Uroš Ristanović rođen je 1994. godine u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je završio i master studije Srpske književnosti. Pri Slavističkom institutu Univerziteta u Kelnu završio je master studije Cultural and Intellectual History between East and West. Nakon završenih master studija pohađao je doktorske studije Srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno radi kao asistent pri Institutu za slavistiku Univerziteta u Beču. Osnivač je Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Poezija u časopisu Eckermann. Objavio je zbirku pesama Sutra (Novi Pazar: Edicija SENT, 2018) i roman Vivid (Beograd: Otvorena knjiga, 2020). Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci i u Beču.
Koliko ste se u predpesničko doba zadržavali nad poezijom?
Ne mnogo. Čini mi se da je prva pesnička knjiga koju sam svesno uzeo sa police biblioteke moje majke bila Od nemila do nedraga Milana Dedinca. Jedna izbledela zelenkasta knjiga iz 1965. godine. U njoj je bilo svega – i dnevnika, i poezije i proze u poeziji. Nisam je razumeo, pa sam odlučio da je zamenim za drugu knjigu – Pesme T. S. Eliota u Radovom džepnom izdanju. I nju sam ubrzo vratio na policu. Mislim da sam posle dohvatio Helenske vidike Anice Savić Rebac – još jednu od knjiga koju su mojoj majci poklonili za odličan uspeh u školi. Stvar je bila zabrinjavajuća – ne samo da nisam razumeo poeziju, već nisam razumeo ni kad neko piše o poeziji. Bilo je potrebno nekoliko godina da se oslobodim tog utiska i da se, između ostalog, vratim ovim knjigama. Rekao bih da su to godine zadržavanja ispod poezije.
Najveći strah iz Vašeg detinjstva?
Uvek sam se plašio da ne uradim nešto što moja porodica i meni bliski ljudi ne bi mogli da razumeju. Ovaj strah me još uvek nije napustio, a ne bih ni voleo da me napusti.
Biljke?
Drvo. Ezra Paund je sklopio pakt sa Vitmanom; decembra 2012. u prevodu Nenada Avramovića u našem studentskom časopisu rekao je da je Vitman „bio taj iz koga izbi novo drvo“. Taj časopis se zvao Vesna, po našoj staroj boginji proleća, a njegov logo je bilo jedno drvo u čijoj se osnovi sakrilo penkalo, i to drvo je korenom, stablom i krošnjom ispisivalo ćirilično slovo „v“. Potom dolaze godine druženja sa kubicima drveta koji su, zajedno sa mnom, utirali put kroz studije srpske književnosti. Sad kad razmislim, jedna dobra šuma je sravnjena sa zemljom da bih se dokopao diplome. Naposletku, drvetu bih se, za četrdesetak godina, vratio – u želji da napravim dečju čigru koju sam video u jednom filmu.
Životinje?
Kada smo zavšili prvi razred, moja braća i ja smo dobili psa. Bio je to rasni rotvajler, ženka – Tina. Onda, dvanaest godina posle, kad sam već upisao studije, jedno hladno i maglovito jutro.
Bajka?
Baš-Čelik. Sećam se da je to i meni i mojoj braći bila omiljena bajka. Naša majka se bezuspešno trudila da izbegne da je čita. Zašto? Zato što kad god bi Baš-Čelik tražio od carevića da mu da jednu (drugu, treću) maštravu vode, mi bismo majci govorili u glas: Žedni smo! I onda je ona ili morala da menja taj deo priče (što bismo uvek brzo prozreli) ili da nam donese po čašu vode. Bilo je to pravo nelinearno pripovedanje…
Reka?
Odrastao sam uz Savu, na Umci. Sećam se da nas je krajem devedesetih otac vodio na pecanje, ali mi se ni u jednom sećanju ne prikazuju ulovljene ribe. I da su uz reku autobuske kompanije ostavljale olupine od penzionisanih vozila. Nekad bi odjednom počela kiša, a mi bismo se tad sakrivali u te olupine i čekali da prođe pljusak. Nije bilo prozora ni vrata, samo ta ogromna limenka, zarđala i šuplja sa svih strana. Zemlja je isparavala od iznenadne vode, a autobus od očeve cigarete. To sećanje uvek miriše na duvan, tišinu i bagremove – ko je jednom osetio taj miris znaće o čemu govorim.
Gde je Vaša prva pesma?
Prva pesma nije bila moja, a ni Desankina – kao kod Mike Antića. Zapravo, tu pesmu smo sastavili moj brat, naš komšija i ja. Posle nam je komšijin otac na poslu prekucao na kompjuter i ištampao u tri primerka. Pesma je bila o Mornaru Popaju, i mada sve činjenice tvrde da je nismo mi napisali (već da smo je ukrali iz crtaća), ja bih se i dalje borio da dokažem autorstvo.
Da li drugovi iz srednje škole danas čitaju Vaše knjige?
Ne znam jer nisam u kontaktu sa njima. Ipak, mislim da je većina njih mnogo više zainteresovana za tranzistore, kondenzatore, otpornike, automatska upravljanja, programiranje ili za diskretnu tehniku.
Beograd?
Za ljude iz unutrašnjosti Srbije, Beograd je grad ka kome treba težiti. Za ljude iz Beograda, on je ili sasvim dovoljan, ili je polazna stanica za svet. Ja dolazim sa daleke beogradske periferije i još ponekad uhvatim sebe da otvorenih usta prolazim kroz njegove ulice.
Beč?
Šta reći o gradu koji je podelio Dunav na četiri dela?
Čime Vas je Evropa iznenadila?
Time što u najvećoj meri liči na Srbiju. Moguće da je to odlika onih koji se odsele iz svoje zemlje, da sve mere prema rodnom gradu. Često kad vidim neki zid, ćošak ili ulicu, ja kažem: ovde je kao na Belim Vodama, ili ovaj kraj isti Karaburma. Ako to prestane, više neće biti iznenađenja.
Ko će dokučiti „Vivid“?
Svako ko ga bude pročitao, ili roman ili njegov „Sadržaj” sa kraja knjige u kome se nalazi siže cele priče. Prijaće onome ko se bude pozabavio detaljima, bojama i mrvicama koje sam prosipao po romanu kako bi odvele znatiželjne negde izvan samog teksta.
Koji bi od mrtvih pisaca bio najbolji čitalac „Vivida“?
Ne znam zašto, ali mislim da bi Čezare Paveze imao četiri sata kvalitetne zabave sa ovom knjigom.
Vaša knjiga poezije „Sutra“ završena je odlomkom iz „Vivida“. Da li je u „Vividu“ sadržan odlomak iz sledeće knjige?
Vrlo verovatno. Ipak, moguće je da ću odgovor na ovo pitanje morati da revidiram pre nego što objavim sledeću knjigu.
Šta ćete sledeće objaviti?
U trenutku kada ovaj intervju bude objavljen, u prodaji će već biti pesnička zbirka Džejmsa Meca „Kasno u dugome sada“ koju sam prevodio tokom 2020. godine. Džejms Mec je izvrsni američki pesnik – njegova poezija spaja prošlost, sadašnjost i budućnost na sasvim nezgodne i neočekivane načine, iz čega proističe specifična intonacija knjige koja je istovremeno savremena i arhaična. Čini mi se da bi pesme iz ove pesničke zbirke mogle nešto da kažu našim savremenicima. Inače, određeni delovi prevoda iz rane faze su objavljeni u 25. broju Eckermanna (jan-feb. 2020).
Zamišljate li nezapisane pesme drevnih pesnika?
Ne, ali se često pitam da li će i šta ove zapisane pesme značiti onima kojima naša sadašnjost bude sinonim za drevnost.
Zašto ima sve manje humora u poeziji?
Zato što je poezija postala poza, a ta poza je nametnula određene preduslove. Uostalom, sve što zvuči ozbiljno teže će biti okarakterisano kao jeftino i bezvredno. Sa humorom je drugačije, jer, čak i kad je najprefinjeniji, on igra na ivici ukusa i književnosti. I dalje ostajem pri tvrdnji da je savremena poezija u najvećoj meri moda ili, u najboljem slučaju, jedan neuspeli i nesvesni pokušaj kolektivnog pevanja… Humora ima (i u poeziji), samo ga kreveljenje najčešće nadjačava. Ipak, postoje neki mladi pesnici, poput Rastka Lončara, koji u jeziku traže nove mogućnosti, kao što su to nekad radili Sarajlija, Kostić, Koder i Vinaver, i koji od poezije katkad mogu da naprave dobru zabavu.
Zašto se kalio čelik?
Interesantno, knjigu „Kako se kalio čelik“ nikada nisam pročitao. Još interesantnije, moj otac jedino nju priznaje za pravi roman, za istinsku književnost. Da citiram Crnjanskog: Ako je čitalac čitao Frojda i Junga, imaće, kad moje […][odgovore] čita, mnogo, svakojakih asocijacija.
Da li je nemački jezik ušao u Vaše snove?
Nein, leider nicht.
Razgovarao: Enes Halilović
