godina posle moje prve nagrade dobijam dve ugledne nagrade za istu knjigu Pesme iz limba. Pesnik koji je davno zavoleo moju poeziju a dobitnik je svih velikih pesničkih nagrada, kaže mi da sam zalužio sve nagrade. Prija mi to sve iako pandemija vlada i ceremonije u punom obimu izostaju. Dajem izjave za televizije i radio. Kažem ženi: e ako mi jednog dana daju i Popu, onda smo kvit!
Zahvalnost dugujem Tihomiru Brajoviću koji je, između ostalog, iskreno i nadahnuto napisao pogovor za moju knjigu. Zadovoljan sam jer znam da on olako ne hvali pesnike. Stari, sad mogu reći bivši prijatelj iz Novog Sada kaže: vraća se Nenad! Pitam se odakle, gde sam to bio, zar sam kao pesnik bio toliko potonuo? Srećna okolnost je da sam i pre dobijanja nagrada nastavio odmah rad na novoj knjizi poezije što ranije nije bio slučaj pa kad se te dve činjenice imaju na umu: trenutno nadahnuće i počast književnih nagrada, dobro se osećam.
.
.
Šta pisac očekuje od naroda?
.
Pisac očekuje od naroda da ga bar malo voli i za života! Da mu kaže: i ti si narod, ma koliko daleko od nas otišao, ti si narod iako si nas napustio, možda i izdao u neznanju, ti si narod iako voliš američku i englesku i uopšte poeziju koja se piše na Zapadu. Pisac očekuje od naroda da ga ne zaborave zato što iz njega progovara i narod, narod u jednom svom trenutku postojanja, mada svi ti trenuci kroz vreme i jesu narod.
.
.
Da li narod još uvek bilo šta očekuje od pisca?
.
Narod očekuje od pisca da mu kaže šta bio on mogao biti, šta je mogao da bude, i narod traži od pisca da se što više otvori za glasove iz naroda, glasove usamljenih pojedinaca iz kojih se narod sastoji kad se sa posla ili trga svako vrati svojoj kući.
.
.
Prvi pisac kojeg ste upoznali?
.
Ne mogu da se setim ko je prvi pisac koga sam upoznao. Kao mladi student imao sam jedan verbalni okršaj sa pesnikom Ristom Tošovićem u kafani Novinarski klub početkom osamdesetih. Nisam ja mnogo mario za naše pisce iako sam bio oduvek strastan čitalac. Sad sam se setio da je prvi pravi pisac koga sam video bio Branko Ćopić. To se zbilo u zgradi opštine u Gornjem Milanovcu gde sam kao dečak živeo: nama đacima i prisutnima govorio je neke anegdote i svi u sali su se smejali. Imali smo u kući nekoliko njegovih knjiga od kojih mi se najviše dopao Gluvi barut. Kasnije sam od svega toga okrenuo glavu, od literature koja tematizuje Drugi svetski rat i NOB. Ali prva moja nagrada nosi njegovo ime! On je bio na neki način proganjan, i zbog paranoje je i digao ruku na sebe. Njegove priče i romani, mada je i kao pesnik zanimljiv, su se neposredno otvorile za iskustva rata i revolucije.
.
.
M.K. ?
.
Knjiga Obično jutro je knjiga koja me je pisala. I danas joj se divim. Komadina je sa njom postao klasik, za mene, veliki pesnik sa prvom knjigom. Moglo je da prođe i sto godina a da se takva knjiga ne pojavi. Knjiga koja me je vratila životu posle mojih intelektualnih lutanja, vratila me na zemlju, poručila mi, ajmo sad sve iz početka. Kada smo se sreli odmah smo se znali i poznali. On je jedan od retkih mojih prijatelja koje sam razumevao dok ćutimo, gde su se reči često činile suvišnima. Takve sam prijatelje imao van poezije, kada sam bio nemirni, radoznali mladić.Većinu svog opusa napisao je iz bolesti, a koliko zdravlja ima u njegovim stihovima, vedrine. Od kada sam ga upoznao pišem esej o njemu. Kada ga napišem otkriće mi se jedna od tajni poezije, kojih kod Miloša ima više. Jer zašto neko peva baš o tome a ne o nečemu drugom. On je beogradski pesnik u najdubljem smislu te reči. Čovek sa ogromnim erosom gde je poezija samo jedna njegova manifestacija. Sva moja znanja sam ostavljao ispred vrata kada sam kod njega dolazio, a dolazio sam često, godinama, nisu mi bila potrebna. Namerno sam mu se podredio. Upoznao sam drugog mog velikog prijatelja s njim Slobodana Tišmu, spojio sam dva sazvežđa koja imaju sličnu strukturu. Ja sam ponosan na svoja prijateljstva u mom životu a poezija može o tome na najbolji način da svedoči, zato žudim za njom jer u njoj prebiva prijateljstvo. Poezija kao svedočanstvo prijateljstva čovekovog na zemlji.
.
.
N.T.
.
Novisu Tadića sam upoznao u Izdavačkom preduzeću RAD gde sam voleo da navratim i kao novinar, sredinom devedesetih a i da vidim Jovicu Aćina, tada glavnog urednika, čiju sam podršku osećao i kao pesnik i kao nastajući kritičar. Novica Tadić kao jedan od urednika obnovio je izdavanje časopisa Književna kritika gde sam sarađivao. Novica mi je poklanjao stare brojeve časopisa. Još ih negde čuvam. U jednom trenutku njegov urednički sto nalazio se na neobičnom mestu na Trećem spratu u ulici Moše Pijade, danas Dečanskoj. Kada bih izašao iz starog i sporog lifta morao sam da prođem preko terase i iz nje da uđem u prostoriju gde se nalazio Novica. U to vreme izuzetno me je bila zainteresovala pravoslavna teološka misao. Novica Tadić je bio veliki njen poznavalac. Preporučivao mi je pisce. Nismo dugo razgovarali. Ponekad mi je dao do znanja da je pročitao nešto što bih u časopisima objavio.
Danas mnogi govore da su ga poznavali, znali ko je on itd. To sve nije istina u najvećem delu. Jovica Aćin se, ako se tako može reći, brinuo o njemu. Sad čujem da postoji i nagrada koja nosi njegovo ime. Nije Novica jedini pesnik koga prigrabe ljudi koji se za pesnikovog života nisu ni pitali kako mu je, niti su mu prilazili.
Na njegovoj sahrani, opelu u kapeli, bio je i tadašnji predsednik republike koji se takođe preziva Tadić. Na samom grobu bilo je nas nekoliko pesnika i pisaca, odvojenih od jedne druge grupe pisaca, od kojih je jedan govorio nad kovčegom. Moj prijatelj književnik šapnuo mi je u jednom trenutku da će da opali šamar govorniku. Ja sam ga zamolio da to ne uradi, iako je govornik, krivotvoreći ono što je Novica govorio i pisao, svakako to i zaslužio. Nije to bio ni prvi ni poslednji slučaj da se krade pesnikova smrt. Posle njega lep govor je održao jedan od pripadnika bratstva Tadića koji su došli iz Crne Gore.
Moj prijatelj iz sasvim druge sfere života,sa kojim sam trenirao kao rekreativac jednu vrstu karatea na Savskom keju na Novom Beogradu, upita me jednog dana da li poznajem pesnika Novicu Tadića, ja sam odgovorio da ga dobro poznajem a on mi reče kako ga je obišao u bolnici i da je malte ne na samrti. Ja ga upitah odakle ga poznaje a on mi reče da su se još davno upoznali na karate trenizima i da su često sparingovali, iako je moj prijatlej bio teža kategorija od Novice. Moj prijatelj je bio veoma uspešan karatista, bio je nosilac crnog pojasa: četvrti dan, ali mi je rekao da ga je jednom u sparingovanju Novica baš dobro izudarao, jer je on navodno bio umoran, celu noć nije spavao. Rekao mi je da je Novica ima tvrde kosti.
Pred kraj 2004. pozvao me telefonom i pitao me imam li neki pesnički rukopis da ponudim RAD-u. Ja sam rekao da imam ali da nije gotov a on mi je rekao da ga svejedno pošaljem da ga uvrsti u izdavački plan. A naslov, pitao me, a ja mu odgovoram da je radni naslov Pesme sa Save i Dunava, pa je na kraju tako i ostalo jer novi na pameti nisam imao a sam Novica mi rekao da je i on dobar.
.
.
Čemu se nadate?
.
Nadam se raju, vaskrsnuću i večnom životu. U raju je život neodvojiv od poezije, odnosno poezija od života, tu se sva poezija i napisana i nenapisana istovremeno odvija, odnosno ostvaruje…
U stvarnom životu na zemlji nadam se da ću da razvijem oblike koji su začeti negde u meni i da ću ih pretvoriti u stihove, da ću nekim prijateljima i istorijskim ličnostima da se odužim pesmama, ili nekom drugom književnom formom.
.
.
Kad pomislite na prolaznost čovekovu…
.
Prolaznost je tako tragična i tako lepa, ona na umu uvek ima smrt, ne samo našu. Jednom sam napisao: prođoše jagode i zelje, to je prolaznost. Ona od nas, što smo stariji, traži snažnije odgovore, određenja, ono što pesnička zrelost podrazumeva. Dakle, za pesnika je prolaznost, pojačano osećanje prolaznosti prirodno, u njoj se on oseća kao riba u vodi, ona pesniku daje moć retrospekcije i prospekcije, moć prorokovanja, na kraju krajeva.
.
.
Kad bi ponovo počeli…
.
Jednom mi je Borislav Radović rekao, znajući koliko mi se dopadaju pojedini njegovi eseji, naročito knjiga o Vergiliju, da je trebalo čitav život samo da piše eseje. Znao sam i tad da on u to ne veruje, ali uvek me je kopkalo zašto je to rekao. Opet je jednom rekao, sad se setih: Priznanja stižu, ali posle smrti! Ali ako bi pesnika stavili da bira, slavu za života ili slavu posle smrti, šta bi izabrao? Ovo je bio ekskurs.
Pesnik mora da živi pesnički ma gde se rodio i na kom jeziku pisao. Naravno, ne mislim da pesnički živeti znači živeti kao boem. Pesnički živeti znači preferitati poeziju životu dokle god se može, dokle pesnika takva preferencija ostavlja među živima. U zavisnosti od toga kakve bi me socijalne, kulturne i svake druge okolnosti zatekle kada bih mogao ponovo da počinjem – ja bih napravio izbor, ali svakako da bih se trudio da živim više za poeziju, na granici socijalne diskvalifikacije. Mislim da bih bio hrabriji kao pesnik. Ali misleći na to činim to i temom mojih budućih pesama, bar nekih od njih: kada bi ponovo zapoečeo kao pesnik.
.
.
Kad posetite grobove Vaših roditelja, o čemu razmišljate?
.
Da li bi bili zadovoljni sa mnom da su živi. Mislim da bi bili.
.
.
.
……………………………………………Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
.
.
