JUNIJA – LIDIJA – MARIJA
JUNIJA
„Pozdravite Andronika i Juniju, rodbinu moju, moje najmilije u sužanjstvu koji su znameniti među apostolima koji i pre mene verovaše u Hrista.” Sv. Pavle, Poslanica Rimljanima (16.7.)
Sveta Junija se slavi 17. maja po Julijanskom odnosno 30. maja po Georgijanskom kalendaru. Priznata i poštovana među Apostolima. Misionar hrišćanstva u Panoniji gde osniva i prve hrišćanske zajednice. Međutim, u 10. veku njenom imenu crkva dodaje „s”, tako da se briše njeno ime iz agende i zamenjuje sa Junijas, odnosno apostol – muškarac.
SCENA: Provincija Panonija, grad Singidunum na insulamu dve reke Sabacije i Danistera. Dvadesest i sedmo leto mog rođenja.
JUNIJA: Moje ime je Junija. Ne znam gde sam rođena, ali sam odrasla u maloj monaškoj zajednici na obalama Mrtvog mora. Tu su me roditelji doveli kada sam imala četiri godine i uz Božju milost ostavili. Zahvalna sam im večno za to što su uradili, mada sam razloge tek kasnije spoznala. Pristizala su deca sličnog uzrasta i po ulasku u manastir dobijala nova imena. Među poslednjima je stigao, nešto stariji od mene, i brat Jošua. Ubrzo smo brat Jošua, brat Bartolomej i sestra Marta postali bliski. Činili smo malo jedinstvo u okviru velikog jedinstva. Govorili smo različite maternje jezike, ali smo se razumeli. Brat Jošua koptski, ja aramejski, a brat Bartolomej i sestrica Marta hebrejski. Noću bi, ispod trema uz pomoc titrajućeg svetla luči, ispisivali iste reči na različitim jezizicima. Mnoge su, uz male izmene, jako sličile jedna drugoj. Naši jezici su se, nakon prve godine, polako slivali u jedan. Uživali smo da izgovaramo molitve, suprotstavljajući se babilonskoj kletvi na maternjim jezicima, glasno i u glas. Na kraju bi se sve spojilo u jedan ton, Božijom voljom. Ostala mila braća i drage sestrice su nas teško pratili. Naša zajedničarenja su bila zapažena i kod učitelja mudrosti. Puštali su nas da sazrevamo u mudrosti i znanju. Već trećeg leta našeg školovanja mnoga deca su bila vraćena roditeljskom domu. Ostalo nas je desetak. Svi koji su vraćeni behu sretni i nikada neće zažaliti zbog toga. Živeće rasterećeni surovog poretka i isposništva koje nam je bilo nametnuto. Sledećih deset leta monasi nisu usvojili nijedno novo čeljade. Svu pažnju ovog sveta su nam posvetili i nadahnuli nas spoznajom o ljudima, vrlinama isceljenja, ravnoteži duha i tela i obožavanju Gospoda jedinoga. Deset leta potpune askeze, molitvi, svakodnevne ispovesti, čisteći time telo i duh. Sve što se kretalo, videlo i čulo ili bilo zgotovljeno na vatri, nije nalazilo mesta na našoj trpezi. Drugog sveta nismo videli sem tog, smeštenog među kamene dine naše monaške zajednice, ali smo spoznali mnogo više od toga. Svakodnevni rad za telo i molitva za duh nam je utkan u podsvest, jer jedno bez drugog nemaju nikakvog smisla. Kada smo posle deset godina prvi put zašli među ljude, na samom ušću reke Jordan u Mrtvo more, držali smo se, o prazniku, kao slepci za ruke. Preplašeni bukom, agresijom i bezbožjem koji su dopirali iz svakog kuta velikog naselja, sklanjali smo poglede i spuštali glave. Neki su nas iz poštovanja pozdravljali klimanjima glavom i blagim naklonima, a drugi su nam dobacivali, ne štedeci ružne reči. Naš učitelj pravednosti nam je dizao brade i terao nas da gledamo i slušamo. Govorio je: „Ovako deco moja izgleda kraj prvog zaveta koji je Stvoritelj načinio sa čovekom.” A onda je promrljao sebi u bradu: „Dugo je i trajao…” Okupi nas oko sebe na jednom mirnijem mestu oko velikog bunara i nastavi besedu: „Sve, mili moji, što su se dogovorili Stvoritelj i čovek, a beše i u kamenu zapisano, nažalost nije bilo zapisano u srcima ljudi. Zato ste i tu, a i on među vama.“ Gledao je u Brata Jošuu. Tad, kao da je prvi put ozvaničen Njegov dolazak i prisustvo. Učitelji vrednosti su ga među sobom oslovljavali na grčkom jeziku – Hristos. Nama to nisu dozvoljavali. Mnogo toga se odvijalo u tajnosti, a cela tajna je rasla i živela sa nama. Imam osećaj da ni On, sa kojim smo delili sve naše zajedničke trenutke, to nije znao, ili nije hteo da zna. 6 Pitam se ko bi imao hrabrosti da živi u dva velika, različita sveta. Da stvara novi zavet, da je svestan snage koju ima, koju ne može da pokaže, da ima moć koju pokazuje kroz nemoć, da svesno Eden zameni za Had, da izgovara reč koju malo ko razume: Hubo – Ljubav. Svaki dan smo čistili oko sebe i u sebi sebe da bi čista misao boravila u nama, jer mnogo je lakše oprati se spolja nego iznutra. Upoznavali smo moć misli, a do reči i dela je bio dug i težak put. Birali smo i štedeli reči jer smo i njihovu moć spoznali. Kada je misao čista, a reč probrana, ne manjkaju dobra i korisna dela. Misao je čista, jasna i bliža istini ukoliko smo prosvećeni, govorio nam je učitelj pravednosti. Neznanje nas kao besna voda drži u šaci. „Ne budite deco u zabludi”, govorio je. „Misao ne dolazi niotkuda… Sve misli već postoje u nama. Prosvećenjem i znanjem na površinu isplivavaju one najsuptilinije, a one loše i primitivne se potiskuju, ali ne nestaju zauvek. Tavore, tinjaju i čekaju da se zadovoljimo naučenim, da stanemo. Zato su svest o znanju i budnost naša obaveza. Tek na samom dnu, duboko, duboko ispod svih promisli, nalazi se biser posle koga nema dalje, jer kad se on ‘ubere’ i ispliva na površinu duše zasijaće svetlom koje će zauvek osvetliti tamu. Taj biser je, mila moja čeda LJUBAV!” Ćutali smo, gledali netremice i srcem slušali njegove reči. Okrenuo se blago prema bratu Jošui i neko vreme ništa nije zborio. Ponovio je: „LJUBAV!” Opet tišina. Pustio nas je da osetimo i razmislimo. Reakcija brata Jošue se razlikovala od naših. Uzdigao je glavu ka nebu, sklopio oči i zaplakao. Kao da smo svi jedva dočekali da neko počne. Prva ja. Sklopila sam ruke preko lica i zaplakala, a potom svi. Brat Jošua je ustao, poklonio se učitelju pravednosti i uputio se ka stenama sa kojih se videlo more. Učitelj je ustao i prišao svakom ponaosob. Blago nas je dodirivao po kosi i nije krio zadovoljstvo našom reakcijom. Svakome je rekao istu rečenicu: „Ljubav mora da se oseti; nije dokučiva mislima i rečima kao ni Stvoritelj, ali je to naša jedina spona sa Bogom.” Bili smo sretni, ophrvani pohvalama na kojima se do tad štedelo. Znao je da smo tek na putu da spoznamo. Sedeli smo oko bunara i tišina nam, ili bar meni, prvi put nije smetala. Ćutanjem smo toliko toga rekli jedni drugima, a i sebi. Drugačije je kad se ćuti u samoći, a sasvim nešto drugo kad si među ljudima. Tišina u samoći ume da grize jako, ali posle par ugriza slabi jačina. Moraju prve, površinske rane da se istrpe, da bi taj deo utrnuo i propustio tajac dublje ka duši. Onda i te kako prija. Učitelj nas je pustio da ovo iskustvo podelimo među sobom. Brat Jošua se nije pojavio ni kad smo krenuli nazad. Bili smo sretni da se što pre vratimo u svoje skromne odaje gde smo poznavali svaki kutak, kamen, svaku promenu. Čak su se i isti insekti ponavljali u određeno doba godine, činilo se da su uvek isti, ali se i njima verovatno činilo da smo i mi svi isti. Par puta smo se osvrtali da vidimo da li nas prati, ali nije ga bilo. Kada smo konačno stigli već beše kasna noć. Umorni, ali mladi. Kada su se vrata našeg „doma” zatvorila osetili smo olakšanje, ali uzbuđenje nije jenjavalo. Videli smo mnogo, čuli i doživeli. Imali smo potrebu da do svitanja o svemu pričamo. Učitelj se uz kratko izvinjenje povukao i stigao je novi, mlađi, koga smo svi sa posebnom emocijom poštovali. U predaji „dužnosti” stariji je učitelj mlađem kratko nešto šapnuo i otišao. Par puta se okrenuo ka nama, ali mu se pogled završavao na velikoj drvenoj kapiji, očekujući da se brat Jošua vrati. Videla sam brigu u njegovim očima. Kako sam bila jednaka među jednakima ustadoh i zamolih Abu Valentina da donesem vodu za sve. Jedan krčag za sve. Trojica koji pohrliše za vodom koja im se niz rubove usana slivala, do sledećeg mladog meseca više nisu bili među nama. Svaki gest se merio u godini koja je sledila. 7 Stiglo je teško vreme za mene. Doba prelaska mog dečjeg tela u ženu. Kratko sam bila izolovana. Stigle su dve monahinje iz Egipta. Tamo su naše pleme nazivali Tarapeuti. Behu obogaćene iskustvom i nežnošću i pod njihovom negom skinut je teret koji sam u početku osećala i bila sam lakša od pera. Za ruku su me povele u svet žena, a onda se ubrzo vratile u Egipat. U tom kratkom dobu mog preobraženja pomogle su mi molitvama i savetima, kako se ne bih uznela izvan Zakona. Burne godine nose sa sobom i burna razmišljanja. Sve se dovodi u pitanje, pa i beskonačnost. Sedeli smo na našem omiljenom mestu, nas nekoliko, i gledali ka zvezdanom nebu na kome nije bilo Boga tu noć, ali nas je sve obuzela panika od toga da „nebu nema kraja”. Tada se pojavio učitelj Valentin, u „slučajnoj šetnji”, i sedeo je sa nama do kasno u noć s pogledom uprtim ka istoj tački ili miljardu tačaka… Prekrstio je ruke iza glave i poput umornog roba legao između nas na udubljenje u stenama i nastavio da gleda. Iz poštovanja smo se svi ispravili, ali je rukom pokazao da se vratimo tamo gde smo i bili. Brat Jošua je ostao sa ostalim učiteljima u ćeliji za ispoved i imala sam osećaj da ga je on poslao među nas. Tada se nekako kozerski nalaktio prema nama i direktno nas upitao: „Verujete li da Bog postoji?!” Polako smo počeli da se pridižemo, jer je izgledalo kao čas u prirodi, ali nas je on opet pokretom ruke umirio, tako da smo nastavili da levitiramo između ležećeg i sedećeg položaja. Uz blag osmeh je uperio prsta prem svakom pojedinačno. Čuli su se odgovori koji su trebali da mu se dopadnu, ali svi isti. „Verujem.” „Verujem.” „Verujem.” „Verujem.” „Verujem.” Onda je stigao do mene i kao da sam znala da očekuje nešto drugo, tako sam mu i odgovorila: „Ne verujem učitelju. Znam da postoji.” Bio je zadovoljan. Pokazao nam je da krenemo prema obali. Hodali smo par stotina metara i stigli na peskovitu plažu. Mesec je bio gotovo pun, tako da se sve videlo. Seo je na prvo peskovito mesto i pokazao obema rukama da sednemo u krug, što i učinismo. Prekrštenih nogu posedasmo u krug. Oni kojima je bilo stalo do njegovog mišljenja bliže njemu, a ja potpuno udaljena, u stvari nasuprot njemu. Svako je zauzeo položaj koji odgovara njegovoj ličnosti i ambiciji. Prstom je učitelj napravio veliki krug u pesku. U njemu je nacrtao čoveka kao što ga samo dete može nacrtati. Jednostavno. Onda nam se obratio: „Gledali ste u nebo i niste mu videli kraja, zar ne?” Ovi oko njega potvrdno klimaše glavom. Nastavio je pokazujući na krug. „Ovo bi trebalo da bude čovek”, našalio se. „Ovaj krug je njegova konačnost. Ovo van kruga je ono što ste posmatrali. Beskonačnost. Koliko god da se trudite ovo van kruga nećete moći da dokučite. Tako je i sa Stvoriteljem.” Neko iz grupe je postavio logično pitanje: „Da li, učitelju, postoji način da to shvatimo?” Učitelj mu odgovori: „Naravno da postoji, ali je put dug.” „Šta nam je činiti, učitelju?”, javio se drugi iz grupe. Pozvao nas je da mu se približimo, što i učinismo. „Vidite”, pokazivao je na krug, „prvo moramo da shvatimo i prihvatimo našu konačnost, a za to je potrebno mnogo znanja i prosvećenosti. Kad to spoznamo u srcu na dobrom smo putu da nam Bog blagodari i tu spoznaju.” Šarao je po krugu ne dodirujući figuru čoveka. „Šta dobijamo tom blagodati, učitelju?”, istrčala sam malo prerano, ali se ispostavilo da je pitanje na mestu. 8 „Dobro pitanje sestro Junija.” Nagnuo se nad crtežom i počeo obema rukama da briše ivice kruga i blago poravnava sve što je išarao. Krug je nestao. „Dobijate ovo…”, pogledao je svakog ponaosob u oči. „Tada više nećete tako…”, nije hteo da kaže tupavo, „gledati beskrajni plavi krug, već ćete ga osetiti, tačnije, biti deo njega.” Slegoh ramenima, više za sebe, pitajući se, šta s time dobijamo? Videvši moju spontanu reakciju odmah je reagovao: „Naravno, sa ovog mesta i sa tim znanjem koje posedujete ne možete ni da pretpostavite kakva je to blagodat.” Postideh se, ali spontanost u sebi ne krije nikakvu zlu nameru, konačno nikakvu nameru. Gledao je negde između svih nas, a činilo se kao da se svakom ponaosob obraća. Lice mu je postalo višedimenzionalno, jer iz razgovora posle i analize koju smo pravili svi smo imali osećaj da je upravo gledao svakog ponaosob. Nedugo posle ove noći, svi koji su se izjasnili da veruju u postojanje Gospoda su nas napustili. Nisu vraćeni kućama već raspoređeni po mnogim svetilištima gde su obavljali sve druge dužnosti, sem funkcije učitelja mudrosti. Prošle su i godine iskušenja. Ostalo nas je sedam. Sedam nas, koji smo znali da Gospod postoji, među njima i brat Andronik, koji će me kasnije slediti, a i ja njega dok nas smrt ne rastavi. Sledeće dve godine smo obilazili svetilišta, slušali učitelje vrednosti, prisustvovali raspravama, ponekad i žučno. Učitelj Valentin bi nas nakon svakog puta vodio na istu peščanu plažu, crtao u pesku isti krug i samo po jedan deo njega brisao. Ostalo je još mnogo toga da se „izbriše”. Susretali smo se sa bolesnima od lepre, sa zalutalim u porocima, pričali s njima i učili kako da iscelimo – ne bolest, već bol. Njihova tela su već bila mrtva, ali su im duše bile čiste. Smrad živog tela koje se raspada i danas mi stoji negde sačuvan, rezak, intenzivan, agresivan i neuporediv sa bilo čim u prirodi što je biljnog porekla, jer trulež biljke ima svoju funkciju da oplodi Majku Zemlju, dok me ovo uvek podsećalo na odškrinuta vrata Hada. Uvijene u bele, krvave zavoje, Brat Jošua bi ih oslobađao uvoja i stida. Zjapile bi rane modre boje. Ponekad bi polivao prilepljenu tkaninu maslinovim uljem pomešanim sa nekoliko trava, kako bi ih oslobodio bola. Tako ogoljene, na rukama bi ih nosio do prve reke i zajedno sa njima zaranjao u vodu. Za svako izmučeno telo, uzdignute glave izgovarao je nešto slično molitvi, ali nije delovalo tako. Vodio je dijalog. Često bi pči usmerio na mučenika i opet uzvraćao pogled ka nebu. Telo obolelog se uvijalo u njegovim rukama, da li od boli, da li pod uticajem nove senzacije. „Obolelo čeljade”, kako ih je nazivao, ne bi ozdravilo, ali mu se vraćao bistar i živahan pogled, kao da se mirio sa trenutnom nedaćom i jasno video novi put izbavljenja. Iz razgovora koji smo posle terapije vodili sa bolesnicima saznajemo da se mire sa bolešću i da s ljubavlju i nestrpljenjem čekaju odlazak. Čak mi se činilo da je nima ovladalo osećanje pobede nad onim što ih je zadesilo. Neka mi Bog oprosti, ali videla sam inat. Demon koji ih je opseo bi prestao da se hrani njihovim strahom. Ubrzo bi „skinuli haljine zemaljske i presvukli se” i bez jauka bi napuštali ovaj svet. Mnoge videh da šire ruke pred smrt, kao da hrle u zagrljaj najdražem biću. Da li je to bila samo uteha ili istina o kojoj smo godinama raspravljali, ne znam, ali je On znao. Moj najmiliji Brat Jošua je četrdest dana uoči letnje ravnodnevice nestao. Ni reči ni glasa od učitelja pravednosti o njemu. Jedne noći, uoči letnje ravnodnevnice, zasedali su svi učitelji pravednosti do samog jutra. On je bio sa njima. Svuda se širio opor vonj luča koji je goreo, pa su ga ponovo menjali i palili. Poneko bi napustio bučnu raspravu i sedeo na tremu, pa bi se vratio. Nas nekoliko je bdilo tu noć sa druge strane. Bilo je važno. Iako udaljeni, osećali smo to, čak strepeli. Često se čula škripa drvenih vrata i topot kopita. Pristizali su ljudi tokom cele noći. Ta noć je promenila svet. Nikada više ništa neće biti isto, pa čak ni dani i noći. Učitelj Valentin nas je okupio sledećeg dana posle popodnevne molitve i odveo do hridina, gde je Brat Jošua često sam provodio vreme. Počeo je jednostavno: „E, ovako draga sestro i braćo…” Bilo nas je sedam i ja jedina među mojom braćom… „Stvoritelj nam je poslao najhrabrijeg i najboljeg anđela. Jedinog koji je pristao na put koji ga čeka…” Napravio je kraću pauzu. Na licu mu se video umor od prethodne noći. Nastavio je: „Poslao ga je da u nama probudi ljubav koju nam je Stvoriljetelj našim dolaskom na svet podario. Poslao ga je da u naša srca ukleše vrlinu milosrđa i ljubavi jer ona, u kamenu uklesana, nije stigla do naših srca. Poslao ga je da govori i dȅla u njegovo ime. Do sada, mila moja sestro i braćo, učio je od nas, a od sad mi učimo od njega, jer on poznaje zakon koji se neće pisati ni čitati već slušati dušom i isto tako prenositi dalje. On je živi prorok koji govori živi zakon, živoga Boga živom čoveku.” Stresla sam se od uzbuđenja koje mi je vitlalo telom. Shvatila sam da sam isto tako živi svedok stvaranja Novog Zaveta čoveka sa Bogom. Jeza nije prestajala celu noć. Učitelj Valentin nam se na kraju obratio sa rečima: „Idite sad i spavajte, a ujutru, na letnju ranodnevnicu, sačekaćemo svi zajedno izlazak Sunca.” Pridigao se prvi, a mi za njim. Svi podjednako zatečeni, zbunjeni, uplakani, sa neopisivim drhtajima i trzajima, koji su nam poigravali po različitim delovima tela sve do ulaska u naše odaje. Držali smo se zagrljeni kao siročići. Tupi zvuk klakete nikada nisam volela. Dvadeset godina uporni udarci drvenog čekića u istom ritmu stapajaju se sa ritmom srca. To jutro mi se činilo da ga nekoliko puta čujem. Skakala sam na noge i istrčavala na trem. Konačno, sa četiri strane, u isto vreme se oglasilo. Prvo u različitom ritmu, da bi se posle par trenutaka sinhronizovali. Postali su kao bilo novog sveta. Učitelji pravednosti, gosti i mi pošli smo ka Sretištu, mestu gde smo po tradiciji sačekivali prve zrake sunca i molili. U potpunoj tišini, bez papata, čuli su se samo koraci, koji su, takođe, u jednom momentu postali kao jedan. Beše još noć, ali se osećala snažna energija dolazećeg Sunca. Čudni mirisi su se širili oko mene, da li od ljudi koji su celu noć putovali, da li od prirode koja se uspinjala da dočeka izvor života. Na kraju sam shvatila da je svaki gost sa sobom nosio neku miomirisnu travu, ulje ili čist tamjan. Trljali su među prstima ono sto su poneli sa sobom. Glasno su šaptali: „Mesaja, Mesaja…” Opijena čarobnom atmosferom, a mala rastom, tek kad svi kleknuše videh Brata Jošuu kako ispred svih nas stoji okrenut leđima ka istoku. Neki su mu prilazili i ljubili ruke. Meni je dao znak rukom da mu priđem, što me dodatno uznemirilo, jer sam osetila mnogo pogleda na sebi. Izgledao mi je ogroman, a ja sitna, najsitnija. Čvrsto me zagrlio i tiho mi šapnuo na uvo: „Naše školovanje se danas zvršava, sestro Junija.” Nije mario za ostale. Osetila sam nešto što nikad ni pre ni posle nisam osetila: iskonsku sigurnost i potpuno odsustvo straha. Nekako sam mu se, u mojoj glavi, približila visinom. Nisam bila više sitna, najsitnija. Stegla sam ga oko struka, čvrsto, najčvršće, i naslonila glavu na rame. Osetio je vitlanje moje duhovne i telesne strasti, pa mi je desnu šaku naslonio na teme i ublažio strašan naboj od koga sam mislila da će me svest napustiti. Htela sam do kraja mog života da ostanem u tom zagrljaju, da me primi u dušu, da se stopim sa njegovom kožom, da nam kuca isto srce, da nam struji ista krv. Osećala sam, ako me sad pusti, da ću pasti sa najvše litice. Da ću nestati. Ta ruka, koja mi je kao novorođenčetu držala teme, spustila me je kao list na tlo. Sve vreme sam, naravno, plakala, ne znajući da to činim. Nastavio je: „Od sutra, mila moja sestro, moramo učiti ljude da vole Boga kao sebe same.” Poljubio me u čelo i polako odvojio iz zgrljaja koji mi se za ceo život utkao u kosti. Nije bio više onaj isti sa kojim smo sate provodili na hridi, u školi, za trpezom. Posle 40 dana odsustva, kažu, u pustinji. Šta li ga je odvelo tamo, šta je to što ga je od nas zauvek odvojilo? Šta li je tražio u pesku i među škorpijama? Šta je to s čime se borio i šta je bodrio, ko ga je zvao i kome se odazivao??? Rukom mi je pokazao da sednem u prve redove, odmah iza učitelja pravednosti. Prvi zrak sunca nas je isekao kao bljesak oštrice u noći. Učinilo mi se da sam ga čula. Nebo se uzburka, stene zasijaše, morem se zanjihao purpur, pesak kao da se rascvetao. Kada je Sunce konačno izronilo iz mora, snažno gurajući tamu ispred sebe, svi osetismo olakšanje. On je 10 čučnuo, oslonivši laktove na kolena, a šakama je prekrio lice. U tom položaju je bio dok se Sunce u potpunosti nije zaokružilo. Tada se pridigao i raširio ruke. Iako mu je Sunce obasjavalo leđa, jasno smo videli njegov lik. Nije bilo senke. Počeo je mirnim glasom: „Stvoritelj je, mila sestro i braćo, vašim praočevima preko Mojsija dao deset zapovesti. Ove zapovesti su teške, rekoše vaši praočevi. Nisu ih se mogli pridržavati. Kada Mojsije to vide, smilova se na svoj narod i ne htede da propadnu. Tada im dade deset puta deset lakših zapovesti, manje teških da ih se mogu pridržavati. Tada Mojsije reče Gospodu: „Srce mi je tužno, jer je moj narod bez razumevanja. Oni su bez znanja i nisu u stanju da razumeju Tvoje zapovesti. Oni su poput male dece koja još ne shvataju reči svoga oca…” Tada je krenuo prema nama koji smo nosili beležnice i pisali šta govori. Sve, sem mene, zamolio je da mu predaju u ruke papiruse, što oni i učiniše. Okruživali su me poznati učitelji vrednosti, i skupiše se još više, kako me ostali gosti ne bi videli da bilo šta beležim. Sakupivši rukopise, ostavio ih je sa strane. Vratio se i nastavio gde je stao: „Dopusti, Gospode, da im dam druge zakone da se ne izgube. Jer ako ne mogu biti s Tobom, Gospode, barem dopusti da ne budu protiv Tebe. Zato je Mojsije razbio dve kamene ploče na kojima je bilo uklesano deset zapovesti. U zamenu im je dao deset puta deset, a od ovih deset puta deset književnici i fariseji načiniše sto puta sto zapovesti, čime položiše nepodnošljiva bremena na vaša leđa, koja ni sami ne mogu da nose. Jer što su zapovesti Bogu bliže, manje su nam potrebne, a što su od Boga dalje, potrebnije su. Zato sam vam, mili moji, uzeo papiruse, jer što u srcu nije zapisano sklono je gorenju, prepisivanju i pogrešnom tumačenju. Zato ću početi sve iz početka svega što je postojalo, postoji i postojaće. U početku, mili moji, beše promisao, a potom beše reč, a ta reč beše LJUBAV! Zbog te reči potekoše prve suze i svojom snagom stvoriše more iz koga svi potekosmo i u koje ćemo se vratiti. Samo suze znaju tajnu svemoćne Ljubavi, zato su i slane, da nas podsete odakle potičemo i gde ćemo se vratiti. Niti jedna reč nije dostojna Ljubavi, kao ni Stvoritelja. Slovi sama za sebe. Ljubav je kao majka koja oba deteta podjednako voli – i Dobro i Zlo. Ljubav je kao dvopolni Stvoritelj, stoga spopoznajte za početak drugi pol u sebi. Videćete ljubav sa obe strane reke. Ti sestro Junija, oseti oca u sebi, a vi braćo majku. Gospod ima dva imena. Jedno je ime žene, a drugo muškarca. Oba su podjednako važna i sa oba se Gospod doziva i na oba se odaziva.” Osetila sam negodovanje kod mnogih oko mene. Nije im prijalo da žena, majka, zauzme mesto u moći koju su stekli. Nastavio je: „Duša vam je data od Gospoda, ali je strano telo u vama. Trune u mraku. Vapi za svetlom koje joj ne dajete. Mučite i Nju i sebe. Olako je prepuštate palom anđelu. Kada vam je on uzme, čuvaće je kao dragulj u ruci, a kada vas trošno telo izda i klone gde ćete je tražiti? Gde? Moraćete kod njega po nju. Vi se molite Gospodu, a ja vam kažem, činite dobra dela, postite, gajite ljubav koja je spona između tela i duše. Vi se i dalje molite Gospodu, a ja vam kažem da njegovo pojavljivanje ne biste podneli. To je kao da celi dan gledate bez treptaja u Sunce. Napustio bi vas i vid i razum. Draže mu je vaše dobro delo nego hiljadu molitvi. Draža mu je ljubav koju nedrite i poklanjate bezuslovno, nego sva bdenja u hramu, jer posle molitve činite dela koja su po volji onog drugog, pa vam se čini da će sve prekriti neki plašt i da se neće videti. Mila moja sestro i braćo, svako nam je dobro delo u kostima zapisano, ali i svako zlo koje počinismo. I jedno i drugo se kroz naše seme prenosi na buduće generacije. Nećete videti, ali ćete znati kako vam pokolenje cveta ili pati. Gospod vam je dao i moć rasuđivanja, da odaberete između dobra i zla. Ali je milostiv, pa vam prenosim njegovu poruku da vam briše greh ako se pokajete, jer to je velika pobeda dobra nad zlom. To sam shvatio u ovim decenijama našeg zajedničarenja. Video sam kako su Njegova deca ophrvana i opčinjena grehom. Kako mu se lako prepuštaju gubeći veru. Ovo je novi zavet koji vam prenosim i ima samo dve reči: Ljubav i pokajanje.” Kako sam nekoliko puta od uzbuđjenja gubila svest, a učitelji me budili, verujem da sam iz besede nešto i propustila, ali najvažnije sam zabeležila. Pričao je o tome da naš put ljubavi treba da bude kao kada bi leđima stali ispred velikih stena, gde nema nazad. Rekao je da se snažno odupremo o te stene i krenemo napred. Znao je da dobro crtam i uvek se radovao svakoj mojoj novoj skici. Ponekad bi izneo i svoje mišljenje, tvrdeći da sam blizu Gospodnjeg savršenstva, misleći na prirodu koju bih koliko-toliko verno oslikavala. Samo me molio da njega ne crtam, jer, kako reče, nije on bitan, kao ni oni koji su pre njega bili i koji će doći, a dolaziće, već onaj koji ga je poslao, a njega već oslikavam. Mnogi su već bili umorni, mada bih pre rekla zatečeni i razočarani njegovom besedom. Šta su očekivali? Čemu se nadali? Mislili su da će dobiti nove zapovesti i skinuti odgovornost sa sebe i prebaciti na Boga? Zavetovao ih je sa dve reči: Ljubav i pokajanje. Od sada je sve na nama, a malo toga na Stvoritelju. Uputio nas je na nas same. Sve je od sada na nama i do nas. Kao da je želeo da kaže: „Gospod pere ruke.” Nastavio je: „Ne pominjite ga kad zgrešite. Ne zovite kada vam je teško. Ne molite. Ne tražite ga po nebu, već gledajte u sebe. Ostavio vas je da se izborite sa zlom koje ste sami izabrali, a niste morali. I kažem vam, lakše vam je sprečiti zlo, nego lečiti. Od godina savesti i zrelosti, od Gospoda vam ništa nije oprošteno dok se iz srca ne pokajete.” Umorio se, videvši nezadovoljstvo kod onih koji su očekivali nešto drugo. Ti isti su mu kasnije sudili. Posle besede poslao je sve da se odmore i pomole. Shvatio je da samo nas nekoliko beše spremno na novo učenje. Dok su drugi hrlili ka trpezi, mi smo ostali da sedimo. Izdvojio me je iz grupe na čelu sa učiteljem Valentinom i poveo do stene gde smo često maštali i filozofirali. Izvadio je mali svitak iz torbe, dao mi ga i poljubio me blago u čelo. Gledala sam ga pravo u oči i bila sigurna da to nije više onaj koga sam poznavala. Videlo se razočarenje, zabrinutost i svest o tome šta je preuzeo na svoja leđa. „Mila moja sestro, ovo je jedino što sam ikad ispisao. Sakrij od ljudi i Gospoda jer nemam dozvolu od Njega da ostavim bilo koji trag iza sebe.” Nasmejao se, znajući da od Njega ništa ne može da se sakrije. „Pleme će nam uskoro nestati. Naš mali narod progutaće zlo Velikog ustanka. Zato ćeš se, sestro, kretati ka severu do Mramornog mora, jer bićes tražena. Tu ćes u lučkim gradovima neko vreme propovedati ljubav među grešnicama koje svoje telo nude za oprost dugova grešnih roditelja im. Neguj ih i isceljuj. Tvoj put je osiguran tehnikama isceljenja koje smo učili. Svoj put ćes od Abdele nastaviti sa našom braćom, Andronikom i Atanazijem, prema Serdici.” Užasan nemir osetih u njemu. Po prvi put. Držao me za obe ruke, ali me nije gledao u oči. Čak je sklopio kapke. Stiskao je moje šake onoliko koliko su njega pritiskale misli. U momentu se sve umirilo. Neprirodno utišalo. Čula sam svoje srce koje je lupalo poput ogromne klakete. Onda osetih i njegovo. Malo je potrajalo dok nisu zakucala isto. Imala sam osećaj da jedno srce kuca za oboje. Jedna misao u dva tela i ljubav koja se ne da opisati i obuhvatiti. Mogao je da mi podari čedo, ali nije hteo. „Nebo će ti se radovati, mila Junija, a ja svakako. Pomolimo se kao i uvek što smo se molili – u glas, ja njemu, a ti njoj i mi zajedno Bogu.” Govorio je na našem, aramejskom, a ja na koini*. To smo hiljadu puta praktikovali, da bi se potom zamenili. Ponekad, posle mnogo ponavljanja, zaneseni bi ili prsnuli u smeh ili se zagrlili i plakali od uzbuđenja. Držali smo jedno drugom glave u rukama, kao što majka drži glavicu čeda, gledali se pravo u oči i molili, molili, molili… Često bi mu se, kako beše ponet emocijom umesto reči, zatvorenih usta, iz dubine tela ili duše prolamali tonovi, čoveku nepoznati. Pretvarali bi se u brujanje, a odmah potom u harmoniju. Tada bi izvijao telo, širio ruke i sijao od sreće. Da li je to bio vapaj za svetom koji je napustio ili sreća što mu se vraća, nisam mogla da shvatim, uostalom kao i mnogo toga. Često smo se zahvaljivali silnim anđelima: Vode, Zemlje, Sunčeve svetlosti, Zajedništva, Rada, Ljubavi, Sreće, Moći, Radosti… Svuda smo ih pronalazali, ali nikad sa krilima već u: vodi, zemlji, sunčevoj svetlosti, zajedništvu, radu, ljubavi, sreći, radosti, moći… Kao što je i Bog u nama i sva čuda su već u nama i oko nas. „Sve je već tu”, učio me, „nadohvat dobre ruke i daleko od one druge. Za sada se rastajemo, a zauvek ćemo se tek sresti, mila sestro. Ono što ti napisah čuvaj za sudnji dan i noć pre prouči, da ti uznesenje olakša. Idi i širi ljubav sa svojim čovekom Andronikom. Čeljad skrivaj ili ih udomi kod dobrih ljudi jer, rekoh ti, bićes tražena. Trag o sebi zakopaj na mesto koje sam ti opisao jer će valjati poslednjem zavetu. On će se odvijati bez Gospoda. Zavet će davati čovek čoveku. Moliće da se zavetuju Bogu, ali On ih prepušta samima sebi. Ko u sebi Njega otkrovi, tražiće ga i u drugima. Stvaraće se zajednice Bogonosećih i deliti među sobom ljubav. Čuvaće se i negovati po skrovitim mestima. Biće i onih drugih koji će se po zlu prepoznavati i zaklinjati jedni drugima. Mržnja će tražiti mržnju i rađati je. U mržnji nema jednakih, već zlih i gorih, u ljubavi su svi isti. Vapiće se za Gospodom i u tom vapaju će mnogi posustati. Oni koji ga budu pronašli s radošću će se odricati svog bogatstva i krenuti za ‘istima’ ili ga deliti sa njima. Božjih Pomazanika više neće biti, sem lažnih. Zato mila sestrice spakuj par haljina i lekovita ulja te na put.” Prineo usne mojoj glavi i poljubio me u čelo. Nije više ništa govorio, ali sam čula: „U bolu majke se rađamo i u našem bolu napuštamo ovaj svet. Budi mirna, jer Gospod je s tobom.” Okrenuo se i otišao. Na drvenom krstu su završili svi koje sam poznavala i volela, sem moje čeljadi kojima ne znam traga. Oko mene se steže obruč. Jedini izlaz je čamac koji dolazi po mene zorom. Par noći ploviću do klisure, gde su najstrmije stene Danistera i mesta gde naše sestre i braća krišom ukopavaju mučenike. Tamo sam i mog čoveka Andronika upokojila. Ta mala visoravan, do koje se stiže samo jednim putem, čuva tajnu ljubavi i bola. Tražeći mene, stradaju mnogi, a to ne želim. Predaću se. Njegov zapis osataće u mojoj utrobi. Moje telo na krst, a moja duša Gospodu.
LIDIJA
LIDIJA Lidija se u spisima pominje kao prvi kršteni hriscanin na tlu Evrope. Čin svetog krštenja obavlja Sv. Pavle.
Lidija je rođena i do kraja ostala u mestu Filipi u Grckoj. Bila je robinja, ali je otkupila svoju slobodu i posvetila se misionarstvu. Osniva prve hrišćanske zajednice u svom mestu, ali i šire.
Prva uvodi osvećenje svog doma, čime mu daje značaj Hrama.
Agne: Lidija! Lidija: Da, Gospo Agne? Agne: Posle obeda dođi u moje prostorije.
Lidija: Da, Gospo Agne. (Žuri da završi posao i obed. Sređuje se.) Lidija: Ovde sam, Gospo Agne. Agne: Šta ti na srcu leži, Lidija, kad tako uporno tražiš prijem. Lidija: Gospo Agne, rođena sam u ovom domu kao robinja, odrasla kao verna pratilja i stasala, uz vašu milost, u zdravo i svesno biće, Gospo. Zato sam vam zahvalna. Agne: Ali?! (Prekida je agresivno) Lidija: (Podiže glavu i sigurnim tonom.) Nisam nezahvalna, Gospo, ali našla sam svoj put. Agne: Svoj put!? Lidija: Da gospo Agne, put kojim želim da idem. Agne: A to je?! Lidija: Najteži moguć, Gospo Agne. Agne: (Negoduje glavom.) O tvojoj vernosti se nadaleko priča. Ne budi luda, dete moje. Imam velike planove s tobom. Već kod sledeće proslave u čast Atene Boginje, želela sam da te unapredim. Lidija: Gospo Agne… Agne: Sačekaj Lidija. Je li u pitanju ljubav? Lidija: Jeste, Gospo Agne, ljubav koja se rečima ne da opisati. Ovo je jedini put koji moja duša bira, a spremna sam i život u zalog da dam. Agne: Lidija, lidija… Biće ljubavi i ljubavi. Zažalićeš. Lidija: Neću, Gospo. Agne: Hoćeš, veruj mi. Lidija: Verujte vi meni, Gospo. Zato i stojim ponizno pred vama ne bili vas umilostivila da mi date otkup. To samo od vasše milosti zavisi. Agne: (Gleda je i negoduje glavom.) Previsoka je to cena, Lidija. Mnogo sam uložila u tebe. Rasla si sa mojom decom, naučila dva pisma, savladala posao, brineš o roblju, vole te i poštuju, izgubila se, mojom milošću, granica između tvog porekla i moje familije. Ne, ne, Lidija… Nema razgovora o otkupu! Lidija: Gospo Agne… Agne: Tema je završena, Lidija! Zar ti zaista misliš da ne znam gde odlaziš o pijačnom danu i skime se srećeš?! Ko su, konačno, ti ljudi!? Slobodna si Lidija! Lidija: (Pognute glave.) Dobro, Gospo Agne. Agne: Rekoh – SLOBODNA SI! Lidija: Čula sam, Gospo Agne, vraćam se poslu. (Kreće.) Agne: Lidija! Lidija: Da, Gospo Agne. Agne: Rekoh – SLOBODNA SI! Nema reči o otkupu, već otpustu. (Pruža joj svitak.) Lidija: (Zbunjeno.) Gospo Agne? Agne: Da, milo dete. Uzmi ovaj papir koji miriše na slobodu. Od danas nisi više moja robinja, već moj partner u poslu. Vodićeš radnju u Fillippiju i meni davati procenat, ali samo pod jednim uslovom: ostani uz mene, a prati svoj put kakav god da je. Piši mi o novoj veri. Dođi da te zagrlim i poželim novi život u novom životu. Od danas ti predstavljaš moja vrata ka novoj nadi. (Lidija kleči.) Agne: Ustani i čuvaj se. Tanasi, pre no što je odbegao i odabrao „novi put”, pričao mi je o svemu i šta stavljaš na svoja ramena. Lidija: (Kroz suze.) Mila Gospo Agne… Agne: Svoje zlato među nogama žrtvuješ zarad greha drugih. Ja sam, nažalost, kroz ta „zlatna vrata” mnoge na greh navela, ali mi sen u grehu i tinja. Piši mi i moli se za mene. Sedi ravnopravno za moj sto i da nazdravimo ovo vinom. (Lidija se trgne, kao da ustaje, ali je Agne zaustavlja.) Agne: (Hvata je blago za ruku.) Ja ću. Trebaće vremena da se navikneš. Pričaj mi, Lidija. Lidija: Sećate se gos…(Ova podiže prst.), da, da sećaš se Agne kad sam čekala u luci brod iz Likije sa tkaninama, pre par meseci? Agne: Da, moguće, iz Persije su bile. Lidija: Tako je. Nekoliko dana je kasnio zbog nevremena. Iz broda izlazi žena sa belim platnom obmotanim oko glave. Samo joj oči vire. Jedva hoda. Tetura. Bleda kao pesak. U jednom momentu se zatetura i pade na lučki kamen. Često se dešavalo da ljudi posle duge plovidbe izgube ravnotežu kad stupe na kopno. Priđoh joj i pomogoh da se oporavi. Nikada, Agne, neću zaboraviti njene oči. Iako slaba, sijale su posebnim žarom. Duboke, crne, a tople. Pomogoh joj da sedne u hlad, donesoh vode i njen skromni prtljag. Blago mi uze ruku, poljubi je i reče: „Ja sam Junija.” Ponudih joj da krene sa nama, što je prihvatila, te je smestih u naše prebivalište iza magaze. Ubrzo je i zaspala. Kad završih sa robom vratih se i zatekoh je u molitvi na našem jeziku, ali čuh i reči koje nisam razumela. Zatvorenih očiju i sklopljenih ruku pozva me da sednem pored nje. Mirnim glasom reče: „Sedi, lepa robinjo, pored mene.” Gleda me pravo u oči, uz osmeh koji se ne zaboravlja. Uhvati me rukama za zglobove. Osetih toplinu. Ti znaš, Agne, da se godinama žalim na bolove u zglobovima, koji su ponekad nesnosni. Zavuče ruku u prtljag i izvuče neko ulje kojim mi namaza sva bolna mesta, a onda sve obavi suvim listovima. Iscepa deo trođne haljine i uvi mi oba zgloba. Od tad. mila Agne. nikad više nisam osetila bol. Uz osmeh mi reče: „Prošlo je i neće se vraćati.” Opčinjena sam i danas njenom lepotom i dobrotom. Odvedoh je u radnju da odabere sebi tkaninu koju hoće, da se dotera i osveži. Dugo je prebirala i izvukla purpuni lan, prišla mi i rekla: „Ovo ce biti tvoja boja, Hristijanko. Otvoriće ti srce za ljubav o kojoj nisi ni sanjala, dušu za tuđu patnju i um za razumevanje dobra i zla.” Za sebe ne uze ništa. Tri dana i tri noći, koje su ravne celom mom životu, pričala mi je o Bratu Jošui, Hristosu, sa kojim je odrasla. Dok priča prst leve ruke drži na grudima, a desne upravlja ka nebu. Nastavlja: „Jedan je Bog. mila robinjo. Podjednako gore, koliko i u nama. Samo ga ljubavlju budiš u sebi i prizivaš. Dozivaš i dobijaš milost Njegovu i otvaraš vrata večnosti. Nismo sami na ovom svetu. Potrebni smo jedni drugima, kako sad tako i u duga vremena ispred nas i naših pokolenja. Ako nemogneš imati mladunčad, ti spasi jedan vredan život, kako onoga koga voliš, tako i onoga koga ne poznaješ ili ne voliš, jer tako se tka Božija volja. Uči ljude da ne misle samo na sebe, jer kad budu mislili o drugima, drugi će misliti o njima, a onda oni treći o ovim drugima. To je tkanje koje sami tkamo. Barem ti, sestrice, znaš da nečije ruke tkaju, farbaju i neguju ove tkanine. Oseti to, svakoj boji daj smisao, poveži je sa onima koji su vredno činili ceo posao, a ti ga dalje činiš. I to je ljubav, kad daruješ ili prodaješ, jer će tvoja sukna nekog ulepšati, a nekog spasiti od vreline ili hladnoće. Neko će čedo svoje prekriti, ili konja da ne pokisne, ili obradovati sirotog i beskućnika. Misli na sve oko sebe, a najmanje samo na sebe i spoznaćeš milost Boziju.” Da, mila Agne, plakala sam i ridala kao ti sad. Ponekad bih urlala od plača i noć završila u njenom krilu. Osećala bih se kao u majčinoj utrobi, sigurno i voljeno. Sasula je toliko ljubavi u mene da je za života necu moći izliti i podariti. Samo me toga strah da ne odem, a da ne podarim silnu ljubav koju osećam. Od tad sve vidim drugačije. Od tad drugačije mislim. Od tad dišem, Agne. Od tada nista više nije isto. Od tad postoji samo jedan put za mene. To beše beseda slična onima na našim trgovima, ali drugačija, životnija, milija i bliska meni. Dala mi je prvi put nadu da kao žena mogu više da učinim za Gospoda od one druge polovine. Pri tom nije vređala drugu polovinu našeg zajedničkog bića. Reče mi: „Mi smo žene, majke, i rađamo novi život. To je Božija volja, milo dete. Mi umemo bezuslovno da volimo, čisto. Obdarene smo da širimo ljubav kao polen. Da prisvojimo, obgrlimo, zaštitimo, povedemo na pravi put, jer to nam mudrost našeg tela zbori. Mi smo spremne svakog trena za čedo da podmetnemo telo i život. Zato sestrama govori o ljubavi, shvatiće, a braći o pokajanju, shvatiće. Ali te molim, ne ostaj sama, jer me tako On savetovao: Govorio je: ‘Nađi ;oveka čija će snaga ležati u tebi, a tvoja u njemu. Gospod je dvopolan i samo tako će vam priči – gde budete dvoje biće i on.’” Tek je poslednje noći upitah odakle dolazi i kuda se uputila. Odgovorila je: „Išla sam da obiđem još malo zživih svedoka i naslednika Hrista. Jedan od njih će uskoro i ovamo doći. Zvao se Salve, a sada je Pavle. Jedino uz njega možeš obaviti obredno pranje duše i biti prvi glasnik Hrista na ovom kontinentu. On će te uvesti da voljno, svesno i javno prikloniš sebe jednome Bogu. On to zna, jer se i sam preumio od najsurovijeg progonitelja mojih sestara i braće u glasnika božije reči. Veruj mu, mila ropkinjo. Obaviće to u vodi, vodi koja teče i nosi talog iz nas. Veruj mu, jer nikada nisi, niti ćeš u reci videti bolesnu ribu. Voda čisti, spira i odnosi. Bićeš, dete moje, prva među jednakima. Ne uzdiži se, jer će te mnogi pitati za savet, ne dozvoli da te gordost ophrvi, već milosrđe i blagost koje već nosiš u sebi. Uplašeni tamom što vlada njihovim telima, tražiće da im osvetliš dušu. Tražiće da im probudiš ljubav koja vene u nekom memljivom uglu tamnice neznanja i bezbožja. Traziće da u njih posadiš seme nade i rasteraš tmurne oblake ravnodusnosti. Traziće i traziće, a ti ćeš davati. Što više budeš davala, duša će ti sve više disati dahom Stvoritelja. Sada se vraćam svom čoveku, jer ga pritišću teška vremena. Moram biti uz njega. Mnogo toga uradismo zajedno. Kao što znaš, put je težak i opasan, ali ćemo pokolenja lišiti bezbožja i paganstva. I tvoje ropstvo ćeš lakše podnositi kada shvatiš njegove reči – da smo pred Bogom svi jednaki.” Na kraju je upitah: „Mila Junija, priča se da se vratio iz mrtvih?” Pomilova me po kosi i blago, roditeljski uhvati za ramena. Opet osetih toplinu i milost koju, Agne, ne mogu da ti opišem. Reče: „Mislis vaskrsao. Da. Jeste, ali u nama.” Gledala me suznim očima. „Meni je, otkad znam za sebe, u mom srcu, u duši, u utrobi. Veruj mi, kad se ‘opere[’ vodom značeš sve.” Noc pred odlazak sedele smo na verandi, jele urme i pile naše meko vino. Poželela sam, Agne, da je utkam u sebe. Da se nikada ne završi ova noć. Iako izmučena dugim putem, mirisala je na anis. Držala mi je glavu u krilu i bila sam krotka kao kuče. Svaka njena reč punila mi je dušu nadom. Od zalaska do izlaska sunca prođe samo tren, činilo mi se. Skinula je svitak sa vrata i polako počela da ga otvara. Zamolila me za parče kože, bilo koje i bilo kog oblika. Malim perorezom načini zasekotinu na prstu i umoči guščije pero u krv. Ispisivala je reči na aramejskom jeziku. Cedila bi krv i pisala. Govorila mi je: „Čuvaj ovo, mila sestrice, za sudnji dan. Ovo su njegove reči ispisane njegovom rukom. Sakrij od očiju ljudi i podari onoj koja ti se učini da ima najčistiju dušu.” Ostavi parče kože da se suši. Liznu posekotinu i pero. Očisti ih i spakova pero u lanenu torbu. Uze moje ruke u svoje. Okrenu mi dlanove na gore. Dugo je posmatrala moje ruke i razmišljala. Nastavi, ali više za sebe nego što je govorila meni: „Ruke, mila moja. Čuvaj ih. Njima ćeš isceljivati bolesne, njima grliti svoje čedo, pokazivati ljubav i poverenje otvorenim dlanovima, davati nadu dodirom, prositi, ako treba, za više ciljeve, pomagati davljeniku da ispliva, spajati ih u molitvi… Brat Jošua je večito držao spojene palac i domali prst kad bi besedio. Šalio se sa mnom, govoreći da su ruke muškarca toplije od ruku žene. Zato žene i mese macot, inače bi se raspalo u našim rukama. Ali, sestrice Lidija, kad nam razapinju sestre i braću prvo zakucavaju čavlima ruke, da se ne bi molili, jer kada nam se ruke spoje, spaja se i Bog sa nama. Čuvaj, mila moja, ruke.” Uz toplinu koja se ne zaboravlja, nastavila je: „Sve što vidiš oko sebe i što opstaje, stvoreno je iz ljubavi. Ono što nije, brzo propada. Razmišljaj uvek o tome koliko samo ova priroda opstaje. Gledaj u nju. Ona sledi zakon i večna je. Sve u njoj je delo ljubavi. Nigde nećeš videti da su gordost, mržnja i ravnodušnost ostavili večan trag. Njihov trag smrdi, raspada se, iako je nekad popločan zlatom. Malo li zagrebeš, ‘čućes’ bol, muku i jad…” Agne! Agne! (Agne stegnutih čeljusti, poplave, izgubi vazduh od plača i sruči se zgrčenih šaka. Lidija je hvata u naručje i urla.) Lidija: Agne, mila moja, diši! (Lidija brzo otrči po vodu i proliva je po njenom licu. Uz jak trzaj i glasan uzdah, Agne se povrati.) Lidija: Agne! (Drzi joj glavu u rukama.) Kako ti je? Agne: (Sasvim se pribrano pridiže, bez panike se pridiže, kao da nije svesna šta se desilo.) Nastavi, Lidija, molim te, nastavi. Samo trenutna slabost. Lidija: Šta si osetila? Agne: Osetila sam strašnu mučninu, ali ne u stomaku. Višlje, oko grudi. Lidija: Znam, mila Agne. To se Sen naša grči. To je riznica grehova, naših i naših predaka. Ja sam povraćala gnus, iako ništa nisam jela te noći. Imala sam osećaj da mi zli duhovi vitlaju telom. Da se grčevito drže u mulju mojih loših misli i dela. Nekoliko puta sam, kao i ti, gubila svest, ali me ona vodila za ruku. Činilo mi se da bih umrla da me njena ljubav i toplina nisu zaštitile. Jesi li sigurna da hoćeš da nastavim? Agne: Naravno mila. Lidija: „Do prave Bogougodne ljubavi postoje mnoge prepreke i zamke”, nastavila je držeći me za obe ruke. „One su svuda oko nas. Zaljubljenost je optička varka, bolesno stanje naše duše, jer ne zna za početak, a ima kraj, znači nije večna. Strast je kao vulkan koji se isprazni i ostaje crni kamen iza njega. Dodir i miris su igra naših čula. Probirljivost i iskljucivost su pogresna tumacenja ljubavi, jer ne moze se neko voleti, a neko ne. U ljubavi smo svi isti, kao i pred Bogom. Trpljenje je prvo i najteže iskušenje za nas. Svojim očima sam videla trpljenje Pomazanika sa bolesnicima, neprijateljima, izdajicama i onima, za koje mi se činilo da ne zaslužuju ničiju ljubav, a on im je davao. Nisu se oni, mila sestrice, promenili posle toga, ali je svest o ljubavi klijala u nama koji smo se spremali da je nesebično dajemo. Mlada si i lepa i bićeš izložena mnogim iskušenjima, zato te molim nađi svog čoveka koji će ti dušu čuvati od izazova, s kojim ćeš u ljubavi dozvati Boga, a on je uvek tu gde su dvoje koji se iskreno vole i poštuju. Materijalno dolazi, odlazi i prolazi, i ostavlja dubok krvav trag u našim dušama, ukoliko se ne zaštitimo ljubavlju.” Kada sam se sledećeg jutra probudila, nije je više bilo. Ostavila mi je ovaj papirus sa savetima pred obredno čišćenje, a to bi trebalo, sad u nedelju da se desi u reci, iznad grada, prema luci. Hoćeš li biti uz mene, Agne? Agne: To je tvoj put, milo dete, i tvoja nada. Ja… ipak ostajem gde sam, zaglibljena u poroke, u obaveze, u nemir, u, kako ti reče, trulež koja će ostati iza mene… Lidija: Ne, mila Agne, ne! Imaš šansu. Pokaj se. Agne: Misliš, pomoći će? Lidija: Ne mislim, znam. Agne: Hoćeš li mi onda pokazati Njegove ispisane reči? Lidija: Jednom trgovacm uvek trgovac… (Nasmeja se.) Agne: Izvini, mnogo tražim, znam. Izvini. Ići ću s tobom, ali, molim te, nikome ni reči. Lidija: (Skače i grli je.) Hvala, Agne. Mnogo mi znači da budeš uz mene. Agne: Obući ćeš tkaninu od purpurnog lana, kako ti je i Junija rekla. Želim da takva na svoj put kreneš. Sada moram da idem, a ti se spremaj, po spisku koji ti je ostavila (Lidija čita pismo koje je ostavila Junija.) Ne volim rastanke, mila sestrice. Oni nisu stvarni. Nosimo se u srcima i mislima. Molimo se jedni za druge. Čuvamo se u duši. Vreme i prostor izmislili su ljudi da bi čoveka plašili smrću, umesto da nude večnost. Manipulisaće vremenom i prostorom. Što vreme bude brže, a prostor manji, sve slabije će se ljudi razumeti. Znaćeš dan kada budem „presvukla haljine”, a ja ću znati kad dođes među nas. Ova je ljubav večna. O mladom mesecu se očisti pred obredno pročišćenje. I dušu i telo. Ne jedi što je termički obrađeno, pa čak ni hleb. Ne misli na glad – bićeš sita. Sakrij se u brda, gde nema znatiželjnih ociju, izdubi tikvu i sipaj vodu u nju. Trskom je probuši, lezi i očisti vodom zadnji deo tela. Oslobodi se gnusa lukavo skrivenog u tvojim crevima. Ako si devica, nemoj, ako nisi, učini isto i sa svojim intimnim delom. Potpuno je svejedno da li jesi ili nisi. Pred Gospodom si devica kad ga primiš u sebe. Dušu čisti suzama i dobrotom. To je put ka ljubavi. Kad se sve završi plakaćeš zbog drugih i nikad više zbog sebe. Čistićeš se svaki dan kao čedo kad osvežiš svežom vodom. Mila moja robinjo, mila moja kraljice, slušaj reči onoga koji te za srce vodi u novi svet. Veruj mu. Zauvek tvoja, Junija. (Na maloj uzvišici iznad reke.) Agne: Zasto drhtiš, Lidija? Lidija: Zašto ti drhtiš, Agne? Agne: Uzbuđena sam. Bojim se i radujem u isto vreme. A ti? Lidija: Ne znam šta da mislim, Agne? Imam osećaj da stojim pred vratima nekog božanstva, a da žrtvu nisam prinela. Kao da me, lično Atena pozvala u svoj dom, pa stojim pred vratima i ne smem da zakucam praznih ruku.To je on, Agne. Onaj što stoji u vodi. Agne: Ko su ovi ljudi oko njega? Nikad ih nisam videla. Lidija: Hristijani. Hristijani, mila Agne, koji su doputovali s njim. Nose glas. To je tih glas, ali moćan. Ne čuje se ušima, već dušom. Agne: Idi. Milo mi je što te pratim na tvoj put. Dođi da te zagrlim. Lidija: Idem. Čeka me. Agne: Ne boj se. Lidija: Ne bojim se. Gledaj me. Gledaj me stalno. Ne skidaj pogled sa mene, molim te. (Obavijena u pupur, Lidija silazi među ljude koji joj otvaraju put. Svaki ponaosob joj celiva čelo.) 20 Glas muški: Priđi, sestro. Izabrana si. Ne boj se. To se u tebi nečisti duh zblažnjava. Zna da će poput lista papirusa nestati u ovoj reci. Priđi, sestro. Izuj se. (Lidija nesigurno koraca ka Pavlu. Prilazi mu i naslanja glavu na rame. Grli ga oko struka. On je nežno obgrli i tiho šapuće.) Glas: Ne boj se, sestro Lidija. Spoznaćeš božiju ljubav. On se ne voli srcem, već dušom. Ne boj se, sestro Lidija, Gospod te voli. Ti njega ne moraš, jer ga i ne poznaješ, ali ćeš ga spoznati i zavoleti kroz sve ono gde njegova čestica klija. U vodi, u zemlji, prirodi, u tebi i svima koji nas okružuju. Zavolećeš ljubav koju ti daruje. Zato duboko, sestro, udahni pre nego što umreš i ponovo se rodiš. (Jako svetlo.) Agne: Zašto plaćemo, Hristijanko? Zagrljene na kolenima. Lidija: Zašto? Ne znam, ali osećam da se ništa nije promenilo, a sve je drugačije. Ne znam da li je Gospod našao put do moje duše, da li se demon iselio… Ne znam, ali jedno mi je jasno, u reci sam našla spas. Nosila mi je dah, neizgovorene reči, mržnju, ravnodušnost. Milovala mi je telo. Poželela sam večno da ostanem duboko u njoj. Da me nosi, jer ona zna kuda ide. Prvi koji me celivao biće moj čovek, znala sam odmah. Kako, zašto, ne znam, ali znam da moje biće neće lutati kao jedro na stotinu vetara. Preda mnom je dug i zahtevan put. To mi je rekao onaj koji me vodom očistio. Svaka reč koju je izgovorio usekla se u moje biće. Dok smo sedeli na obali učio me da se zahvaljujem Bogu za ljubav koju mi je podario. Podigao je ruke i počeo: „Roditelju nas, Oče i Majko, koji si na nebu i u nama Da se sveti ime tvoje Da dođe carstvo Tvoje – kroz savet i jedinstvo u nama Da bude volja tvoja i na zemlji, kao i na nebu, te da rađamo dela samilosti za sva stvorenja. Hleb naš nasušni podari nam svaki dan, tražeći ni više ni manje kako bi rasli. I oprosti nam naše dugove, kao što i mi opraštamo našim dužnicima, opraštajući pri tom našu skrivenu prošlost, kao što mi praštamo ono što drugi kriju. I ne dovedi nas Gospode u iskušenje, nego nas izbavi od zla, ne dopustivši da uđemo u zaboravnost i iskušenje lažnih pojava Jer je tvoje carstvo i sila i slava za vjek vjekova. Od sada, sestro mila, moramo govoriti u stihovima pisati u slikama misliti o Gospodu i razumeti se u mislima živeti u istinskoj i čvrstoj veri. Sestro mila (gledao me direktno u oči, a video dušu), mnogi se žrtvovase za ovaj, tvoj dan, kako bi ih nosili u srcu i molili Boga za njih. Mnoge naše sestre i braća, mučenici, ne poklekoše pred vatrom, zverima, raspećem, pretnjama, poniženjima i mukama. Seti ih se. Oni utrše put kojim hodamo.” (Čvrsto me privio uz sebe dok su mi noge klecale osetivši moju trenutnu slabost.) „Voli i budi voljena (reče mi glasom punim očinjske ljubavi), kao što nas je On voleo i još uvek nas voli.” Na kraju mi je rekao da uskoro moram do Efesa gde ću potraziti ženu bujne crvene kose. Prepoznaću je po iscrtanim ribama na čelu. Njeno čeljade mora na dug put jer će biti traženo. Ona će ostati. Pomozi mi, mila Agne. To dete je spas nasim pokolenjima.
KRAJ
MARIJAM
MARIJAM OD MAGDALE
(MARIJA MAGDALENA)
Prva među apostolima. Prva koja je donela „Radosnu Vest“ o uskrsnuću Isusa Hrista.
„Noli me tangere” (Ne dodiruj me) moj najljubljeniji učitelju, već širi Radosnu Vest.
Zbog svoje bliskosti sa Isusom biva odbačena.
„Ne smemo dozvoliti da Ona tumači novo učenje“ Sv. Petar Odbačena, ali spasena. Napušta Jerusalem i odlazi da živi i odgaja svoje čedo u Efesu. Ubrzo potom seli se u Galiju, gde ostaje do kraja života. Luka u koju je dospela nazvana je po njoj San Mari de la Mar. Na jugu Francuske se slavi kao svetica. Pećinu u kojoj je navodno živela u mest St. Baum posećuje godišnje više miliona turista kao i baziliku Mari Madeleine u St. Maximeu. Po verovanju tu odgaja dete začeto sa Isusom Hristom i dalje širi lozu.
Crkva „rado ćuti“ o prvom apostolu, proroku i vernom sledbeniku novog učenja. Samim tim njeno ime se briše iz crkvenih kanonskih spisa.
(Zatočena u vojnom šatoru, okovanih ruku i nogu, nervozno hoda u krug, koliko joj to skučeni prostor i lanci dopuštaju.)
Marijam: Uskoro ću zažaliti dan kad sam stupila na tlo Jerusalima. Uskoro ću osetiti gnev onih koji su u mom telu uživali. Uskoro ću poželeti da nisam rođena. Uskoro me više neće biti. Bol će, poput nojevog pera, ovaj put umesto henom, krvlju po mom telu ispisivati licemerje onih koji se raduju mojim mukama. Uskoro dolaze po mene. Vodiće me na mesto gde se kamenuju posrnule žene i neverni robovi. Avaj! Odneće me na mesto progonjenih. To je jaruga natopljena bolom. Tu se krv ne sapira već čuva za uzor. Danima njen opori vonj luta ovim stradalištem. Da se samo toliko ne bojim! Tu se tela ostavljaju da ih ptice i psi dovrše. Avaj! Oče moj, gde si sad?! Ratniče moj! Zašto si nas tako brzo ostavio? Zar ne vidiš kako zlurado zveckaju oštrim kamenjem? Zar ne čujes urlike njihovih nedojebanih žena kojima sam muževe sačuvala. Ne znaju, kučke, koliko sam im muževe molila da sačuvaju dom i porodice, a mogla sam, da sam htela, da ih pretočim u roblje. One sad urlaju. Njihovi jezici, poput zmija sikću i palacaju, kao Belzebuba da gone sa svojih njiva. Znaju da znam sve njihove tajne. Znaju da sam im krotila muževe u ime mira i spokoja u domu. Znaju da znam, to im tela ophrvena lojem govore. Jedva hodaju, jedva podižu čeljad, jedva i sa mukom ležu ispod svog čoveka, sem kad neki cilj treba da ostvare. Ja sam ta koja je trpela nakazna lica vaših muževa na sebi, ujede njihovih koščatih ruku po mom telu i njihovu pljuvačku gutala. Vi ste se gojile, dojile, zahtevale, kinjile robove, bahatile se, gajile svoje lažno majčinstvo više nego svoju čeljad, spletkarile, obasipale muževe krivicom, a oni bi dolazili kod mene i tražili utehu. Tražili da im povratim ponos, da ih saslušam, da ih obgrlim. Ja jesam prostitutka i to je moj posao, ali vi ste kurve, a to je vas život. Znam da znate da znam za podvaljenu čeljad. To su mi pričali vaši pijani ljubavnici. Najradije bih izašla i zamolila dželate da mi dopuste da na kratko pokažem prstom na svaku ponaosob i kažem istinu, ali mi zanat to ne dopušta. U tome i jeste razlika između nas hetera i vas pornia. Od svojih domova ste stvorile vučije jame. Sad birate sitnije kamenje koje će cepati moju put. Gađaćete prvo moje noge, struk, leđa, ruke… Vešte ste u kažnjavanju drugih, a sebe nikako u bistroj vodi da pogledate, jer se prljav lik u njoj i ne vidi. Avaj, oče moj! Ratniče moj. Da mi je samo malo tvoje hrabrosti i snage. Znam da bi se borio za mene. Sekao bi ih i oslobodio me ove sramote i jada. Vezali su me kao odojče pred klanje. Jedino što mogu je da stavim zemlju u uši i ne čujem otrovne jezike koji histerično sikću. (Pljuvačkom natapa grumen zemlje i stavlja u uši.) Junače moj, gotovo da ih ne čujem više. Mogu sada da vidim tvoj lik. Riđ, širokih ramena i plamene kose koju sam nasledila od tebe. Još uvek mi lice bridi od tvoje jake brade. Koliko si se samo puta nevešto skrivao kad smo se igrali. Takav gorostas nigde nije mogao da se sakrije. Zasmejavao si me, ratniče. Pričao bi mi laži o dalekoj zemlji sa severa, odakle si potekao. O bogovima koji sve vide, ali se pojavljuju ponekad i štite svoje pleme. Gde li je ta Serdika odakle si došao? Gde li je taj Efes, u koji si zauvek otišao? Gde su bogovi koje si mi henom iscrtavao po rukama da bi sakrio moju belu put od zlih očiju? Gde su, oče? Zar si morao za čast da uludo izgubiš glavu i ostaviš nas kad si nam bio najpotrebniji? Zar nisi mogao da se povučeš u miran život posle svih priznatih i zapaženih zasluga?! 24 Mogao si, ali su ti mač i čast bili u krvi. Majka nije imala muža, ja oca i veruj mi, ne optužujem te, a ne bih sad bila ovde gde jesam da si ostao uz nas. Legija kojoj si verno služio te ubrzo zaboravila. Doneli su lepo upakovana tvoja znamenja, mač i venac, kratko rekavši: „Za hrabrost i čast!” Tvoj najverniji prijatelj se ubrzo uselio u naš dom. Prvo bi dolazio kod nas posle pohoda, a potom svojoj kući i svojoj ženi. Donosio je poklone, u početku majci, a kasnije kad se zadovoljio, sve više meni. Brinuo je o nama, onoliko koliko nas dve o njegovim prljavim prohtevima. Ni više – ni manje. Oče moj! Zahvalna sam mu što me nije bacio vojnicima u ruke, ali majku jeste. Tada sam i pobegla iz Magdale da je ne vidim osramoćenu i ucveljenu. Koliko sam samo puta poželela da se tvoj mač nađe duboko u njegovoj utrobi. Da, oče, postala sam Hetera viših legionara, centuriona, političara. Moja bela put i plamena kosa boje kane budile su im maštu. Sve manje su tražili telesno zadovoljstvo, a sve više uživali u mojoj nasleđenoj mudrosti i diskreciji koju sam garantovala. Kako ljubav, sem tvoje nisam osetila, još uvek sam devica u duši. Onaj koji mi je obećan, nije došao. Niti će doći, oče. Trebalo je već da bude tu, kako si mi govorio. Pričao si mi o tajni ljubavi, ali je ne doživeh. Pričao si mi o mladiću koji će mi podariti čedo, ali ga ne videh. Pričao o onome koji iskupljuje u njegovo ime. O njemu koji će se pojaviti kad svaka nada nestane. Gde je taj, koji, kad poželim oca, videću ga u njemu, kad poželim brata,videću ga u njemu, kad poželim muža, biće uz mene? Pričao si mi o snu koji si snio dan pre nego što si upoznao moju majku. Zašto si me lagao? Zašto, Ratniče moj? Ne vode me mladoženji, od svih odabranom, već na kamenovanje, mili moj. Umesto žutog cveća, koje bogovi vole, i vlati pšenice, za dobar porod, obasipaće me kamenjem. Otvaraju se dveri i stražari grubo izvode pred okupljenu masu. Ostavite me! Mogu i sama! (Okovanih nogu i ruku polako ustaje i kreće iz šatora. Diže glavu, kreće kroz špalir razuzdane mase. Gleda ih.) Ti! Osvrni se i pogledaj svoga muža koji nije u stanju da me pogleda u oči. Nedeljom bi dolazio kod mene i oblačio moje haljine. Do zalaska sunca bi izbeljivao lice arsenikom i kredom, nosio moje perike i iscrtavao olovom trepavice. Ti! Zar ne bi ti trebalo da budeš na mom mestu?! Tvoja dva tamnoputa blizanca si zaradila u javnom kupatilu? Jadnika si od bruke i sramote oterala u grob. Plakao ti je muž danima u mom krilu. Na kraju je, kako pričaju legionari, bez štita krenuo ka ljutom neprijatelju. Umro je hrabro, a živeo sramno. A, ti! Što se najviše od svih trudiš da me ispljuješ i poniziš, pogledaj zadnjicu svoje jadne ćerke i videćeš koliko rasutog herpesa nosi po sebi. Nije ga nasledila, već dobila od svog oca koji nije štedeo ni nju ni sinove. Ipak, čujem kako urlate, a nema potrebe. Uskoro ćete me videti kako se kao zmija uvijam od bolova. Pa zar to nije dovoljno!? Avaj! Mili moj oče. Samo neka bude brzo. Možda se neko od tvojih vernih saboraca nađe u ovoj rulji i skrati mi muke, a njima zadovoljstvo. Prizovi ih! Jedino me teši što ću uskoro kod tebe, pa ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kažu da se rane ne nose na onaj svet. Znači, biću ti lepa, a ne obogaljena. Spuštaju me, bacaju stadu, nadohvat njihovom kamenju. Steže se obruč Oče moj, ne žele da promaše… Tako se bojim! Pateeer! Patreee! Jednom si me napustio, nemoj sada, mili moj! Ne daj svog Venita Anegela, kako si me zvao! Avaj, mili moj, da bar mogu da se skupim kao u majčinoj utrobi, ali me lanci sputavaju! Čekaju i smeju se, jer mokrim od straha. Patre, nikome nisam naudila, samo da znaš… 25 (Tajac. Muk. Jako svetlo ) Beše brzo, Oče! Hvala ti, mili moj. Ali, zašto su još uvek lanci na meni? Otkud ova toplota oko mene? Otkud sigurnost, a lanci ne otpadoše? Otkud ljubav koju osećam, a takvu si mi samo ti davao? Ne smem oči da otvorim da ne ugledam Plutona koji me vodi u carstvo mrtvih. Želim tebe da vidim. Zašto se ne bojim? Zašto?! Glas: Stanite! Stanite! Neka onaj koji nije grešio prvi baci kamen! Ti? Možda ti? Hoćeš ti? Bacite, ali znajte da vam je svaki greh zapisan u kostima, a to se računa… Ustani sestro! Marijam: Strah me paralisao. Da li si to ti, Oče? Zašto me nazivas Sestro? Ili je to Onaj koji ce doći kad sve nade nestanu? Bojim se da otvorim oči, ali čujem kako rulja mrmlja. Čujem kamenje koje vraćaju zemlji. Odlaze. Glas: Ustani, ženo, ne boj se! Marijam: Prašina razjarenih mi nagriza grlo. Smrdi njihov bes. Odlaze kao čopor koji nije stigao žrtvu. Kidaće se sami među sobom. Osećam to u utrobi, mada im ne želim zlo, ali ga oni svaki dan prizivaju. Glas: Ustani, Marijam! Pokaj se. Zatraži milosrđe i uzdaj se. Mora da bude iz srca, jer ako se ponovi biće gore. Prati me! (Lanci skliznuše kao da su broj veći.) Marijam: To je on, oče moj! Proroku moj. Pratiću ga do kraja mog vremena. (Odlazi. Vidi se veliki krst. „Zašto si me ostavio, Ilaja!?” Čuje se plač. Vraća se u crno odevena. Kleči i plače.) Glas Isusa: (Jaka svetlost.) Zasto plačeš, ženo?! (Marijam podiže glavu.) Zašto, Marijam, moja rabuni? Zasto proročice moja, poslaniku i učiteljice? Rekoh ti da smo oboje sišli u ovo bezumlje i neznanje. Rekoh ti da smo sišli u blato kojim treba da gazimo, a da ostanemo čisti. Rekoh ti, sestro i ženo, da nisi po svojoj volji ovde, već sa svrhom. Rekoh ti, da si mi najdraža među dragima jer nosiš blagovest u duši i utrobi svojoj. Do sad sam bio u sebi, kao što si ti u sebi. Ne hrli da me zagrliš, Marijam, jer ćeš uskoro razumeti sve kako jeste. Planinu ćemo teško pomeriti, ali kamen po kamen možemo. Uzdigni se i kreni, najmilija među omiljenima, i ne zaboravi, braća koja te se budu odrekla spasiće te. Izbrisati, jer jedino tako mogu da sačuvaju tvoj i njen život. Srešćemo se u večnosti, Marijam, odakle i dođosmo. (Svetlo jenjava.) (Na očevom grobu.) Marijam: Opet sam s tobom, oče. Volim da dođem na mesto gde su položili tvoje telo. Esen raste u prelepu devojku. Puna je pega, a oči joj svetle i u mraku. Radoznala je. Stalno zapitkuje. Tvoji preostali legionari i njihove žene uživaju u njoj. Valjda se vremenom svi sećamo lepih trenutaka. Tako i oni koji su ratovali s tobom. Polako nestaju, jedan po jedan. Čuvaju našu, moju, tvoju, njegovu i njenu tajnu i sa radošću je nose na drugo mesto. Vole vernost, a ova im je jedina preostala, jer ih se Rim odrekao. Sve ih teže razumem, oče. Koga je briga za Efes i granicu ka varvarima, mada je oni čuvaju kao da će svakog časa udariti ona ista vojska koju si sa njima pokorio. Podižu zastavu svako jutro. 26 Klanjaju se svojim bogovima, prinose žrtve koje ne zaslušuju ni žrtve da budu. Pred zalazak sunca dolaze na ovo isto mesto. Piju i druže se s tobom, ratniče moj. Pričaju ti o Esen, o njenoj riđoj kosi, o meni manje. Ona ih zabavlja, zasmejava, ali ih i uči onome što je ja učim, što me On učio. Priča im o ljubavi. Priča im kroz pesmu. Priča u stihu. Priča kroz ples. Svi su oni njen deda. Ništa je manje ni ti ne bi negovao i voleo. Vide u njoj tebe, manje u meni. Stalno joj ponavljaju: „Kao mladi legionari imali smo komandanta koji je naređivao, ali nas je Rufus, tvoj deda, vodio i spasavao.” Mnogi, kad osete da im se približava kraj, mole me da ih tajno krstim upravo tamo gde si sa majkom odlazio na kupanje. Skroviti vir za koji si tvrdio da su odatle žene ratnice – Amazonke, krenule u pohod i posle pobede sagradile Efes. Ratniče moj, uskoro će i poslednji tvoj legionar otići. Doći će novi. Njih se bojim jer mi je On rekao da će Esen biti tražena. Nisu sva naša braća izdržala muke. Neko je progovorio. Neko blizak našim najbližima. U Rimu su na vlasti bezbožnici. Hristijane muče, pale, njima hrane zveri, obeščašćuju im žene i decu pred njihovim očima. Neko nije izdržao. Nekom se učinilo da je život koji mu je obećan lakši od smrti, ali se prevario. Izdaju, kao što si govorio, svi vole, ali izdajnika niko. Njima su noge do kolena mazali lojem i palili do kosti. Ne bi umirali odmah, već bi ih puštali da gledaju svoju izdanu braću bačenu u arene, a na kraju bi ih ostavljali na strme stene da ih ptice dokrajče. Molim se i za njih, oče. Molio bi se i On. Tvoji verni prijatelji mi o svemu pričaju. Dobijaju pisma iz Rima o sekti sa kojom lako izlaze na kraj. Oni odgovaraju: „Ovde nema takvih, na sreću.” Ako se i pojavi, prepoznaćemo, uništiti i obavestiti vas. Rim srećan, a srećni i moji Hristijani, braća moja, a tvoji verni prijatelji. Noću drže besmislene straže na Tani. Zatičem ih često kako spavaju. U stare oklope ne ulaze više. Smešni su kad se postroje u zoru. Dugih vlasi, velikih stomaka, otečenih nogu. Esen ih često zadirkuje. Onda se oni ljute i jure je po kasarni. Ponekad je stave na ramena da zajedno sa njima raportira. Ona drži desnu ruku na grudima i dostojanstveno uzvikuje: „Za hrabrost i čast!” Jednom mesečno vade umazane štitove i prave formaciju. Misle da su nevidljivi u falangi. Toliko su „sabijeni” da bi konjanik mogao u kasu kroz njih da protrči, a da ga ne primete. Ali, predivni su. Ne pamtim kad je tvoja unuka jela u svojoj kući. Večito je negde. U poslednje vreme je uče borilačkim veštinama. Kažu da mač drži kao ti, štit joj se još uvek vuče po zemlji, ali vežba. Intezivno. Pre neki dan je koplje bacila daleko iznad nacrtanih dometa, mada se granice slabo razaznaju od trave. Jedva su dočekali da proslave „veliki” uspeh. A šta drugo da nauči, kad detinjstvo provodi sa vojnicima. Strašno tuguje kada jedan od tvojih legionara, a njenih deda, napusti ovaj svet. Uplakana dolazi kod mene i umazana slinama kroz suze me pita: „Majko, jesi li ga krstila?!” Kad kažem da jesam, poljubi me i otrči do njegovog odra i šapuće mu nešto na uvo. Poljubi ga u čelo, klekne i očita molitvu za njegovu dušu. Toliko bih toga želela da ti kažem, toliko toga što mi je On rekao, ali reći ću njoj, jer ona nosi poruku, znanje u sebi već. Od svega najtužnije je da su ga za života obasipali sumnjom, nisu ga dovoljno jasno čuli i razumeli jer nisu hteli, čak i najblizi. Večito su žudeli za čudima, magijom i preobličenjem nestvarnog u stvarno. Ubedio ih je tek kad se dobrovoljno prepustio mukama. Tada mu tek poverovaše. Ti si bio vojnik vaspitan za borbu i smrt. Sećam se tvog poslednjeg dolaska u naš dom, kada si majci rekao: „Kad nas bogovi napuste, sami sebi stvaramo prilike…” Da li me je moj čovek i Bog napustio? Bilo je tako, tako davno kad sam ga, da li u svojoj viziji, ophrvana bolom, ili u stvarnosti videla. Nije mi dozvolio da ga dotaknem. Navodno se mnogima posle mene ukazao, ali ga niko nije video istim očima, jer nije imao samo jedan lik. Njegova moć i misterija leži u njegovom višeobličju. Sa malim bi bio mali, sa velikim veliki, sa detetom – dete, sa bolesnim – sapatnik. Zato niko nije mogao ni da ga iscrta ni da ga opiše. Znam da bi mi oprostio kada bih se prepustila drugom čoveku jer mi strasti, nažalost, još uvek ne manjka. Fali mi dodir, poljubac, nežnost, nečiji dah, otkucaji srca, čak i vonj koji manje smrdi od 27 samoće. Onda se setim njegovih reči: „Nijedna želja neće biti ispunjena, nijedna strast zadovoljena, jer će želja stvarati novu želju, a strast novu strast.” Sve je drugačije, mili moj, sve, i ništa nije kao onda kad si branio strašcu svoje bogove. Sve… Došlo je drugo vreme, oče. Novo vreme u kome se i moji gresi čiste, a grešila sam. U poslu kojim sam se bavila ne bi bio ponosan na mene. Bila sam kurva. Kratko i jasno. U početku sam morala, kasnije lagala, potom uživala i, na kraju, dominirala. To je moj put od dna ka vrhu, ka dnu ka vrhu… Kada sam morala, bilo je strašno, kada sam lagala osećala sam da lebdim i posmatram sve sa visine. Telo je ležalo, a ja bila iznad i sve posmatrala. Kada sam birala, tad sam i uživala. Na kraju sam samo slušala, jer više niko nije trazio moje telo već slušaoca, posmatrača, vernog sagovornika, nežnog prijatelja, pratilju, simbol majke, žene, ljubavnice i ćerke. Postala sam simbol, san, vrh nestvarnog, boginja nepostojećeg božanstva kome prinose žrtve od ubijenih jelena i vukova, kanarinčevih jezika, zrna bibera, lekovitih trava, mladih mastifa, do grudvi zlata, pregšti sećanja, kompleksa, tračeva, trezor tajnih maštanja i bolesti, razvrata, pedofilije, nekrofilije, sodomije, bučnih pražnjenja creva, fekalimanije, strahova, bola, čeznje, odumiranja i umiranja. Molili su me da ih pratim u bitkama, već dobijenim, i sa vrha gledam slavu koju donose. Molili su me da ih pratim na skrivenim mestima, gde u tišini, ophrveni maslinama i naradžama, masturbiraju grleći omiljeno drvo. Ja nosim ženu u sebi, onakvu kakva jeste i može da bude. Beskrajna. On to zna. Naše čeljade nosi sve u sebi. Tvoja unuka. Često sedi okružena starim i novim legionarima i odgovara na pitanja. U zanosu je poput Njega. Reči teku iz nje. Reči koje nije čula od mene. Ona ih nosi u sebi. Sve je oštrija, jer se auditorijum žiri. Dolazi sve više ljudi da je čuje. Često je pitaju: „Gde je ‘taj’ tvoj Bog, lepotice?!” Ona odgovara brzo: „A gde nije!” Pominju patnju, nepravdu, stradanja i uvek završavaju istim pitanjem: „Pa kako dopušta to, taj tvoj Bog?!” Ona kaže: „Bog ne može da spreči zlo, ali može da ga pobedi. Ne prepoznaje ga, jer ga ne nosi u sebi.” Posle dugih rasprava, pitam je: „Kćeri, kako znaš odgovore na sva ta pitanja?” Onda čujem dete iz nje: „Ali majko, da nema odgovora ne bi bilo ni pitanja. Mnogo znanja ne vodi pameti.” Tada se ja uplašim sa koliko sigurnosti, samopouzdanja i lakoće govori istinu. Za koji dan ću njenu plamenu, riđu kosu videti kako se meša sa jedrima i talasima mora, znajući da je nikad više videti neću. Niti njeno pokolenje, ali šta bi to promenilo. Ništa. Sačuvaću stid, kajanje, strah i tugu za sebe. Ona mora čista dalje. Ne brini, ostaću ovde u Efesu s tobom i čekati mesecima njena pisma. Prenositi dalje, koliko me život bude služio, novu pamet, dok se tvoji bogovi i moj Bog ne dogovore da nas opet spoje. Idem da je spremam za dug put. Pratiće je Fobe i Lidija. Dve žene, dva verna apostola. Noću kujemo plan za njen odlazak, a o zori odlaze svojim poslom. Posvećene i privržene novom učenju, verne, ali radoznale, posve radoznale. Imam osećaj da im pregršt pitanja stoji u grlu, ali se ne usuđuju da pitaju. Esen neguju, češljaju i uspavljuju pričama o njenom ocu. Brižne su i pune ljubavi. Posipaju je i masiraju skupocenim uljem, kojim sam ja Njega prvi put pomazala. Kako su svoja srca srdačno otvorile Isusu, tako sam i ja njih primila u naš dom. Svetim poljupcem u čelo celivamo se, a potom molimo za svu nastradalu braću i sestrice. Nasa Esen je u sigurnim rukama, na nesigurnom putu, u to više ne sumnjam. Čuvaće je ljubav naših sestara i braće koji sutra po noći kreću iz Korinta ka Rimu, pa dalje do Galije. To dete je nada novom svetu.
