Disanje, pisanje, kretanje

Danica Pavlović, rođena 1976. u Beogradu. Objavila je zbirke pesama Vertikalni horizont (Matica srpska, 2002), Slobodna teritorija (Orion Art, 2011) i Zabava kod mojih ja (Kulturni centar Novog Sada, 2025). Učestvovala je u projektu Dnevnik 2000 (Centra za stvaralaštvo mladih, 2001) i projektu A megaphone (ChainLinks, 2011). Kao članica Ažinove škole poezije i teorije koju je vodila Dubravka Đurić, bila je urednica i autorka u zborniku Diskurzivna tela poezije (AŽIN, 2004). Zastupljena je u antologijama Mamihlapinatapei (Beografiti, 1998), Tragom roda – smisao angažovanja (Deve, 2006), Iz muzeja šumova (V.B.Z, 2009), Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van, tu, free (OFK, 2012), Restart (Dom kulture Studentski grad, 2014), Cat Painters (Dialogos, 2016), Ovo nije dom (Rekonstrukcija Ženski fond, 2017), Tela i jezici u pokretu (Rekonekcija, 2024).

 

 

Šta je to reč?

Reč je sloboda.

 

 

O priči i pripovedanju?

Smisao i magija.

 

 

Vaše ime

Ime Danica mi je dala prabaka Đulba, po svojoj rođaci sa kojom je živela kao udovica sa troje male dece.

 

Prva reč koju ste izgovorili?

Baba.

 

Vaše prve igračke?

Lutke koje su dobijale imena po onima koji su mi ih poklanjali.

 

Vaše igre?

Između dve vatre, rolšue, školice, leksikoni i remi

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Bibliotekarka.

 

Prvo slovo koje ste naučili?

D.

 

Šta Vas je rastuživalo?

Što su deca u Africi gladna.

 

Otac 

Kada sam imala tri godine, bila sam sa tatom u odmaralištu na moru u Crnoj Gori. Volela sam dugo da spavam, pa bi on svakog jutra odlazio po doručak i ostavljao me samu u sobi, uveren da se neću ni probuditi dok se ne vrati.

Drugog jutra, žena koja je spremala sobe, izgrdila je mladog oca što ostavlja dete samo. Njena zabrinutost ga je pogodila, pa me je već sledećeg jutra poveo sa sobom u menzu, koja je bila puna ljudi. Upravo tada se dogodio veliki zemljotres.

Svi smo bez panike izašli napolje, a kada smo se kasnije vratili u sobu po stvari, dočekao nas je prizor koji je tata zapamtio za ceo život: čitav zid bio je obrušen na moj krevet.

 

 

Društvo u detinjstvu?

Uvek sam imala veliko društvo.

 

Prvi bicikl?

Bicikl sa tri točka dobila sam za drugi rođendan. Bila je zima  i vozila sam ga po bakinom i dedinom stanu.

 

 

Šta je bilo najteže u školi?

Učenje pesmica napamet.

 

Učiteljica?

Prva asocijacija mi je baka koja je bila učiteljica. Sećam se da sam često bila na polaganjima pionirske zakletve u njenoj školi. I svaki put bih i ja dobijala novu crvenu maramu.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Da, pisma, emailove, pesme.

 

Sećate li se prve ljubavi?

To je bio jedan dečak sa plavim očima, iz susedne ulice.

 

Vaš nadimak iz škole?

Dana.

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Puno je priča o precima. Zanimljivo je da se moja druga prabaka zvala Rumena. Bila je voljena od svojih unuka, jer ih je štitila kada bi roditelji hteli da ih kazne. I danas je pominju kao divnu i mudru ženu.

Dugo nisam znala nikoga ko nosi to ime, sve dok se nije pojavila sjajna spisateljica Rumena Bužarovska.

 

Preci koje ste sreli?

Bake i dede. Odrastala sam kod jednih koji su živeli u gradu, a kod drugih sam često odlazila na selo.

 

Beograd?

Moj rodni grad. U njemu nikad nije dosadno.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

Na izlaske.

 

More?

Odrasla sam u blizini mora i provodila sam ceo letnji raspust kupajući se.

 

Poezija ili proza?

I poezija i proza.

 

Da ste u mogućnosti, šta biste pitali omiljenog pisca?

O ulozi urednika u stvaranju dela. Ta mi je tema veoma zanimljiva u poslednje vreme.

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Da je borba između dobra i zla neprestana.

 

Andrić ili Crnjanski?

Crnjanski. I poezija i proza.

 

 

Sofka ili Koštana?

Obe, ali ne u seriji.

 

Tolstoj ili Dostojevski? 

Bulgakov ili Harms.

 

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Zadovoljstvo i ushićenje.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

Uvek sam bila noćna ptica.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Zbog istine.

 

A zašto proklinju?

Zbog nepravde.

 

Sloboda u tri reči. (Ili šta je za Vas sloboda?)

Disanje, pisanje, kretanje.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Ako se ne primenjuju, ne služe ničemu.

 

Kome verujete?

Ljudima koje volim.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred Botičelijevom slikom Rođenje Venere.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Mislila sam da su svi ljudi dobri. Sada znam malo više.

 

Začin?

Bosiljak. Podseća me na Italiju.

 

 

Vaši strahovi?

Rat.

 

Čega se stidite?

Dokoličarenja.

 

Praštate li?

Teško, ali ipak praštam.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Da.

 

Šta je najlakše u životu?

Izdati sebe.

 

Šta je najteže?

Biti svoj.

 

Čime se ponosite?

Ponosim se radom u okviru Ažinove škole poezije i teorije, radom za časopis ProFemina i nagradom Biljana Jovanović.

 

Ko Vas je razočarao?

Ljudi koji su bespogovorno poslušni.

 

Koga ste Vi razočarali?

Sebe, uvek kada ne poslušam svoj glas.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Landranju i druženju.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

U Jugoslaviji sam bila bezbrižna.

 

Šta dalje?

Pisanje 4. zbirke pesama sa radnim naslovom Konvergencija.

 

 

 

 

 

 

                            Razgovarala Jelena Kostić