O Vekoslavu Jovanoviću

Vidovo

(Vekoslav Jovanović, Vidovo (zavičajne i porodične priče), Istorijski arhiv „Ras“, Novi Pazar, 2025)

U moru crnih i pesimističnih, jako me je obradovala vest da je moj profesor istorije (i razredni starešina u srednjoj školi) Vekoslav Jovanović, objavio knjigu. Pogledala sam naslov Vidovo i već mi je bila jasna misija i vizija uglednog gimnazijskog profesora, koju je, i on sam, potvrdio u predgovoru knjige: ,,za trajno sećanje potomcima Vidova i žiteljima novopazarskog kraja, da znaju ko su i odakle su, da nikada ne zaborave rodnu grudu svojih predaka, da se njome diče i svojoj deci i amanet ostave.’’
Najpre sam, dabome, knjigu prelistala u pdf-u stekavši prvi utisak, no, pravi sam dobila kada sam knjigu, ljubaznošću dragog profesora, primila u ruke. Prva misao: trebalo je napisati ovakvu knjigu… Dakle, autor se dobrano pomučio oko pisanja o čemu svedoči najpre njen obim, potom, građa i izvori, te, istakla bih, druga polovina knjige, u kojoj se nalaze rodoslovi vidovskih porodica.
Čitajući Vidovo stekla sam utisak da je jedan od najvećih aduta ove knjige svakako istorijski okvir, odnosno, nekoliko poglavlja koje je autor posvetio prošlosti Novog Pazara, počev od praistorije, pa sve do Drugog svetskog rata. U ovim poglavljima detaljno je opisan Novi Pazar od davnina, kao i sve istoriske promene, migracije, atmosfera u gradu, ratne godine…Na kraju prvog dela knjige, kao nekrolog, stoji poslednje poglavlje posvećeno svim preminulim žiteljima sela Vidovo u Prvom i Drugom svetskom ratu, sva njihova imena i prezimena. Da se ne zaboravi…
Centralni deo knjige, kako i naslov kaže, pripada Vidovu pa tako na jednom mestu imamo sve o ovom Novopazarskom selu, negda metohu manastira Đurđevi stupovi. Prikazana je kultura stanovanja, uspon i organizacija seoske zadruge, odeća i obuća meštana, te ishrana stanovništva. Čitajući uviđamo da je osnovni element ishrane bio (i ostao) hleb, a pored njega mleko i mlečni proizvodi, te kukuruzno brašno, krompir. Omiljena jela bila su pite, popara, kačamak i uštipci što nam govori o tome da je u pitanju ishrana bazirana na ugljenim hidratima, sa malim udelom proteina i povrća. Razloge za ovakav način ishrane treba tražiti u ekonomsko-socijalnim uslovima.
Dalje, posvećena je pažnja odnosima u porodicama, koji su bili patrijahalni, a potom se, kako šrolaze godine, na čitateljkinu veliku radost, oni gube i nestaju u tamnim vilajetima prošlosti. Vidovske žene više nisu samo domaćice i besplatne radnice, već dobijaju zasluženo mesto u porodicama, uz prigodnu garderobu, manji broj dece i obaveza.
Nekoliko poglavlja posvećeno je zajedničkim akcijama meštana poput ekektifikacije, izgradnje puta, telefonizacije i uvođenja gasa u domaćinstava 2020. godine što doprinosi smanjenju toksina koji se tokom zimskih meseci, u vezoni grejanja na drva, ispuštaju u atmosferu.
U poglavljima o razvoju školstva, dat je pregled od srednjeg veka do danas, pa tako čitamo o srednjem veku i školama pri manastirima, nestajanju istih pod Turskom vlašću, obnovi nakon Drugog svetskog rata (imamo i lepu anegdotu o poseti karalja Aleksandra I Кarađorđevića školi na Dojeviću), sve do preimenovanja ove škole 2015 godine.
Značajan deo knjige posvećen je društevnom životu meštana. U ovom delu detaljno je opisano kako se slave praznici, na prvom mestu Badnji dan, Božić i Vaskrs, te bi ovu knjigu sa zanimanjem mogao da čita etnolog, profesor istorije, te folkrolisti. Zanimljiv aspekt svakako su običaji prilikom ženidbi i udaja, ispraćaji u vojsku i proslave punoletstava, sa svojom lepezom običaja. Naravno, tu su i manje lepi događaji poput sahrana, Zadušnica i parastosa, no, veštom oku čitateljke, zapale su za oko igranke, kao prozor u, ne tako davnu prošlost, o čemu autor piše: ,,U periodu od Božića do početka Velikog vaskršnjeg posta igranke su se organizovale uoči nedelje, eventualno nedeljom veče…Zvanično, svi su se okupljali radi pesme i igre, prava istina je nešto drugačija: svi snovi i nade bili su usmereni prema novom poznanstvu.’’
Nekoliko poglavlja u knjizi govori o seoskom privređivanju, o radovima na livadama, poput kosidbe, plašćenja i denjanja, uz fenomen mobe – pomoći pri poslovima, koja je bila omiljena među mladima. Naravno, opisao je i radove na njivama (oranje, setvu, žetvu i vršidbu), uz lepe folklorne i običajne napomene.
Stočarstvo kao jedan od glavnih izvora hrane našlo je svoje mesto u knjizi, dokumentovano velikim brojem fotografija, kao i voćarstvo sa krunom i obeležjem srpske kulture – pečenjem rakije.
Takođe, autor je par stranica posvetio dečjim i omladinskim igrama, gde opisuje i popisuje tada najpoznatije igre (bacanje kamena s ramena, grošanje, zuce itd.), kao i verovanjima, običajima, valja-ne valja… Čitamo sve ono što smo slušali od naših baka.
Poslednji deo knjige, i skoro polovina, čine rodoslovi vidovskih porodica, prezimena, poreklo, kao i precizno napisane porodične loze, uz mnoštvo fotografija, priloženih dokumenata (Vukadinovići, Vidojevići, Jovanovići, Milanovići…). Pored rodoslova, autor je napisao i kratke biografije svake osobe, uz mesto stanovanja, radno mesto. Ovaj nam još jednom pokazuje koliko je bio iscrpan rad na ovoj knjizi, dok su rodoslovi korisni za sve pripadnike pomenutih porodica jer neguju kulturu pamćenja. Nakon rodoslova, zabeleženo je nekoliko sećanja o Vidovu iz pera meštana, autentičnih i toplih što knjizi daje živu, književnu dimenziju.
Recenzije ,,Vidova’’ potpisuju prof. dr Vladan Virijević sa Filozofskog fakulteta u Кosovskoj Mitrovici i prof. dr Radosav Jovanović sa Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, a ovaj osvrt napisala je autorova bivša učenica i sama dr filoloških nauka, naučni saradnik na Institutu za književnost i jezik u Beogradu, uz veliku preporuku za čitanje svima onima koji su zainteresovani za istoriju i život u ovim krajevima u prošlosti.