Odblesak

Odblesak

 

Odblesak sunca na karoseriji automobila.

I, šta s tim? Odblesak kao odblesak, svakodnevna pojava.

Da li zaista svakodnevna?

Ima dana bez sunca.

Ima dana kada taj automobil nije na tom mestu. Bar ne u vreme kada sunčevi zraci padaju pod za odblesak povoljnim uglom.

Ima dana kada odblesak ne vidim jer ni ja nisam u pravom trenutku na mestu sa koga je uočljiv.

Bar ne taj odblesak.

Ima i drugih i drugačijih odblesaka. Na vodi, u prozorima, na karoserijama drugih automobila. Gde sve ne.

Sve je to tačno, možda čak istinito. Iako se istinito i tačno ne podudaraju baš uvek. Tačno ne mora biti istinito. Bar ne bez ostatka. Zato što ostatak…

Eh, ostatak, mogao bih mesecima da raspredam o ostatku ali neću. Poštedeću vas svojih elaboracija. Elaboracija, tako se kaže. Mada, zašto bih vas štedeo? Ni mene niko ne štedi. Nego kad krenu, ne možeš da ih zaustaviš, samo lipti iz njih.

 

Šta moj odblesak čini izuzetnim? Ako odblesak mogu da nazovem svojim.

Zašto ne bih? Ne prisvajamo li prirodno, kao što dišemo?

Svojinsko pitanje, dakle, smatram rešenim.

Ne znam šta moj odblesak čini izuzetnim ali mi je milo kada ga vidim. Ne znam zašto, ali mi je milo.

Teško mi je kada izostane. Kao da mi je neko oduzeo nešto dragoceno.

Mrzim kada mi oduzimaju, iako to stalno čine. Ne mogu bez toga.

 

Automobil s mojim odbleskom je bordo boje. To možda jeste, možda nije važno. Možda nešto govori, o svom vlasniku recimo, možda ne. Stvari mahom ćute, ljudi brbljaju.

Mnoštvo je automobila, u ulici, oko zgrade. Načetili su se. Kreću u boj, vraćaju se iz boja. Ponekad s ogrebotinama ili ubojima. Biva i da nadrljaju u sukobu sa drugim vozilom. Ili nagrabuse u kakvoj nesreći. Ili im nešto trokira. Razboljevaju se, kao i njihovi vlasnici.

Mrzim automobile. Drobe prostor, truju vazduh, deru tišinu.

Taj bordo automobil, s mojim odbleskom, pripada čoveku uspravnog držanja, odrešitih pokreta.

Ne znam ništa o njemu.

Mogao bih da nižem pretpostavke – neki smutljivac, jedan od onih koji umeju da se snađu. Ili jedan od onih koji laktovima krče put kroz život.

Mogao bih da se opširno obavestim da mi je do toga stalo. Kod prikana iz prizemlja, recimo. Taj skuplja, razvrstava, prerađuje i dorađuje, prenosi informacije i glasine svake vrste.

Ponešto mi je već saopšteno, i bez pitanja, po službenoj dužnosti. I mom pretpostavljenom pravu da budem upućen. Ili obavezi da budem u toku. Ili u pokušaju da i mene namame.

„Taj kao da je progutao motku“, kaže prikan o čoveku odrešitih pokreta.

Progutao motku, presuda je pala. Ko ju je doneo? Prikan, samovlasno? Ili je zasedalo sudsko veće?

Ko čini to veće? Gde zaseda? Ćućore li po stanovima? Ili reže?

Ko sve prikuplja i predočava dokaze na osnovu kojih se sudi? Da li su dokazi uopšte potrebni? Ili su glasine i nagađanja dovoljni?

Da li je presuda neopoziva? Ili je prigovor moguć? Kome se ulaže? Prikanu iz prizemlja?

Da li je presuda saopštena čoveku odrešitih pokreta? Ili se ta formalnost smatra suvišnom? Dovoljno je da znaju oni koji su je doneli.

Ako mu je predočena, čini se da čovek odrešitih pokreta za nju ne haje. I dobro je što ne haje. Okovala bi ga.

Ne, ne zanima me da saznam išta o čoveku odrešitih pokreta. Šta bih s tim znanjem?

 

I o meni je, svakako, doneta nekakva presuda, niko nije izuzet. Kakva je? Oslobađajuća sigurno nije, takvih nema. Ima samo težih i lakših.

Moraju da sude, bez suđenja živi nisu. To im je zanimacija, duševna hrana, nastrana strast.

O suđenjima, dokazima, presudama, uključujući sopstvenu, mogao bih, nesumnjivo, da se obavestim kod prikana iz prizemlja.

To nikako ne. Prikan je lepljiv tip, grozim se takvih.

„Ljudi su se otuđili, ne valja to“, napominje, kao usput ali s prekorom, prikan iz prizemlja.

Da li je prekor upućen meni? Da li sam osuđen kao onaj koji se tuđi?

A zašto se tuđi?

Da nije umislio da je iznad nas, da ga nismo dostojni?

Ne želim da imam bilo šta s bilo kim od njih, ne poričem. Ne zanimaju me.

 

Zanimam li ja, počem, vas?

Zašto bih vas zanimao?

Želite li da vam navedem nešto o sebi? Ko sam, šta radim, s kim živim, šta volim, šta mrzim i tako to.

Neću vam izaći u susret. Ako vam je baš stalo, potrudite se da sami saznate.

Prikan iz prizemlja će vam rado priteći u pomoć. Predstaviće vam neku od svačeg skarabudženu spodobu, teško da će imati bilo kakvih sličnosti sa onim što jesam. Ili bar mislim da jesam.

Možete i sami da skrpite moj lik, onakav kakav vam je potreban. Ne činimo li to svakodnevno? Što da se zadovoljite tuđom predstavom?

Možete da mi prišijete i ovo i ono. Sve grđe od grđeg.

Zašto ne biste? Glina sam u vašim rukama.

Šta ćete s tim likom? Hoćete li se družiti sa njim? Hoćete li ga voditi u šetnju? Možda kinjiti? Obasipati pogrdama?

Hoćete li se naslađivati njegovim manama?

Neću vam priuštiti to zadovoljstvo.

Možete da me osudite kao onog koji nešto taji, iz ko zna kakvih mračnih razloga. Zašto ne biste?

Samo, šta biste s tom presudom?

 

„Navratite ponekad na pićence“, poziva me prikan iz prizemlja. „Svoji smo.“

Ha, svoji, znam za jadac, na svojatanje me neće nahvatati.

 

Nije važan prikan iz prizemlja, nisu važna ni suđenja ni sudsko veće, nije važan čovek odrešitih pokreta, nije važan njegov automobil.

Važan je odblesak.

Taj odblesak, naime…

Da, taj odblesak.

Blesne, nestane, blesne.

Mnoge okolnosti treba da se steknu da bi blesnuo u mom pogledu. Položaj tog bordo automobila, moj položaj, ugao sunčevih zraka.

 

Što se mene tiče…

Ne, neću vas pustiti u svoje tajne odaje, makar goreli od želje.

Možete samo da nagađate šta se njima zbiva.

Zabravljene su te odaje sa devet brava. I desetom, rezervnom.

Opremljene protivprovalnim alarmom. I video nadzorom, da osmotrim ko mi se tu mota.

Neću vam dozvoliti ni da zavirite.

Zašto?

Da li neko veliko zlo kujem?

Da li svakakve mračne tajne od pogleda skrivam?

Ili zato što…

Naređaćete poprilično toga.

Samo ređajte ako vas to zabavlja.

Nemate šta da tražite u mojim tajnim odajama.

Probajte da provalite. Nećete uspeti.

 

Manite se ćoravog posla.

Bolje bi vam bilo da nađete svoj odblesak. Jedan odblesak, to je sasvim dovoljno. I više nego dovoljno.

Razumete?

 

 

Soboslikar

 

Po zanimanju sam soboslikar. Nisam moler. Ne malam. Oslikavam zidove i tavanice umesto platna.

Probao sam i sa platnima, svojevremeno, kada bejah mlađan momak ja. Zapravo, sada sam mlađi nego tada. Naučio sam da živim u miru sa sobom. Mir podmlađuje. To je najvažniji nauk kojim je najteže ovladati. U takozvanoj mladosti te sve rastrže, tamo i ovamo. Ne znaš gde ti je dupe, gde ti je glava.

Čovek stari od mladosti.

Poduhvatio sam se kičice u želji da pokorim svet. I da izvesnim osobama pokažem s kim imaju posla i s kakvom znamenitošću su postupali na nedostojan način.

Uspeh je osveta.

Kasnije ću shvatiti da nije moguće pokazati bilo kome bilo šta.

Nisam uspeo da se probijem. Zaobilazili su me. Nisam od onih koji umeju da se nametnu, da sebe učine neizostavnim.

Možda je tako i bolje.

Ima onih kojima do toga nije ni stalo. Sami se stavljaju u stranu. Gadi im se da se guraju.

Bacio sam kičicu u trnje.

Jeste, i molovao sam, što da krijem. Posle slikarske predaje. Da zaradim koju paru. Uvukao me u posao jedan poznanik.

Isprva sam, sa njim, krečio onako kako se obično kreči. Beskrajno jedno te isto, da svisneš od dosade. Želje mušterija su monotone, navike mog poznanika još monotonije.

Prepustio sam se.

Nisam izazvao promenu. Nisam je čak ni prizvao.

Bila je to žena podrugljivog pogleda.

„Namalajte mi stan onako, drugačije“, kazala je. „Ako znate. Ako ne, nemojte ni da mi dovlačite svoje kofe i ostale drangulije.“

Poznanik je odustao. Zazirao je od drugačijeg.

Ja sam se poduhvatio posla.

I ispalo je drugačije.

„Nije loše“, kazala je žena podrugljivog pogleda. Bila je zadovoljnija nego što je htela da pokaže, osetilo se to.

Posle ovog, poznanik se prema meni ophodio s podozrenjem. Odnos se zategao, bilo je neminovno da pukne kao što pucaju ljubavi, prijateljstva, partnerstva.

Žena podrugljivog pogleda me je preporučila svom prijatelju, direktoru hotela.

Oslikavati hotelske sobe je bilo nešto sasvim drugo nego oslikavati stanove ili poslovne prostore. Obično nije tako, ali u ovom slučaju…

„Hoću da gosti osete razliku, nikako da se osećaju kao kod kuće. U hotel i ideš da ne bi bio kod kuće. I hoću da svaka soba bude drugačija.“

Direktoru je pramen kose padao na čelo. Sklanjao ga je s vremena na vreme. Da li mu je to bio poslovni trik, da poremeti pažnju onih s kojima pregovara i dogovara?

Hotel je bio poveliki. Imao je sobe različitih namena. Za odmore, jednonedeljne, dvonedeljne, desetodnevne. I one koje se iznajmljuju na dan ili sat. Bilo je i stalnih gostiju koji su živeli u hotelu. Živeti u hotelu, zahvati me tuga kada na to pomislim.

Sve te sobe je trebalo oslikati shodno njihovoj nameni, a da pritom nijedna ne bude istovetna drugoj.

Zahtevan zadatak. S radošću sam ga se prihvatio. I uspešno obavio.

Najviše je zavisilo od toga će obitavati u tim prostorijama.

Jednodeljne, dvonedeljne, desetodnevne sobe su bile sobe za godišnji odmor, mahom porodica ili parova u maltene bračnoj vezi. Upravo zato nisu smele biti smirujuće. Odmor treba da te razmrda, trgne iz čamotinje svakodnevice.

U sobama na dan borave mahom poslovni ljudi. A poslovnim ljudima je posla navrh glave. Predeli im više prijaju.

Znamo šta se zbiva u sobama na sat. Bilo bi jeftino da erotiku dodatno erotiziram. Ja ne oponašam, ja stvaram. Oslikavao sam ih pastoralnim prizorima, nastanjivao anđelčićima.

Kakvo sam okruženje priredio onima koji žive u hotelskim sobama? Bili su mi najveća zagonetka. Zagnjurio sam ih u kosmička prostranstva.

Direktor je podigao cene.

I moj trud i moja mašta su u hotelskom računu koji gosti plaćaju, ne zakerajući.

Ni ja ne mogu da se požalim na prihode. Direktor nije bio stipsa.

Pročuo sam se. I drugi hoteli su tražili moje usluge.

Sa direktorom sam, na njegov zahtev, ugovorio ekskluzivu. Oslikavaću samo sobe tog hotela i nijednog drugog. Uz odgovarajuću naknadu, podrazumeva se.

Iznikli su i drugi soboslikari, prvenstveno hotelski, pojedinci retko traže slične usluge i lošije plaćaju, ali nijedan nije bio ni prineti meni. Iznosim to kao činjenicu, bez ikakvog hvastanja.

Da postoji nadmetanje soboslikara odneo bih ubedljivu prevagu. Ali takvog takmičenja nema. Naš zanat je nepravedno zapostavljen.