Uzidana reč

 

Bojan Vasić, objavio je knjige pesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Detroit (2014), Volfram (2017), Toplo bilje (2019), Brid (izabrane pesme, 2021), Udaljavanje (2022), kao i roman Vlastelinstva (2022). Bio je deo pesničko-umetničke grupe okupljene oko edicije Caché. Dobitnik je više pesničkih nagrada, zastupljen u nizu generacijskih izbora. Pesme i zbirke su mu prevođene na nekoliko jezika. Piše književnu kritiku. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.

 

 

Šta je to reč?

Mesto na kojem smo najviše ljudi.

 

Vaše ime? 

Za ime je odgovorna majka. Dosta uobičajno za decu rođenu sredinom osamdesetih. Ipak, moj deda (po ocu) bio je strašno nezadovoljan jer nije jedno od onih naslednih u našoj familiji kakvo su Jovan, Dragan ili Stevan. Da prvi unuk u familiji dobije ime, kako je tvrdio, po slovenačkom skijašu Bojanu Križaju, bilo je neoprostivo.

 

Prva reč koju ste izgovorili?

Ni moji roditelji nisu sigurni. U doba kada sam progovorio gradili su kuću, tako da je i ta reč ostala uzidana u njoj.

 

Vaše prve igračke?

Teške, metalne, nasleđene od starije dece u majčinoj familiji. Jedan žuti kamion, kola hitne pomoći. Automobili kojima je marka postajala lično ime. Omiljeni se zvao Pontijak.

 

Vaše igre?

Delile su se na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje su se odigravale u sobi koju smo zvali Svaštara. Omeđeni ormanima punim stare odeće, džakovima brašna, nabacanim čizmama i svakojakim stvarima među kojima je brujao ogromni zamrzivač sandučar brat i ja smo iz crnog džaka prosipali igračke po itisonu i tako svakog jutra stvarali novi svet za igru. Spoljašnje su uključivale dizanje logora na obodu sela i po kanalima za odvodnjavanje, pravljenje kopalja, lukova i strela. Fudbal i košarka su došli kasnije.

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Vojnik, istoričar, pesnik, tim redom. Prevladalo je treće interesovanje.

 

Prvo slovo koje ste naučili?

Znam da je poslednje bilo r. Još uvek se sećam vežbi kojima sam lomio jezik pokušavajući da ga savladam.

 

Šta Vas je rastuživalo?  

Povređene životinje.

 

Otac? 

Od svega mi je najjasnija bila njegova blagost kojom je pristupao stvarima. Nenametljiv i prirodan, ničemu nas nije učio, ali smo zato upijali način na koji se ophodio prema drugima, kako je razgovarao sa životinjama, lakoća sa kojom se kretao kroz dan. Majka je bila stroga, dok je on bratu i meni uvek bio veliki drug.

 

Društvo u detinjstvu?

Vica, Alen, Gagi, Anton. Deca iz komšiluka. Ponekad bismo zajedno provodili čitave dane, od doručka do kasne večere nakon sumraka.

 

Prvi bicikl?

Jedan BMX koji sam ljubomorno čuvao od drugih.

 

Prva lopta?

Lopte su došle kasnije. Prve su bile oštre stvari.

 

Šta je bilo najteže u školi?

Muzičko, naročito pevanje. Užasno sam nemuzikalan.

 

Učiteljica? Učitelj?  

Dojna, učiteljica starog kova koja je predavala i našim roditeljima. Razredom je vladala disciplina slična onoj na pešadijskoj obuci. Ustajali bismo kada je ulazila i nastavili da stojimo sve dok nam higijeničar ne pregleda nokte i uveri se da je svakom platnena maramica opeglana i uredno složena. Bilo je najstrože zabranjeno klatiti nogom, osvrtati se i razgovarati. Na ekskurzijama je oduzimala svari i onda ih delila tako da svi imaju jednako. Verovatno i dalje nisam sasvim svestan koliko je dubok trag njeno vaspitanje ostavilo na nama.

 

Predeli Vašeg detinjstva?

Obod sela, početak atara. Stara ciglana istačkana zabarenim jamama za izvlačenje ilovače, sva obrasla šibljem. Dudovi i vetruške, golubovi i vazdušne puške. Provlačenje kroz kukuruze i kanale pune ringlova i bagremova.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Samo ljubavne pesme. Za druge. Pošto su već u osnovnoj školi učenici znali da se bavim time, poneko bi zatražio da sklopim koju strofu za njihove simpatije. Plaćali su sitnicama koje smo na velikom odmoru kupovali u prodavničici zvanoj „Papagaj“.

 

Srećete li danas Vaše prve ljubavi?

I da ih sretnem, pitanje je da li bismo se prepoznali.

 

Vaš nadimak iz škole?

Nisam ga imao. Jedan drugar je u nekoliko navrata pokušao da mi zvanično osmisli neki, ali ništa se nije primalo.

 

Kada ste u sebi prepoznali pesnika?

Prvu pesmu sam napisao u trećem osnovne, a već do petog imao zbirku od preko stotinu. Ali mislim da sam tek u srednjoj školi, na književnoj sekciji koju je vodila Jelena Žurić, shvatio da od poezije neću odustajati.

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Dosta toga. Gerzovački kraj u zapadnoj Bosni odakle potiče očeva porodica maltene je čitav presađen u južni Banat nakon II svetskog rata. Stariji ljudi su se živo sećali svojih dedova koji su rođeni još tokom XIX veka, a onda je to sećanje, kako su oni umirali, osveženo talasom rođaka izbeglih kod nas 1995. Porodično stablo koje sam sastavljao kao dečak bilo je pozamašno. Imena čukundedova i navrdedova – Samoile, Vasojica, Perica (sa akcentom na i) – često bi zabrujala odnekud.

 

Preci koje ste sreli?

Pradeda Jovo umro je sa 94 godine kada sam imao nepunih 14. Živeo je sa nama, tako da ga se više nego dobro sećam. I ne samo njega. Tu su uvek bili i stric Maksim i deda Mićo, bliski rođaci tek nešto mlađi od njega sa kojima se redovno družio. Izgledali su identično. Crne somotne pantalone i sako, bela košulja, štap u desnoj ruci i dugi brkovi. U Maksimovom dvorištu odnekud se čak stvorilo i brdo okruženo ovcama, omeđeno stajom punom stoke kao da i dalje živi u Bosni.

 

Ravnica? Banat?   

Od ranog detinjstva proganjalo me je odsustvo reljefa. Iako ni Dunav, plavna dolina Tamiša, ili Deliblatska peščara nisu toliko daleko, ipak to nije bio svet mog odrastanja. Ravnica isparcelisana na njive, prazna čim se napuste poslednje kuće, bez usamljenih imanja i starih salaša. Strašna pustopoljina čije ništavilo poziva na sumatraistička snatrenja. Zato je Banat za mene od početka značio daljinu, prazninu, napuštanje, prostor bez prostora koji te tera da ga naseliš maštom.

 

More?   

Nisam imao prilike da ga doživim kao dete. Taj susret se dogodio dosta kasnije i možda zato more za mene nije imalo onu privlačnost kakvu srećem kod meni dragih pesnika. I to što me je njegova praznina odmah podsetila na prostor od kojeg sam bežao – samo daleko uvećana, otvorenija, strašnija – takođe nije pomoglo.

 

Da ste u prilici, šta bi upitali Petrarku?

Šta li se krije u Marcijalovom detinjstvu?

 

Šta upamtiti od Paunda?

Više od onog za šta smatramo da je dovoljno.

 

Despotov ili Rešin Tucić?

Despotov.

 

Beket ili Jonesko?

Beket.

 

Sofka ili Koštana?

Sofka.

 

Crnjanski?

Pisac prema kojem sam odmah osetio ogromnu naklonost. Ono što mi je Ćopić predstavljao za dečačke, Crnjanski je postao za mladićke dane. U tolikoj meri da neretko kadencu njegove rečenice prepoznam u svojoj.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?

Najviše u onom periodu kada noć polako postaje dan, jer sam tada često i nevoljno budan.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Zato što sumnjaju u sopstvenu iskrenost.

 

A zašto proklinju?

Jer su imali nerealna očekivanja.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Ne čemu, kome.

 

Kome verujete?

Mrtvima.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred Rembrantovim slikama u Ermitažu.

 

Kurosava ili Bergman?

Ipak Kurosava.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Sve veće.

 

Začin? 

So.

 

64? 

Deda po ocu (onaj koji nije voleo moje ime) bio je strastveni šahista i učestvovao na dosta turnira u mladosti. Već starog i nepokretnog, brat i ja smo ga posmatrali kako provodi časove i časove nad tablom sa prijateljima koji su umirali brže od njega. Pokušao je da tu strast prenese i na nas dvojicu, ali se ona, nažalost, nije primila.

 

Vaši strahovi?

Detinji, od zmija, još uvek neprevaziđen.

 

Čega se stidite?

Sitnica.

 

Praštate li?

Da.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Ne.

 

Čime se ponosite?

Svojom ćerkom.

 

Ko Vas je razočarao?

Nikada nisam imao tolika očekivanja od ljudi.

 

Koga ste Vi razočarali?

Verovatno mnoge.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Vremenu za čitanje i pisanje, kada god mogu.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Često. Naročito u detinjstvu.

 

Šta dalje?

Na krsnoj slavi pradeda Jovo je uvek ponavljao sentencu: gde ove godine, tu i dogodine. I ja se tako nadam da ću nastaviti sa poslovima koje sam započeo i da ću imati prilike da otpočnem nove.

 

 

Razgovarao Enes Halilović