O Enesu Haliloviću

Jason na  Sutjesci

(IN VIVO, Enes Halilović, edicija „Sent“, Građanski forum, Novi Pazar, 2025)

Knjigu dramskih sekvenci eksperimenata IN VIVO pesnik i pisac Enes Halilović objavio je prvi put 2004. godine u beogradskoj „Prosveti“. U međuvremenu, neke je eksperimente „začešljao“, neke je izbacio, a treće, pak, dodao, te dramski tekst ponovo objavio prošle godine.

Ova drama namenjena je, pre svega, pažljivom čitaocu. Njenih trideset epizoda moglo bi se posmatrati i kao dijaloška zbirka kratkih priča, kojima autor vrši operaciju naživo, ispitujući čoveka i njegove granice, okolnosti koje sam kreira i u kojima se zatiče, koprcajući se, pa u nekima preživi, a u drugima ne. Tekst se oslanja na antičku dramu, sve sa horom, ali i na tradiciju, uključujući čak i partizansko nasleđe. To omogućava da se u razmaku od nekoliko stranica nađu Odisej i Euripid, Jason i Sutjeska, Orest i Elektra, Edip i Jokasta, Sofokle i Rimski-Korsakov, Plutarh i Tit Livije, Amazonke i Sabinjanke, Agamemnom i pobožni Džurejdž…

Kakve drame bi danas pisali antički pisci? Kako bi izgledao njihov junak izložen stalnom oku javnosti, na mrežama ili u tabloidiziranom društvu, pred nekom novom užurbanom publikom, čija pažnja neretko traje koliko kraći klip na Tik-Toku? Gde su granice između umetnosti i banalnosti svakodnevice i koliki je upliv jedne na drugu? Da li su dobrota i vera uvek nagrađene?

Ovo su samo neke od provokacija kojima Halilović čika čitaoca. On se pita i jesu li ideologije kratkotrajnije od običnih čarapa, i da li bi onaj Euripidov Odisej danas ušao u mračnu pećinu, gde ne može da uđe i publika, ili bi Kiklop morao da izađe. Šta je sve (ostalo) na prodaju, posebno ako je čovek/umetnik već na samom početku prodao dušu?

Pojedine scene direktno upućuju na grčke dramske junake, a druge ispituju savremeno društvo i razliku u poimanju pojma junaka od antike do danas. Da li je žena koja vezuje osigurač bombe koncem za sebe, ne bi li raznela onog koji dođe da je siluje (pa samim tim i sebe), junak jednak kao npr. Jason? Da li je majka koja hoda u zbegu sa dva dana mrtvim detetom u rukama, bez suza, u nadi da će nekako samo oživeti, jednako tragična heroina kao npr. Antigona? Od koga pravimo mitove i podležu li oni igri, pa i reviziji? Halilović se bavi i tim šta čini naš identitet, posebno ako je „ime jezika samo jedna riječ u jeziku (koja se) može zaboraviti, izgubiti, potisnuti, izbrisati“, a datum rođenja nepoznanica – „Da nam nisu rekli, niko od nas ne bi znao kada je rođen“.

Sve priče su nekada bile ispričane, primećuje književnica Rebeka Solnit, i sve se svodi na pričanje priča da bismo mogli da se orijentišemo u svetu. U vreme globalnog otopljavanja, pojavljuju se odavno zaleđeni skeleti mamuta, bude se izumrli virusi. Zašto se onda ne bi probudile i davno ispričane priče u novom ruhu i sa novim čitanjima? Enes Halilović se potrudio da o tome razmislimo.