Siromašan čovek gradi kuću dvaput. Prvi put sklepa nešto da liči na kuću od ono malo para što je uštedeo. Drugi put gradi kad već ima dovoljno para da popravi ono što što je prvi put sklepao. Tako smo i mi našu.
Prvi put smo napravili eto takvu kakva je bila. Mada i sad je ista. Ajde da kažemo da su grubi radovi završeni. Sećam se tog jednog majstora, zvao se Jelenko. Uvek sam ga čula, ali ga nikad nisam videla. Jelenko je pio mnogo piva, a radio je traljavo. Kad je Jelenko pravio kupatilo, molila sam tatu da mi donese malo kučine da pravim sebi periku. Nije mi nikad doneo, pa sam stavljala unihopke na glavu i to mi je bila kosa za moj solo nastup kod dede i nane. Prosto nisam mogla da budem pevačica bez duge kose. Sređivali smo sobu po sobu, deo po deo. A ja sam rasla i menjala sam se, deo po deo. Posle pevačice sam želela da budem učiteljica. Transformisala bih se u učiteljicu onda kada bih bila dežurni redar i nosila sunđer kući. Tabla mi je bila prednja strana termo peći. Krede sam krišom uzela iz škole par puta. Nikad previše, jer bi me grizla savest. Neku polovinu ili ostatak i to samo ako bi bile ostavljene pored table ili pale na pod. Nikako celu ili iz kutije. To bi već bila krađa. Kod kuće me je čekao moj đak. Sestra mlađa tri godine. Morala je da uči ono što sam ja učila tog dana u školi. Iz učiteljice je rasla želja za transformacijom u profesorku, a iz profesorke u književnicu. U međuvremenu sam postala nešto sasvim treće. I tad sam počela ja da gradim kuću. Drugi put. Prvo sam promenila vrata. Nisam mogla da spavam koliko su me mučila ta stara vrata. Nekad bi se sama otvorila u toku noći i ja bih pomislila da je neko upao i sve nas pobio. Pravila su takvu promaju da više nisu imala nikakvu funkciju. Ponekad sam želela da pozovem policiju i ispričam taj moj košmar. Tata mi je reko: Ćuti, bogati. Vrata ko vrata, šta im fali? Je l rade? Rade. Kupila sam nova vrata. I konačno mirno zaspala. Ja mnogo mislim. Čovek koji mnogo misli nije normalan. Ne dam sebi da dišem. Natovarim se. Kad sam bila mala, deda me je pitao šta je teže: sto kila soli ili sto kila sunđera magarcu kad ide preko vode? Nisam to razumela, sto kila je sto kila. Posle sam shvatila da sto kila ipak nije samo sto kila. Deda je preminuo. Prvi put da mi smrt nije bila strašan osećaj. Ne osećam da je on bilo gde otišao, samo je promenio oblik. Njegova energija je tu. Ostavio mi je amanet da njegov deo kuće srušim kad ga ukopamo. Nismo to još uradili. Možda kad kuću budemo pravili treći put.
.
.
.
.
.
