Tri priče

OSTRVO

Norderney je ostrvo  na severozapadnoj obali Nemačke. Gde god da se posetioci nađu, u centru grada,  pansionu Ili na obali,  mogu čuti zvuk mora. Na ostrvu postoji jeden semofor, jedna autoškola i jeden beskućnik. Beskućnica Marija.

Marija je bila ugledna sekretarica jednog biroa. Obolela od depresije napustila je posao i posle  tri neplaćene kirije završila je na ulici. Hranila se ostacima hrane koju su turisti ostavljali na obali za galebove. Vlasnici pansiona ostavljali su noću otvoren ulaz kako bi Marija mogla u hodniku prenoćiti. Ostrvljani su je poznavali i prećutno pomagali. Turisti su je se plašili.

Kada je na ostrvu na poklon turistima podignuta katolička crkva Sveti Ludgerus, Marija je postala njen redovni posetilac. Nikada se nije molila, ali je prepadala ljude na molitvi. Kada ju je pastor zamolio da prestane da uznemirava ljude, rekla je: Ja samo razgovaram. Policija ju je izvela sat vremena kasnije.

Kada je službu u crkvi sledeće godine preuzela Sibile, koju su prijatelji i deca zvali Bile, Marija je ponovo počela dolaziti i plašiti ljude, derući se kada je bilo najmirnije.  Bile je jednog dana prišla Mariji i zamolila je da napusti crkvu.  I ovog puta je izvedena u pratnji policije.

Nakon nekoliko godina, Bile je dobila poziv od jedne organizacije za beskućnike, koja se htela pobrinuti za Mariju. Poslali su joj dokumenta za penziju koja je trebalo da uruči Mariji i pomogne joj da poslednje godine na ostrvu živi dostojanstveno.

Jedne noći nakon što je grupa turista završila posetu crkvi, Bile je ugledala Mariju na ulici i pozvala je unutra. Marija je bila iznenađena i neobično mirna. Sela je naspram Bile, noseći sa sobom kesu sa hranom za galebove i pomno je slušala. Bile joj je dugo pričala o Bogu, smislu života i teškoćama koje život nosi i na kraju joj predala dokumenta za penziju, rekavši da će joj to omogućiti dostojanstvenu budućnost na ostrvu. Marija ju je slušala i još jeden trenutak zamišljeno gledala u pod. Nakon nekog vremena je ustala, krenula ka vratima, odmahnula  glavom i kao za sebe, tiho izgovorila: Vi to ne razumete.

Prelomila je papire na dva dela, ubacila ih u kontejner, poletela k prvom prolazniku i prepala ga. Smejući se glasno i iz srca, nestala je niz ulicu.

SREDINA

Iza mene je, kilometar daleko, obala. Ka njoj ću se uputiti kasnije. Ispred mene je crkva svetog Ludgerusa. Četvrtak je veče, 19:30. Zima je i odavno je pao mrak. Završena je misa. Na ulazu je veliki kameni blok misterioznog umetnika. Svaka strana kamena priča svoju priču. Vadim telefon i osvetljavam jednu stranu. Na njoj klupa i na klupi turista. Odmara se. Ispod njega, na obali, bicikli i kupači. Znak da je crkva poklon turistima. Drugom se Bogu molim, ali sam radoznali posetilac. Ulazim u veliku salu. Na podu je velika elipsa. Oko ili lađa,  kako ko tumači.  Sa obe strane elipse po dva reda  stolica,  kako bi prisutni gledali jedni u druge.

Stojim u sredini elipse  i posmatram prozore. Po četiri sa obe strane  i tri ispred mene. Veliko delo Barbare Berlin. Svaki je simbolično pričao  po jednu priču, možda o postanku sveta. Ujutru će sunce , zaredom, osvetliti jeden po jedan.  Zagledam se u drvenu konstrukciju plafona, ostatak stare građevine. Plafon je ravan i drvo prekrečeno u sivo. Desnom rukom smeštenom u džepu zimske jakne opipavam papirić sa beleškama sa prethodno posećenog seminara.

Ne znam koliko sam dugo stajala tu, u središtu elipse i ideje jednog, meni nepoznatog, lokalnog arhitekte, u središtu ove neogodske tvorevine, kada me ruka jedne žene, koju prethodno nisam opazila, povuče u stranu i tiho reče:

Sredina pripada Bogu.

DRUGAČIJI PUT DO OBALE

Sibile odnedavno radi kao duhovni vodič u jednoj bolnci na ostrvu.  Pomagala je ljudima na samrti da pronađu svoj mir. Nije nosila službene haljine i ljudima je prilazila jedostavno i ozbiljno, ali na svoj način, kojem nije manjkalo zdrave ironije. I ona je, kao i svaki čovek, razmišljala o životu i smrti , ali tema smrt bila je njen posao.

Desilo se da je jednog jutra, kao i svakog drugog, spavala, ustala, jela i otišla na posao, kada su je poslali k jednom bolesniku koji je već danima ponavljao da ne želi više da živi i priželjkivao svoju smrt. Ako je Sibile nešto naučila, to je da ljude u takvoj situaciji treba ozbiljno shvatiti, čak i kada pričaju sulude stvari. Ušla je u bolesnikovu sobu i razgovor je potekao:

• Ne želite više da živite?
• Ne.
• Želite da umrete?
• Da.
• Jeste li razmišljali o tome kako da umrete?
• Ramišljam već danima.
• Imate li oružje?
• Nemam.
• Znači ništa od ubistva.
• Ništa…
• Možete da popijete jake medikamnte, nakoliko odjednom.
• Potrebno ih je mnogo…
• Znači ni to ne ide… Jeste li razmišljali da skočite sa balkona ili sa zgrade?
• Ja ne mogu ni iz kreveta da ustanem.
• A dobrovoljna smrt?
• Nije dozvoljena ovde. Pripremiti svu dokumentaciju, oprostiti se od najbližih i otputovati… sve bi trajalo dugo…
• Znači ni to ne ide – rekla je Sibile, pomislivši u sebi kako ovaj čovek, koji leži ispred nje, iako nesrećan i napaćen, još uvek nalazi opravdanje za život, nespreman za smrt, i dodala:
• Jedino što preostaje jeste da odbijete terapiju- nadavši se da će , suprostavivši ga smrti, uspeti da ga okrene životu.

Bolesnik je odmahnuo glavom i zaspao.

I narednog dana je, kao i svakog, spavala, jela, ustala i otišla na posao. Zaputila se ka bolesniku od juče i zatekla praznu sobu. Rekli su joj da su mu prethodnog dana otkazali organi i da je neposredno pre toga potpisao da u slučaju pogoršanja stanja nipošto ne želi da završi na instenzivnom. Otišao je tiho i brzo. Kao i Sibile tog dana ka obali. Sedela je dugo sama i zamišljena kada su do nje doprle reči jednog para u njenoj blizini. Neko je izgovorio: Sve što mi ponudiš , potrebno mi je…

Vetar je bio jak i talasi su odnosili deo obale.

Šta sam uradila… Zapitala se.