Dobra priča ne objašnjava, nego prepoznaje

 

Jelena Lengold, pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Rođena 1959. u Kruševcu. Dobitnica je više pesničkih nagrada. Njena dela su prevedena na engleski, nemački, španski, italijanski, danski, bugarski, makedonski, poljski, grčki, češki, slovenački, mađarski i albanski jezik. Priče su joj zastupljene u više antologija i panorama savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Jelena Lengold je desetak godina radila kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011. radila kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Živi u Beogradu kao profesionalni pisac.

 

Šta je to reč?

Reč je opasna stvar. Jednom izgovorena, počinje da živi bez nas.

 

O priči i pripovedanju?

Dobra priča ne objašnjava, nego prepoznaje.

 

Vaše ime?

Jelena, po mojoj baki, majčinoj majci.

 

Prva reč koju ste izgovorili?

Verovatno “NE”, kao i u većini kasnijih važnih rečenica.

 

Vaše igre?

Posmatranje ljudi i pretvaranje toga u tajne priče.

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Nisam znala ime tog zanimanja, ali put je bio tačan.

 

Prvo slovo koje ste naučili?

Ćirilično F. Zbog lepote oblika. Delovalo je kao znak iz neke tajne azbuke.

 

Šta Vas je rastuživalo?

Rano sam shvatila da stvari ne traju zauvek.

 

Otac ?

Vodio me je na jedno mesto gde je igrao šah. Naučila sam da dugo i pažljivo gledam i ćutim.

 

Društvo u detinjstvu?

Deda, mačke i mir koji su donosili.

 

Prvi bicikl?

Veliki muški bicikl mog ujaka, koji sam mogla da vozim samo stojećki.

 

Šta je bilo najteže u školi?

Ništa. Moja baba je bila učiteljica, vodila me je u školu od malena. Tako da mi je škola uvek bila i ostala prirodno okruženje. Volela sam svaku školu.

 

Učiteljica?

Učiteljica Olga Stošić, Trstenik, od 1965. do 1969. Osnovna škola Narodni heroj Čajka.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Jesam, pre nego što sam shvatila da knjige mogu biti mnogo trajnija ljubavna pisma.

 

Sećate li se prve ljubavi?

Sećam se, ali svaka nova ljubav tiho prebriše prethodne tragove.

 

Vaš nadimak iz škole?

Eca

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Bilo je više lica sa fotografija nego živih susreta. Moji preci su uglavnom ostali rasuti po traumatičnim istorijama nekolikih zemalja.

 

Preci koje ste sreli?

Malo njih sam upoznala, što je ljubav činilo jednostavnom.

 

Rodni grad?

Kruševac

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

Kupila sam mami novi auto, “peglicu”, drečavo zelenu.

 

More?

More mi je uvek izgledalo kao nečiji tuđi zavičaj. Ja sam bila dete sa kopna.

 

Da ste u prilici, šta biste pitali omiljenog pisca?

Nemam jednog omiljenog pisca, ali svakog bih pitala isto: kako su podnosili samoću pisanja.

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Da su najvažnije ljudske teme ostale iste. Da je ljudsko srce starije od istorije.

 

Andrić ili Crnjanski?

Andrić, zbog mira i dubine koju postiže bez podizanja glasa.

 

Sofka ili Koštana?

Koštana, jer nosi čežnju jaču od reda.

 

Tolstoj ili Dostojevski?

Tolstoj, jer u njegovim romanima osećam više ljubavi prema ljudima nego presude.

 

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Mesecima sedim sa isključenim telefonom, zurim u ekran i čekam da se knjiga ipak sama napiše.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

U mladosti sam volela noć, ali sam se s godinama sve više sprijateljila s danom.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Da bi učvrstili ono u šta sami nisu sasvim sigurni.

 

A zašto proklinju?

Iz bola koji ne ume drugačije da govori.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da bi haos imao administrativni oblik.

 

Kome verujete?

Arsenu Dediću, jer mi je često uštedeo objašnjavanje.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred jednom tihom Vermerovom slikom, pokušavajući da shvatim kako mir može biti toliko uzbudljiv.

 

Kruševac?

Svi moji snovi i dalje se događaju u Kruševcu, kao da ga podsvest nikada nije napustila.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Postale su nežnije. Pretvorile su se u uspomene koje više ne bole.

 

Ako biste morali u tri reči opisati književnost, koje biste reči odabrali?

Čovek. Život. Smisao.

 

Začin?

Malo nečega što menja sve. Začini nas podsećaju na meru. Biram šećer i so. U životu, kao i u kuhinji, nisam sklona egzotici.

 

Vaši strahovi?

Nemoć pred onim što se ne može promeniti.

 

Čega se stidite?

Onoga što sam prećutala u životu. U knjigama sam hrabrija.

 

Praštate li?

Ne verujem u oproštaj kao moralni imperativ. Postoje situacije kada oproštaj nije moguć.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Ne tražim da mi se prašta, svako nosi svoje razloge.

 

Šta je najlakše u životu?

Zavaravati sebe. Odustati. Naviknuti se.

 

Šta je najteže?

Promeniti sebe.

 

Ko Vas je razočarao?

Razočara me odsustvo svesti o zajedničkoj sudbini ljudi. Svako ko zaboravlja da pripadamo istoj ljudskoj priči.

 

Koga ste Vi razočarali?

Verovatno roditelje. To je gotovo univerzalno iskustvo jer život retko prati njihove snove o nama.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Vremenu provedenom u onome što mi je ugodno.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Bezbrižnost i nemir u meni oduvek žive zajedno.

 

Šta dalje?

Videti šta život još ima da kaže.

 

Razgovarala Jelena Kostić