Pisati, jer nema drugog izbora

Zoran Ćirić, rođen u Nišu 1962. godine. Jedan je od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, autor više od dvadeset knjiga proze, poezije i esejistike. Dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman (2001), nagrade „Branko Radičević“ i nagrade fonda „Borislav Pekić“, a devedesetih godina stekao je kultni status kao „srpski Bukovski“ i „jedini rokenrol pisac u zemlji“. Pisao je kolumne za Danas, NIN i Plejboj, a njegova proza prevođena je na više svetskih jezika. Autor je objavio preko 30 knjiga različitog žanrovskog određenja. Olivera Đurđević je povodom romana „Smrt u El Pasu“ govorila da su mediji Ćirića ozmačili kao „srpskog Čarlija Parkera“ , dok je Peca Popović u svom tekstu Ćirića nazivao „Igijem Popom srpske književnosti“. Zoran Ćirić je u tekućoj godini dobitnik nagrade „Vasko Popa“, za knjigu pesama „ Tajne
pesme za Keti“.

 

 

Šta je to reč?

 

Delikatno i najčešće opasno oružje koje karakteriše visok stepen smrtonosne manipulacije.

 

 

O priči i pripovedanju?

 

O tome se ne mozga niti diskutuje. To je čisto delanje – misija u kojoj je molitva glavna akcija.

 

 

Vaše ime?

 

Mislite na tzv. Magičnog? To je ime mog književnog junaka, jednog od mnogih iz mojih priča, romana ili pesama. Međutim, u nekom trenutku, kako je moja slava postajala sve subverzivnija a moja ličnost obeležena kao kontroverzna – mediji su me prekrstili u Magičnog, što je doista totalno bezveze jer Zoran Ćirić nimalo ne liči na Magičnog Ćiru iz mojih književnih tekstova.

 

 

Prva reč koju ste izgovorili?

 

Ne znam, roditelji mi nikada nisu kazali.

 

 

Vaše igre?

 

Ne igram igre. Slušam muziku i pišem muziku, ostalo je preživljavanje.

 

 

Kao dete želeli ste da postanete?

 

Džon Vejn, Kasijus Klej i Johan Krojf.

 

 

Prvo slovo koje ste naučili?

 

Nemam pojma. Jedino znam da sam bio mucavac u ranom detinjstvu i da sam odlazio na vežbe kod jedne Ruskinje, tadašnjeg poznatog logopeda u Nišu.

 

 

Šta Vas je rastuživalo?

 

Svet izvan moje sobe sa pločama, stripovima i knjigama. Kao i ljudi koji su ispunjavali taj užasni „spoljni svet“.

 

 

Otac?

 

Otac mi je bio čestit, ćutljiv i blag čovek sa neočekivanim, džinovskim eksplozijama besa. Najviše ga pamtim kao čoveka koji mi je dao najbolju definiciju umetnosti ikada izrečenu. Kada je video da sam ozbiljno zagrizao u pisanje, kazao mi je: „Zorane, umetnost je rudarski posao a ti si lenština u duši. Takođe, zapamti, velika većina umetnika su hohštapleri i đilkoši, a ti to, sine, nisi. Pa ti sad vidi šta ćeš i kako ćeš“. Od tog momenta sam znao da ću biti veliki pisac koga nije briga za bilo kakve konvencije, načela i pravila – osim onih koje ću sam izmisliti i pretvoriti u zakone višeg reda.

 

 

Društvo u detinjstvu?

 

Rođen sam u divljem predgrađu Niša, koje se zvalo Ledena Stena. Beše to pravo mesto za odrastanje. Imao sam mnogo svakojakih drugova i drugarica sa kojima sam upražnjavao svakojake, pre svega one zabranjene igre.

 

 

Prvi bicikl?

 

Nikada nisam vozio bicikl.

 

 

Šta je bilo najteže u školi?

 

Nikada nisam voleo školu i sve u vezi škole mi je teško padalo.

 

 

Učiteljica?

 

Moja učiteljica, Verica Vujović, ostala je jedan od najsvetlijih likova u čitavom mom životu. Mislim da je ona prva skontala da ja nisam sa ovoga sveta.

 

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

 

Ne, nisam nikada ni pomislio na tako nešto.

 

 

Sećate li se prve ljubavi?

 

Imao sam ih više u isto vreme tako da se tog veselog košmara uopšte ne sećam.

 

 

Vaš nadimak iz škole?

 

Ćira Spirogira – zato što sam redovno pobeđivao na svim takmičenjima iz biologije.

 

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

 

Skoro ništa, niko mi ništa preciznije nije rekao. Jedino je majka pričala o svom ocu kao o teškom alkoholičaru, ali sam kasnije od ujke saznao da je to bilo tipično majčinsko preterivanje. Moja majka je volela da izmišlja uzbudljive priče sa najčešće tragičnim krajem. Bila je rođeni usmeni pripovedač i od nje sam nasledio dar za pripovedanje i naročito za izmišljanje dramatičnih zapleta.

 

 

 

Preci koje ste sreli?

 

Upoznao sam samo očeve roditelje – deda Leku i baba Desu. Divni prostodušni ljudi, i dalje ih volim najviše od sve moje familije. Majčine roditelje nikada nisam upoznao – baba Stefanija je umrla mnogo mlada, a deda Jova je umro kada sam imao tri godine i ne sećam ga se ni u tragovima.

 

 

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

 

Mislim da sam je većinom potrošio u kafani, zapravo u više kafana jer sam morao da častim različite ortake kada sam se, nakon 16 meseci čekanja na posao, napokon zaposlio kao diplomirani ekonomista. Nažalost, to je bilo u vreme kada je rat već krenuo (leto 1990.), i plata mi nije bila dovoljna za takvu proslavu.

 

 

More?

 

Što otpeva veliki Toma Zdravković: „a more ko more“. Nikada nijedan srpski umetnik (od onih rođenih u Srbijici) nije napisao bolji stih o moru. Inače sam još kao mali slušao i zavoleo „Kuću pored mora“ Arsena Dedića (otac mi je bio muzičar i imao je gomilu ploča), a ima još puno Arsenovih pesama u kojima se makar spomene more – sve ih i dan danas pevam, i to me je spasilo od pošasti turističkog doživljaja mora.

 

 

Da ste u prilici, šta biste pitali omiljenog pisca?

 

Ništa, samo bih ga gledao kako pije svoje piće i pustio da priča ono što alkohol izvuče iz njega. Ali nemam ništa protiv ćutanja – važno je da imam priliku da pijem sa svojim omiljenim piscem.

 

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

 

Gadni obrt sudbine u njihovim životima, mračno naličje bluda i veseli pad u totalnu propast.

 

 

Andrić Ili Crnjanski?

 

Crnjanski, uvek je to bio Crnjanski. Razlog? Ne volim oprezno, bezbedno pisanje, lišeno presnog života i prizemnih uzbuđenja.

 

 

Sofka ili Koštana?

 

Koštana, naravno. Bora je najveći srpski pisac – i više od toga.

 

 

Tolstoj ili Dostojevski?

 

Tolstoj. Tu nema dileme za bilo koga ko se ozbiljno bavio pisanjem.

 

 

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

 

Neverovatna radost, zadovoljstvo, sreća koja sve ispegla i svaku prazninu mi ispuni fantastičnom hemijom.

 

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

 

Svejedno mi je – sve zavisi kada sam raspoložen za pisanje, slušanje muzike ili šetanje sa Keti koja je ljubav mog života.

 

 

Zašto se ljudi zaklinju?

 

Zato što neprestano lažu.

 

 

A zašto proklinju?

 

Zato što neprestano ubeđuju sebe kako su dobri i plemeniti.

 

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

 

Da bi Kafka postao veliki, jedinstveni pisac.

 

 

Sloboda u tri reči.

 

Sloboda je demagogija.

 

 

Kome verujete?

 

Vaspitavan sam da ne verujem nikome.

 

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

 

Ne gubim vreme po muzejima i galerijama jer sam vremenom shvatio da je slikarstvo uglavnom niža vrsta umetnosti. A nekada su me prilično zanimali nemački ekspresionisti, kako oni s početka tako i oni s kraja ’70-ih godina prošlog veka.

 

Niš?

 

To je grad sitnih duša, prljav, pokvaren, primitivan i surov. Moja majka je rođena Nišlijka i pamtim da je mrzela Niš srčano, iz dna duše. Otac, kao rođeni Piroćanac koji je od 15 godine živeo u Beogradu gde je i postao muzičar, gajio je čitavog života otvoreni prezir prema Nišu smatrajući ga gradom u kojem ne stanuju ni hrabrost ni ljudskost ni elementarno poštenje. Dakle, ja sam tu mržnju i odbojnost prema Nišu nasledio od oba roditelja.

 

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

 

Mnogo podnošljivije od zabluda iz doba moje sredovečnosti. A sada sam već dovoljno star da me starost u Srbijici izlečila od svih zabluda.

 

 

Ako biste morali u tri reči opisati književnost, koje biste reči odabrali?

 

Talenat, posvećenje, igra.

 

 

Kako ocenjujete književnu scenu današnjice? Da li je roman u krizi?

 

Književnost u 21. veku ne postoji – sa izuzetkom Zorana Ćirića i još nekolicine preživelih desperadosa iz onih slavnih i prošlih, s predumišljajem izbrisanih vremena.

 

 

Začin?

 

Svaki začin uz svoju vrstu jela.

 

 

Vaši strahovi?

 

Imam ih mnogo i ne želim da govorim o njima.

 

 

Čega se stidite?

 

Ja sam stidljiva osoba, od rođenja. Stidim se samog sebe – a to je u trenucima kada ne pišem.

 

 

Praštate li?

 

Ne.

 

 

Tražite li da Vam se prašta?

 

Ne.

 

 

Šta je najlakše u životu?

 

Praštati. To je najjeftiniji oblik trgovine.

 

 

Šta je najteže?

 

Naplatiti svoje pisanje.

 

 

Ko Vas je razočarao?

 

Svi osim nekolicine umetnika – zapravo, ima ih malo više od nekolicine, ali se trude da ostanu duhovi u senci, tako da sam osuđen na gađenje prema tzv. stvarnosti i tzv. čovečanstvu.

 

 

Koga ste Vi razočarali?

 

Oca i majku, ostali se ne računaju niti me dotiče njihovo postojanje.

 

 

Čemu uvek dajete prednost?

 

Dobroti. Dobroti i muzici.

 

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

 

Možda i jesam ali ne mogu da se setim kada se to dogodilo.

 

 

Šta dalje?

 

Pisati jer nemam drugog izbora.

 

 

 

                                        Razgovarala Jelena Kostić